Izaberite stranicu

На данашњи дан, 17. јуна 1190. године последњи пут се као кнез помиње Мирослав, хумски кнез, коме је написано Мирослављево јеванђеље, најстарији познати споменик писан књижевним језиком и најстарији илуминирани рукопис средњевјековне Зете.

Мирослављево јеванђеље чувено је због љепоте писма и раскошног украса, има 296 иницијала и минијатура који показују западни, романски утицај, пренесен из Италије у скрипторије на зетском приморју и у Мирослављево Захумље. Мирослављево јеванђеље је кодекс, односно рукописна књига. То је најзначајнији ћирилички споменик српске и јужнословенске, односно српско-словенске писмености из XII вијека, написан за потребе цркве Светог Петра у Бијелом Пољу, задужбине кнеза Мирослава, брата Стефана Немање. У јуну 2005. године, Мирослављево јеванђеље је уписано у списак Памћење свијета, о чему је Народни музеј у Београду добио сертификат Унеска. Мирослављево јеванђеље данас се чува у Народном музеју у Београду док се 166. лист ове књиге налази у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу. Откада је пренијето из Хиландара у Београд 1896. године, Мирослављево јеванђеље је са државом Србијом и српским народом преживљавало све бурне историјске догађаје XX вијека, у правом смислу тих ријечи. Мирослављево јеванђеље показује развијен систем књижног украса, заснован на западњачкој и византијској традицији. Стил минијатура у основи је романички, а садржи и византијске утицаје. У њему су заступљени иницијали карактеристични за романичку минијатуру, често поријеклом из острвске и пре-каролиншке умјетности, као и једноставнији иницијали византијског поријекла. Ово дијело заправо представља једно од најважнијих свједочанстава о тадашњим умјетничким утицајима Запада на Исток и обратно.Мирослављево јеванђеље писано је на старословенском језику, српске редакције и рашке ортографије. По правопису представља први и једини примјерак зетско-хумске школе. Доказ је развијене писарске, односно калиграфске традиције у Захумљу. Представља споменик који свједочи о поријеклу укупне ћириличке писмености.

Запис на последњем, 181. листу Јеванђеља говори да га је поручио хумски кнез Мирослав, брат великог жупана Стефана Немање. Мирослављево јеванђеље је, вјероватно, било намијењено његовој задужбини-епископској цркви Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму, а претпоставља се да је тамо могло бити исписано и илустровано. Одговор на питање ко је писао Мирослављево јеванђеље још није општеприхваћен. На крају текста налази се запис који гласи: „ја писах алилујаре Глигорије”, а испод овога слиједи и чувени запис: „Ја грешни Глигорије дијак недостојан да се назовем дијаком заставих ово Јеванђеље златом кнезу великославному Мирославу сину Завидину а мене господине не заборави грешнога но ме сачувај себи…” На свом седам и по вјекова дугом путу до Београда Мирослављево јеванђеље је прешло више од 15 хиљада километара. Захваљујући овом вишевјековном путешествију, као нијеми свједок српске историје, избјегло је судбину многих других украдених и спаљених књига. Не зна се када је тачно јеванђеље пренијето из манастира Светог Петра у манастир Хиландар. Претпоставља се да се то десило у XVII вијеку, заједно са манастирским повељама.  Краљ Александар Обреновић је 1896. године посјетио Хиландар. Том приликом он је, желећи да отплати дугове манастира и тако га врати под српски суверенитет, богато даривао манастир, који је био у веома тешкој материјалној ситуацији, а Хиландарци су му, заузврат, поклонили своје највриједније реликвије: Мирослављево јеванђеље и Оснивачку повељу манастира Хиландара, коју је издао Стефан Немања (повеља је у међувремену изгубљена). У Мајском преврату краља Александра и његову супругу Драгу убила је група официра завјереника. Те ноћи из дворског сефа нестало је Мирослављево јеванђеље и наредних 11 година није се знало гдје се оно налазило. Уочи објаве рата Србији, 1914. године, главни дио Трезора Народне банке Србије, у коме се налазио државни новац и златне резерве, евакуисан је из Београда у Крушевац. У међувремену је краљевски библиотекар из Тополе, пакујући књиге и документацију краља Петра за евакуацију, у једном од сандука пронашао Мирослављево јеванђеље и знајући о каквој се реликвији ради, предао га регенту Александру. Мирослављево јеванђеље је, са осталим драгоцјеностима, пренијето је у Крушевац и запаковано као велика драгоцјеност. Тако је Државна благајна, а са њом и Мирослављево јеванђеље, пратила кретање српске владе од Крушевца до Ниша, Краљева и Рашке, а потом је 1915. године слиједила повлачење српске војске, преко Пећи, Подгорице, Скадра и Светог Јована Медовског до Крфа. Јеванђеље се неко вријеме налазило на Крфу, у сефу Државне благајне, а потом се са владом безбједно вратила у Београд. Између два свјетска рата Мирослављево јеванђеље је остало у посједу породице Карађорђевић. Тако је у бомбардовању, 6. априла 1941. године, рукопис избјегао судбину више стотина средњовјековних повеља, рукописних књига и инкунабула, скоро 50 хиљада комплета часописа и новина и око 350 хиљада књига, које су изгореле у, до темеља сравњеној, згради Народне библиотеке.

Њемци су одмах по уласку у Београд почели да трагају за Мирослављевим јеванђељем и другим вриједним реликвијама. Међутим, Двор је још 1940. године предао Јеванђеље Народној банци Србије на чување. Почетком рата оно је склоњено у филијалу у Ужицу. У страху од Њемаца рукопис је предат игуману оближњег манастира Рача који га је закопао у олтару. Манастир Рача је неколико пута пљачкан и паљен, али Мирослављево јеванђеље није ни пронађено, ни оштећено. Плашећи се да неко ипак не украде Мирослављево јеванђеље, игуман га је вратио у ужичку филијалу Народне банке. Управник филијале га је 1943. године кроз окупирану Србију у тајности пренио до Београда, гдје је склоњено у згради Народне банке Србије. По једној причи, Мирослављево јеванђеље је било стављено у трезор који су Њемци већ претресли и опљачкали, а по другој, било је сакривено међу рачуноводствене папире који им нијесу били интересантни.

Приредио: Миомир Ђуришић

 

Pin It on Pinterest

Share This