Ректор Цетињске богословије, протојереј ставрофор Гојко Перовић, на предавању у ризници цркве Светог Николе у Котору, подсјетио је да у документованој историји човјечанства не постоји вријеме, ни у том времену школа, у којем се није учило о Богу.
У оквиру циклуса предавања у организацији Српске православне црквене општине Котор током Великог поста, отац Гојко је говорио на тему „Пост и образовање“.
„Ипак, прва знања која сам ја стекао била су у школи чији је план управо супротно говорио, да су Бог и религија нешто затуцано, превазиђено… Да то треба бити само у црквама и да томе никако није мјесто ушколи“, казао је ректор Цетињске богословије, преносећи искуство једног времена са ових простора.
Наводи како је још од античких времена, иако паганин, сваки грчки филозоф имао представу свијета у којој је у центру био Бог, или богови.
„Онда је своје школе такав фиолозоф установљавао на истини да свијетом управља Бог. А антички филозофи, предхиршћански, посебно Аристотел и Платон, темељ су савременог школства у свијету у Европи, па затим у Америци, Аустралији, Британији – „империји у којој сунце није залазило“. Они јесу били моногобошци и у њиховом учењу доминирао је политеизам, али се ту ипак знало ко је главни бог. Дакле са тенденцијом монотеизма. Преформулисано Његошевим језиком, „над свом овом силном мјешавином, опет умна сила торжествује“. Учење о Богу је присутно од античког времена, преко првих хришћанских школа, Александријске и Антиохијске, хуманизма и ренесансе, који су хтјели да се ослободе „мрачне стеге Цркве“, па се опет вратили античким филозофима. Код било којег умјетника или сликара барока на примјер, само религијске теме су присутне. Само теме из Христовог живота. Саврмени унверзитети, Тимбинген, Хајделберг, Кембриџ, Оксфорд, све су то остаци богословских школа и њихових интерната“, наводи отац Гојко.
Када је ријеч о Црној Гори указује на недостатак архива какве су имали Млечани, Дубровчани и Которани.
„Ми смо у Црној Гори ратовали, а то мало што је било спалило се. Штампарије су се претварале у пушкарнице, олово, метке за пушке… Дакле, какве су могле бити школе прије оних за које знамо? Замислите каква је могла бити школа у држави чија је прва штампана књига била Октоих, или Псалтир. Треба ли да нагађамо какве су то школе биле, а то је држава Црнојевића?! Или каква је то школа у држави Јована Владимира који је своју главу дао за вјеру у крст Господњи“, казао је протојереј ставрофор Гојко и подсјетио да су школе за које ми знамо, Његошева основна школа на Цетињу и Добрском селу основане при манастиру.
„Какву је школу основао човјек који каже за Доситејево просветитељство: „како изгледа то када се овај наш дух сусрео са тим просветитељством Запада“?! Његош пише Милошу Обреновићу и каже за Доситеја „ја љубим просветитељство, али само оно које је засновано на благочешћу и које не пљува на светињу словенску“. Дакле, само та вјера да са живим Господом хоћу да се дружим, јесте образовање које нас чини бољим“ истакао је отац Гојко и додао да без те вертикале и са свим крстовима, мантијама, бројаницама, можемо врло лако да скренемо странпутицом и да тај наш духовни живот буде све само не хришћански живот.
„А вријеме поста је вријеме када се најљепше некако преиспитујемо. Љепше некако Бог чује када се ја умирим. Јер кад ја причам само моје приче, онда не чујем Бога. Онда сам опет и њега ставио у службу неких мојих прича, пословних, прича о здрављу, политици… И онда ту негдје хоћу Бога да ми каже “умири се, да ме чујеш, да ти и ја нешто кажем. Ето то је пост”, закључио је Перовић.
Предраг Николић
