Izaberite stranicu

20. новембра 1955. године у Бару је, у Цркви Св. Николе, сахрањен др Никола Добречић, надбискуп барски и примас српски. Од постављења проповиједао је вјерску и националну толеранцију, мир и љубав међу људима, истрајно се залажући за хуманистичке вриједности. Поред свог матерњег српског, познавао још осам других језика.и бавио се књижевним радом.

Др Никола Добречић (рођ. Станишић) је био римокатолички свештеник, један од најпознатијих барских надбискупа, патриотски Србокатолик, обновитељ римокатоличке цркве у Црној Гори, реформатор, пјесник, добротвор, теолог и филозоф, задужбинар, оснивач надбискупске резиденције у Бару.

Родио се у мјесташцу Бартула код Старог Бара тада још под Турском империјом, у католичкој породици Станишића.  Никола Станишић је похађао  српску народну школу, али је у школски дневник уписан под презименом “Добрец”, по имену засеока недалеко од Ливара код Скадарског језера, одакле је поријеклом са очеве стране. То му је остало као утиснути надимак, па је и своје презиме не много касније извео од надимка, “Добречић”.

У Риму у је похађао градски колеџ, успјешно га завршио и докторирао теологију, али потом и философију.

За римокатоличког свештеника рукоположен је у базилици Светог Ивана у Латерану. 1912. године га је римска курија одабрала за новог барског надбискупа и српског примаса. Као поглавар римокатоличке цркве у Црној Гори, редовно ју је представљао у Скупштини Краљевине Црне Горе, тијесно сарађивао са црногорским властима и двором Петровића. Први свјетски рат је прва инстанца када је показао своје српско-црногорско родољубље и патриотизам.

Био је 1918. године поборник идеје уједињења Црне Горе и Србије и признао, подржао и поздравио у име римокатоличке заједнице одлуку Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори која је прогласила  уједињење Црне Горе са Србијом. Наредне године службено је у име Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца ишао до Свете столице, од које је успјешно задобио признање новостворене државе.

Никола Добречић је донио препород барској архиепископији. Под њим изграђена архибискупска палата која остаје резиденција барских архибискупа и примаса српских до данашњега дана, а била је сједиште културног живота града Бара у његово вријеме.

У међуратном периоду Никола Добречић је често путовао по свијету налазећи југословенску економску емиграцију и покушавајући да је заинтересује за инвестиције у својој отаџбини, залагао се за већи привредни развој црногорског дијела југословенске монархије, а поготово његовог родног краја, барског приморја.

1941. године његова држава пада под нову окупацију послије крактотрајне инвазије током Априлског рата, овог пута од стране сила Осовине у Другом свјетском рату. И поред великог притиска од стране италијанских фашиста, он је остао на страни покрета отпора и подржавао општенародну борбу до краја ослобођења у најтежа времена, када се по други пут показала његова родољубивост. Одмах потом рата, др Никола Добречић је осудио тзв. „Пастирско писмо“ надбискупа Алојзија Степинца из 1945. године које је говорило о наводним неправдама спроведеним у првој Југославији против Римокатоличке цркве, супротстављајући се закључцима донијетим на бискупској конференцији у Загребу.

Умро је 1955. године. На својој личној задужбинској католичкој цркви коју је подигао уз архиепископско сједиште, Цркви Светог Николе, је српски и ћирилицом утиснуо своје архибискупско гесло:

„За Бога и за свој Народ.”

Приредио: Миомир Ђуришић

 

Pin It on Pinterest

Share This