Izaberite stranicu

У Босанској Крупи 22. маја 1899. рођен је Коста Хакман, велико име српског и југословенског сликарства и утицајни ликовни педагог. Хакман је био један од најважнијих умјетника Краљевине Југославије.

Основну школу завршио је у Тузли, граду од око 2.500 становника, који је почетком века био важан административни, културни и вјерски центар Источне Босне. Године 1908. уписан је у тузланску гимназију, тада сматрану за једну од најбољих школа у Босни, познату и по слободарским идејама које су његовали њени професори и ђаци.

Дјечак „огромног раста и бриљантне интелигенције“ убрзо се истакао не само својим „даром за сликање“ и, као одличан ђак учењем страних језика, већ и свијешћу о „националној припадности“, што га је још у раној младости довело у редове политичке организације у школи, која је била повезана с покретом „Млада Босна“. Послије атентата у Сарајеву, 1914, године, петнаестогодишњи Хакман је ухапшен и осуђен. Десет мјесеци робије провео је у бихаћком затвору. Послије издржане казне, насилно прекинуто школовање наставио је прво у Тузли, од 1915. до 1917. када је мобилисан, а затим, по завршетку рата, у Сарајеву где је матурирао у Првој мушкој гимназији 1919. године.

Послије завршетка Првог свјетског рата Коста се опредјељује за студије сликарства. Послије успјешно положеног пријемног испита постао је студент Прашке академије ликовних умјетности. Био је уписан у припремну класу професора Влаха Буковца као „Србин, православне вјере“.

Након тога студије наставља у Кракову у класи Станислава Вајса. Савлађивање заната и спознаја суштине пејзажа помогли су му да већ тада дефинише свој сликарски кредо: „Нема линија, нема обликовања, постоје само контрасти, не црним и белим, већ колористичком импресијом“. Радови изложени у Београду по завршеном школовању децембра 1925. године, обиљежавају уводну фазу рада (1924—1925). Одлазак у Париз (1926—1929) за Хакмана значи остварење животног сна. Слике настале у том периоду, с погледима на париске улице и мртве природе излаже 1929. Године.  Кад се вратио у Београд, у којем ће провести остатак живота, посветио се сликању и педагошком раду. Предавао је на Београдском универзитету. Кад је други пут боравио у Паризу, 1937, добио је златну медаљу на Свјетској изложби.

Други свјетски рат је провео у конц-логору у Дортмунду да би се послије слома Трећег рајха вратио у земљу и оженио се. Универзитетску каријеру започету пред рат, наставља као један од редовних професора Академије ликовних уметности у Београду.

Међу његовим ђацима стасали су Љуба Поповић, Момо Капор, Милић од Мачве и многи други.

Хакман је био један од најзначајнијих југословенских умјетника. Као сликар припада неоимпресионизму на граници са експресионизмом. Свој умјетнички кредо уграђује у пејзаже мртве природе, портрете, ентеријере и аутопортрете. Хакман је учествовао на преко 80 групних изложби, а самостално је почео да излаже већ од 1925. године.

Познато је да је Коста Хакман спасио од заборава Београдску митрополију. Наиме, прије планираног рушења старе зграде Патријаршије из 19. вијека у Београду, Његова светост патријарх Варнава је желео да сачува успомену на ту историјску зграду у виду умјетничке слике. Трагао је за умјетником који би тај задатак испунио и коначно изабрао Косту Хакмана, који је слику „Београдска митрополија” 1933. године урадио за мјесец дана. У истом периоду настало је и мање Хакманово уље „Кухиња старе Београдске митрополије”.

Упокојио  се 9. децембар 1961. у Опатији.

Приредила: Марија Живковић

Pin It on Pinterest

Share This