14 година од Мартовског погрома: Да се не заборави!

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, у знак сјећања на Мартовски погром српског народа на Косову и Метохији прије четрнаест година, у Парохијском дому храма Светог Саве нa Врачару у суботу, 17. марта, у 19 часова биће отворена изложба „Да се не заборави!“

Висока школа Академија Српске Православне Цркве за умјетности и консервацију позива благочестиви народ пријестонице да се пред радовима вриједних студената Академије, насталим по узору на фреске које су свом роду оставили наши свети преци, молитвено сјети својих страдалних сународника и светиња на Косову и Метохији.

Извор: Српске Православне Цркве
Да се не заборави!.

Мартовски погром српског народа на Косову и Метохији

У суботу, 17. марта, навршава се 14 година од Мартовског погрома српског народа на Косову и Метохији. Ово масовно насиље остаће упамћено као још једно српско страдање, наставак процеса етничког чишћења Свете српске земље и слика међународне заједнице која са око 19.000 припадника Кфора није заштитила преостали српски живаљ, њихову имовину и културну баштину на том простору.

У мартовском погрому је протјерано више од 4.000 Срба, спаљено 800 српских кућа и уништено или оскрнављено 35 православних манастира и цркава, међу којима и 18 споменика културе попут цркве Богородице Љевишке у Призрену из 14. вијека. Тродневно насиље однијело је 19 живота (како гласи званична верзија догађаја), шест лешева допремљених у приштинску мртвачницу никада није идентификовано, а повријеђене 954 особе. Према процјенама Унмика, у нередима је, на 33 локације, учествовало око 60.000 Албанаца. Током мартовског насиља над Србима и неалбанцима, њиховом имовином, црквама и манастирима, етнички је очишћено шест градова и 10 села. Организатори насиља до данас нијесу кажњени.

Повод, изговор за погром била је кампања албанских медија у којој су локални Срби неосновано оптужени да су одговорни за смрт два албанска дјечака који су страдали бјежећи од српске дјеце из села Зупче.

Унмик је потврдио да су оптужбе биле лажне уз оцијену да је насиље било унапред планирано, а портпарол међународне полиције Нериџ Синг изјавио је тада да су “преживјели дјечаци послије трагедије били под јаким притиском албанских новинара и политичара да оптуже Србе из сусједног села”.

Нјемачка обавјештајна служба је од самог почетка тврдила да су демонстрације планиране, заснивајући такве закључке на транскриптима телефонских разговора некадашњих команданата тзв. ОВК-а.

Тадашњи командант јужног крила НАТО-а, адмирал Џонсон, непосредно по избијању насиља изјавио је да догађаји на Косову „дјелују оркестрирано и организовано“. Сличне изјаве долазиле су и од тадашњег генералног секретара НАТО-а, Јапа де Хоп Схефера, али и многих других међународних званичника.

Упркос тим спектакуларним изјавама ухапшено је око 260 мање или више анонимних демонстраната, под оптужбама које се крећу од насилничког понашања, крађе, убиства, а прави актери, организатори никада нијесу приведени правди. Тако да је и овај злочин над Србима остао без казне.

Истовремено, талас мартовског насиља покренуо је серију политичких догађаја и опсервација западних званичника да је нерешен статус био један од кључних покретача немира, што је четири године касније коришћено као алиби за једнострано проглашење независности Косова и подршке САД за такав потез косметских Албанаца.