Izaberite stranicu
У Недјељу о Митару и Фарисеју, дана : 5. фебруара (23. јануара) 2016. године, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија
Овим молитвеним евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин.
Овом приликом протојереју Мирчети Шљиванчанину саслуживали су протојереј – ставрофор : Драган Митровић, као и протојереји : Далибор Милаковић, Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић и протођакон овога храма Владимир Јарамаз.
Љепоти и свечаности овог евхаристијског торжественог – молитвеног сабрања свакако је допринијело и појање мјешовите пјевнице Саборног храма, али и учешће хора – „Свети Апостол и Јеванђелиста Марко“ – који је под дирингентском палицом мр Људмиле Радовић.
Свима сабранима се пастирском и бодром бесједом обратио началствујући протојереј Мирчета Шљиванчанин.
Отац Мирчета је говорио о овим припремним седмицама пред Велики часни пост, говорио је о смислу поста као и о дубљем смислу прочитане јеванђелске приче која указује на један од најсприсутнијих гријехова људског рода, а то је лицемјерство – дволичност :
„У данашњој јеванђелској причи, Господ нас опомиње шта је најважније када желимо да живимо по Богу и опомиње нас да из храма Божијег или из овога живота треба да одемо оправдани и да станемо пред Бога као они који су творили Његову вољу.
Чули смо о двојици људи, који су обојица дошли са добром намјером да се у храму моле Богу, као што и ми долазимо.
Али шта нас опомиње ово Јеванђеље ?
Опомиње нас, да ипак обојица нијесу изашла из храма оправдана.
Нијесу обојица изашла оправдана зато што нису дошли са смирењем, са истинском жељом, са истинским животом да угоде Богу.
Чули смо овога фарисеја који је дошавши у храм набрајао своја добра дјела.
Господ није наравно у овој јеванђелској причи рекао да човјек не треба да чини добра дјела и није рекао да не треба да држи правила вјере – која је држао овај фарисеј.
Али, шта је онда проблем код овога фарисеја ?
И шта је често наш проблем ?
Јер фарисејство је карактеристика коју сви имамо.
Фарисејство је карактеристика која се дотиче свих нас.
А та карактеристика је лицемјерје – дволичност.
И од овога фарисеја који је био припадник једног вјерског, политичког сталежа у јеврејском друштву – фарисејство је постала негативна карактеристика – могли би рећи, постала је мана, дакле, оно што је насупрот врлини.
Зато што је овај фарисеј ушавши да се моли Богу у храму заборавио оно што је најважније, а то је да је све оно што је чинио, да све оно што је испуњавао – она правила вјере, да она – та правила ипак нису била суштина вјере.
Него управо суштина вјере јесте то да знамо да без Бога не можемо да живимо и да све што чинимо па и ако чак имамо и добру мисао или неко наше добро дјело, да је то зато јер нам је то даровао Господ.
Да сав наш живот, да сво добро које имамо у животу је у ствари – дар.
И да на таквом дару треба да благодаримо и да треба да се удубљујемо у суштину вјере и тог односа са Богом.“
Отац Мирчета је такође нагласио и указао на суштински значај вјере и односа са Богом, говорећи о промашеном циљу вјере у случају да се тај циљ заснива на држању споњних форми, спољних правила вјере :
„Треба да знамо да није довољно само држање тих спољних форми, тих спољних правила вјере.
Управо треба да знамо да та спољна правила вјере међу којима и пост заузима значајно мјесто у ствари треба да нас подстакну да дубински размиљшамо о Богу, да се истински вратимо Богу.
Да наш живот буде такав да Бог постане центар нашега бића и центар нашега живота.
А ако човјек тако ради, ако се труди у томе, онда не може презираи онога који стоји поред нас – ма какав тај неко био.
А управо се то догодило овоме фарисеју.“ – објаснио је он.
Отац Мирчета се такође у свом пастирском обраћању осврнуо и дотакао личности ништа мање грешног цариника из ове јеванђелске приче, наглашавајући његову главну врлину, а то је његово скрушено срце, његово покајање и његово смирење које га је оправдало пред Богом упркос многој грешности :
„Почетак нашег истинског живота је у томе да схватимо да смо слаби да смо грешни и да не смијемо осуђивати друге и да не смијемо гледати гријехе других.
Јер, ако будемо посматрали гријехе других,  онда ће нам сав живот протећи у томе –  будући да много има гријехова других људи.
Стога наше је, а то нас поучава и упозорава Господ кроз ову причу (у томе нам је примјер овај смирени цариник) да гледамо гријехе своје, да гледамо себе, да Господа молимо да нам својом милошћу помогне да и ми идемо правим путем.
И зато је овај цариник који је показао смирење као темељ сваке друге врлине – примјер истинског односа и примјер са каквим расположењем треба да уђемо у Васкршњи пост који треба да почне за три недјеље, али и не показује нам само то, већ нам показује и како треба да живимо свакога дана свога земаљског живота.
Јер нас само милост и љубав Божија спасавају, а наша дјела би требала да покажу да ли заиста волимо Бога и да ли смо спремни да идемо за Господом.“ – нагласио је отац Мирчета.
Вјерни народ је приступио и присајединио се Светим Тајнама Тијела и Крви Христове у завидном броју.
Евхаристијско торжествено сабрање пастира и вјерног народа око Господа Исуса Христа настављено је за трпезом љубави у просторијама при Саборном храму Христовог Васкрсења.

Борис Мусић

[wpaudio url=“http://www.svetigora.com/audio/download/20242/05.02.2017_o.Mirceta_Sljivancanin_besjeda.mp3″ text=“Тонски прилог Радија Светигора“]

Pin It on Pinterest

Share This