Комнен Бећировић у српској јавности познат је по упорној, вишедеценијској борби за истину и очување наших највећих духовних, природних, националних вредности, попут, манастира Мораче, Његошеве капеле на Ловћену, Студенице, реке Мораче, Косова и Метохије… У француским интелектуалним круговима слови за писца који је, можда, Француској на најлепши начин приближио српску духовну баштину. У време када је наш народ преживљавао националну агонију, није устукнуо, мада су му тих 90-их медији у Паризу, дојучераше колеге, бучно затворили врата. Увек је проналазио начин – ако неће Монд, хоће Сорбона… На стотине записа, интервјуа, есеја које је за више од пола века Бећировић изнедрио, имају много тога лирског, стога нећемо погрешити ако његова дела сврстамо у литературу. Док погледом обухватамо лепоту Љевишта и висине блиске Богу, чује се шум Мораче, чије је извориште на само два километра од нас. После 80 лета проживљених, десетине књига наш саговорник и даље ствара. Носи га, каже на почетку разговора, горштачки дух родних Љевишта и планински зов Мораче. Говори о свом животу, делима, пријатељима, о његовој потреби да за истину војује до последњег даха.
Ваша мисија у очувању наше културе и духовности траје више од пет деценија у Француској. Подсећамо кад сте, почетком 70-их година прошлог века, покренули борбу, за спас једне од највећих српских светиња, Његошеве капеле на Ловћену. Писмима из Студенице, Хиландара, Острога… објављених у Монду, упознавали сте Француску са нашим највишим духовним вредностима. Како доживљавате та врамена?
Моме ангажовању на пољу наших вриједности предходио је период интензивног бављења француском књижевношћу, већ самим тим што сам је студирао у оквиру Свјетске књижевности на Београдском универзитету у другој половини педесетих. Страсно сам читао француске класике, учећи напамет читаве поеме из Легенде вјекова Виктора Игоа, Пијани брод Артура Рембоа или Морнарско гробље Пола Валерија, тако да сам добио стипендију за постдипломске студије у Европском Универзитетском Центру у Нансију, а затим мјесто предавача на Словенској катедри Филозофског факултета у том граду. Тих година успоставио сам контакте са неким француским писцима да бих, настанивши се у Паризу средином 60-их, те контакте развио и срео неке ауторе који су већ били живи класици као Франсоа Моријак, Андре Малро, Жан-Пол Сартр, Луј Арагон, Жак Превер и са њима и још неколико других, водио разговоре објављене поглавито и навелико у Нину. Наравно да је моје бављење француским класицима још у гимназји, а затим на факултету, учинило да се лако снађем у тим сусретима, тако да ми је Луј Арагон посветио своју антологију Игоове поезије, намијењну критичарима Игоа под насловом „Јесте ли читали Виктора Игоа”, написавши ми: Комнену Бећировићу коме се то питање не поставља. Малро је тада био министар културе, и изабрао је да да мени интервју за југословенску јавност између осам наших новинара на основу питања које сам му доставио. Чак ми је рекао кад ме примио, 9. маја 1969, у Краљевској палати, гдје се налазило Министарство, да су моја питања високог нивоа и да се на одговоре на нека морао припремити. Можете замислити шта је то значило за мене, младог човјека. Тај наш интервју је био објављен у Нину, емитовала га је касније ТВ Београд. Међутим, како се крајем 60-их наднијела опасност над Ловћеном, српским Синајем, нијесам могао да се бавим другим темама, ма колико ми биле блиске, гледајући скрштених руку како се скрнави и разара једна од највиших вриједности рода мога, сопственог идентитета те сам тако започео борбу за Ловћен Његошев у којој ће ме, уосталом, Малро подржати.
[pullquote]
Посебне вредности
Кад је већ ријеч о понору година, са јединим преживјелим од мојих некадашњих славних саговорника, Мишелом Битором, имао сам новембра 2014, интервју након 50 година, одкад смо водили посљедњи разговор. То је јединствен примјер у аналима литературе да два аутора воде сличан дијалог након временске раздаљине од пола вијека. Љетос, крајем августа, умро је и он, навршивши деведесет љета. Што се се тиче мојих објављених књига, свакако бих истакао Косовску трилогију.
[/pullquote]
Изузетна судбина Његошева, пјесника, свештеника и владара с којом је био складу величанствени изглед Ловћена, а ту је улазио етички елеменат, нарушавање Његошевог аманета, убрзо се дојмила већине оних којима сам се обратио. Тако је велики хришћански филозоф Габријел Марсел који тада имао 80 година, одмах ријешио да напише чланак у одбрану Ловћена, који је изашао у Фигару од 12. јуна 1970. под насловом Насртај на светињу. Њему је предходио чланак Црногорци бране светилиште у Ентернејшенел Хералд Трибјуну од 19. марта 1970, из пера Мери Блум, уреднице културне рубрике тог листа, којим је почела моја међународна кампања. Наредних мјесеци, појавили су се чланци у другим великим листовима, као што су Монд, Коријере дела сера, Трибин де Женев, Сандеј Тајмс, Лос Анђелес Тајмс, Тајмс оф Индија, Асахи Шимбун… Париз је постао престоница за одбрану Његошеве задужбине од скрнављења и рушења, како је дописник Коријере де ла сера из Париза, Лоренцо Боки, насловио свој чланак Париз брани прах пјесника Његоша. У тој одбрани највише се, међу француским великим личностима, ангажовао пјесник, романсијер и есејиста Жан Касу коме сам се обратио као пријатељу Југославије, јер је у вријеме Информбироа бранио Тита од Стаљина зашто су га француски комунисти жестоко нападали. За вријеме посјете Југославији на Титов позив, био је на Ловћену, али ни његове интервенције нијесу помогле, толика је била завјера у коју се укључио и Ватикан. Сви ти чланци и други материјали међу којима преписка, као и моја велика апологија Његоша од хрватских клеветника, који су га у вријеме распада Југославије, били прогласили геноцидним пјесником, обухваћени су у књизи Борба за светилиште, Combat pour un sanctuaire. Тиме ће питање Ловћена опет бити најшире актуализовано. Не треба се никако помирити да на Ловћену заувијек остане Мештровићева усташко-бољшевичка тамница, него му вратити вјечни изглед, какав су му биле дале космичке силе и Његошев геније.
После тога, почели сте да ходочастите по Србији, како сте и насловили ваше писмо из Студенице.
Окренуо сам се националним вриједностима, јер био би луксуз наставити бављењем француским, иако су оне увелико биле постале моје као дио цивилизацијске баштине. Нисам могао мирно гледати како се наше вриједности уништавају, као што су Морача и Студеница, 80-их биле угрожене од потопа. Или пак како остају непознате па сам хтио да, пишући о нашим манастирима на једном великом језику, откријем Французима, а тиме шире, шта имамо. Острошки монаси су ми показивали исјечке из Монда са мојим Писмом из Острога, објављеним 1975, по коме су Французи долазили у Острог. Тада млади професор историје у Бордоу Жан-Пол Бес који је управо код Руса био прешао у Православље, толико се одушевио тим штивом да је то био почетак нашег пријатељства и његовог отада непрекидног бављења ЦГ и уопште, Српством, што је крунисао својом изванредном књигом Његош словенски Данте. Велики поклоник и оца Јустина опростио се својевремено с њиме, након његовог пресељења у царство небеско 1979, опсежним чланком у Монду. У тексту Душа и судбина донио сам велику причу о Острогу у вези са мојим првим ходочашћима на која ме, као дјечачића, водила моја побожна мајка Милена по цио љетњи дан преко планина и мој повратак Острогу након четврт вијека током кога су ме таласи живота носили по свијету.
Каква вас сећања вежу за Јустина Поповића?
Наш сусрет описао сам у раду Сусрет с оцем Јустином на српском и француском. Мене је ка оцу Јустину привео мој земљак, друг из ђачких дана из манастира Мораче средином 50-их, Ристо Радовић који је постао у међувремену монах Амфилохије, и кога сам срео након четврт вијека, прољећа 1975, као предавача на Институту Светог Сергија у Паризу. Велико је било моје изненађење кад сам, умјесто живахног дјечачића жеравичавог погледа из манастирске порте, угледао високог монаха густе црне браде под камилавком. Кренули смо из Београда једног августовског поподнева, али смо стигли у Ћелије крај Ваљева тек када је увелико пала ноћ. Како је отац Јустин био у немилости режима, то нас је милиција заустављала неколико пута и чак приводила, све док нас не спаси олуја тако да стигосмо у манастир у поноћ. Рекох нашем домаћину који нас је чекао: „Трновит је до вас пут, оче Јустине,“ на што се он доброћудно насмјешио у браду. Имао сам утисак да пред собом видим старца Зосиму из Карамазових. Мени је одмах постао близак. Старац који је одлично познавао људску душу. Уз то био је врло непосредан. Таква су, уосталом, и његова Житија Светих. Кад му Амфилохије рече како би хтио да се посвети манастирском животу, он му живахно с примјесом прекора одговори да манастир треба да носи у себи и да има да врши мисију у свијету. Што се показало сасвим пророчанским с обзром на велику улогу коју владика Амфилохије игра већ деценијма у читавом Српству, посебно у Црној Гори, угроженој жестоким расрбљавањем. Да није било протеклих година њега и нашег свјештенства са вјерним народом, то би већ била готова ствар. Слушати оца Јустина било је као слушати жубор извора светости и мудрости. Тако остадосмо с њиме до касну у ноћ и сјутрадан до касно поподне. При поласку оте ми се поглед на околне шуме и небеса, што не умаче прозорљивом старцу који ми рече, оно што сам у том тенутку осјећао : „Понесите мало од ове љепоте у очима”. Једна од најљепших ријечи коју ми је ико икада упутио.
Како се родило ваше пријатељство са швајцарским екологом Францом Вебером?
С Вебером сам ступио у везу видјевши га на француској ТВ поводом успјешне кампање његове Фондације за спас Аполоновог светилишта у Делфима које је било угрожено отварањем рудника боксита у близини и градњом комбината алуминијума. Како се опасност од стварања вјештачких језера била тада наднијела над Морачу и Суденицу, писао сам му, предочивши му, о каквом се великом цивилизацијском и природном благу ради. То га се веома такло па је убрзо ријешио да дође на лице мјеста, што је учинио априла 1988. године. Био је толико импресиониран како природом, тако манастирима да је ријешио да крене у кампању, дошавши већ крајем јуна, са 12 новинара у Морачу и Студеницу, изговривши оне чувене ријечи за ријеку Морачу : „ Морача је Бетовенова симфонија ”, а за њен кањон : „Морача је катедрала вјечности”! Франц Вебер се осведочио као наш искрени пријатељ, борећи се за Студеницу, манастир Морачу, а касније за духовне драгуље на Косову и Метохији.
У битку за очување наших вредности укључили су се познати новинари. Поменућу текст Роже Канса, уредника еколошке рубрике Монда, Српски монаси звоне на узбуну. Захваљујући овој акцији, као и оној која се водила у ЦГ и Србији, убрзо је опасност око Студенице отклоњена и она уписана у свјетску баштину под заштитом УНЕСКА, што је требало да се учини и са Морачом. Пројекат електрана на Морачи, поново је повампирен успостављањем режима Мила Ђукановића, тако да се борба за Морачу наставља до дана данашњега. Као што о томе свједоче моје књиге Угрожена вјечност Мораче на француском изашла 1997, велики зборник мојих и других аутора текстова Одбрана Мораче од потопа објављен 2002, и поема Авет потопа над Морачом изашла 2010. године. Садашњи режим разара све што се може разорити на пољу историје и природе, дао је, прије неку годину, концесију једном предузећу на милост и немилост извор Мораче, ваљда најживописнији речни извор на европском континенту, како би направило хидроелектрану. То значи уништење и њених водопада, посебно оног звани Сика, високог око 50 метара који је перјаница Мораче. Изнио сам то непочинство током мог летошњег боравка, у наклоњеним нам медијима, што је oхрабрило мјештане да се успротивимо петицијом. Отпочети радови су заустављени. Допремљена скаламерија је повучена.
Ваша делатност у годинама распада Југославије и Голготе српског народа била је неуморна. Шта нам можете рећи о томе?
У медијском мраку у односу на Србе у који су почетком 90-их биле поринуте западне метрополе, није био изузетак ни Град Свјетлости. Напротив, створила се једна клика чије су језгро чинили неколико фамозних француских интелектуалца као Бернар-Анри Леви, Ален Финкиелкраут, Андре Глуксман који су стали жарити и палити у медијима. Осјетивши како се на нас ваља океан зла, још 1990. године сам у Монду упутио вапај Правда за Србе, који се наредних година и до дана данашњега показао пророчанским, јер још не престаје неправда над Србима. Идуће годне објавио сам, такође у Монду, неку врсту прогласа За помирење између Срба и Хрвата, апелујући на папу Јована-Павла да растерети Хрвате од њиховог Кајиновог бремена. Он то наравно није учинио, мада су му такви позиви, независно од мога, били упућивани и с друге стране, на примјер од двије врло познате личности, Ричарда Уеста у Сандеј Тајмсу и Роберта Каплана у Њујорк Тајмсу, односно, у Ентернејшенел Хералд Трибјуну. За мене је то имало учинак што сам, пред великим притиском француских Хрвата на Монд, невиђеним, по ријечима једног уредника, од времена рата у Вијетнаму, изгубио могућност да даље пишем у том листу, те сам то убудуће чинио у новини далеко мањег домета, Париском котидјену.
[pullquote]
Одболовао туђе глупости
Иако је велики дио онога што сам писао прожето пјесничким надахнућем, мање сам писао стихове, осим понекад на нашем вјечитом наречју односно десетерцу, а више живио поезијом свијета по оној Његошевој што је скупа ово свеколико до општега оца поезија? Наравно да сам напајао душу великим књижевним, умјетничким, неимарским, музичким творевинама… Остао сам до данас непоправиви романтичар, неко кога су кроз живот носили идеали, мада сам много испаштао, одболовао с обзиром на глупост, грубост, неразумијевање, на ружноћу, зло што харају свијетом, поготово, у последњих четврт вијека кад су се изгледа демонске силе докопале Запада. Вријеме је бити или или не бити за човјечантво. Пакао који се отворио у души западних хуманиста није отада престао да бијесни, као да је управо над Србима зло свијета добило крила. Апокалипси НАТО над Србијом, услиједила је апокалипса над Авганистаном, над Ираком, Либијом, Сиријом, док се пожар који су запалили у Украјини не смирује. Истовремено испуњава поднебесје лавеж на Русију која величанствено одолијева томе ужасу. Требало би геније Дантеа или Достојевског, па да дочара тај пакао. Но, док је Русије има наде за свијет, Русија је нада свијета, Росија надежда мира.
[/pullquote]
Kад се Котидјен угасио 1995, онда смо једна група нас Срба и Француза на челу са Лујом Далмасом, доајеном француског новинарстава, сјајним публицистом и полемичаром, основали мјесечни часопис Балкан Инфо. У вријеме велике хајке на Србе, Исмаиљ Кадаре објављује преко цијеле стране Монда текст насловљен Косово, колијевка нације или злочина. Пишем одговор који Монд одбија да објави те га, немајући гдје друго, објављујем у нашем малом Балкан Инфо у неколико наставка под насловом Лагарије Исмаиља Кадареа. Можете замислити каква је била антисрпска психоза кад су једном приликом, пошто је предсједник Митеран рекао ду су, за разлику од Срба, Хрвати били на страни фашизма у Другом св. рату, медији гракнули на њега, приговоривши му шта има да то износи, јер су, забога, Хрвати, као и остали југословенски народи, трпјели од великосрпског национализма. Чинио сам све што је било у људској моћи, пробијао се, колико сам могао на ТВ канале, учествовао, захваљујући вјерним нам француским пријатељима на скуповима у Народној скупштини, у Сенату, на Сорбони, као и у оквиру Удружења стране штампе.
Књига „У души Косово” представља први том „Косовске трилогије” која је круна вашег анагажовања.
Круна или трнов вијенац, будући да сам наша страдања, наше националне боли доживљавао као сопствене. Да, У души Косово садржи моје чланке и обраћања, интервјуе и полемике по питању КиМ, проткане наводима страних аутора као доказ универзалности Космета. Други том насловљен Косово апсолутног садржи виђење сакралне умјетности и Косовске епопеје такође од страних, понајвише од стране француских аутора. И трећи том, Косово на голготи обухвата историју Косова и Метохије, како из страних тако и наших извора, током Другог миленијума, посебно од порбљавања Балкана од стране Турака и стављања Албанаца у њихову службу. У ствари то је хроника овладавања Космета од стране Албанаца током владавине разних ропских режима, феудално-турског, њемачко-италијанско фашистичког, комунистичко-титоистичког и мондијалистичког. Трилогија је доживјела спектакуларне промоције на Сорбони, захаваљујући мом пријатељу професору историје Жан-Пол Бледу. На једној од тих промоција коју смо назвали управо Косово, питање цивилизације, зајечале су и српске гусле по први пут у осмовјековној историји тог светилшта француске и једног од светилишта европске културе.
Каква саћања носите из сусрета и сарадње са генералом Пјер-Мари Галоа?
Генерал Пјер-Мари Галоа, херој је из Другог св. рата, Де Голов саборац и сарадник, творац француске нуклеарне доктрине, али и историчар и врхунски геополитолог и аналитичар свјетских збивања. Срео сам га 1992, кад му је било 82 године па је за све вријеме отада војевао са нама за праведну српску ствар, учешћем на нашим скуповима, текстовима, књигама, наступима на медијима. Наравно, уколико се то могло, јер се и он, упркос својих огромних заслуга за Француску, нашао због свог заузимања за Србе, у немилости медија заражених једноумљем. Упокојиo се у стотој години пред Госпођиндан 2010, док сам боравио у Морачу те сам обавијетио Госпођински сабор о генераловом преминућу па му је учињен помен у лаври Немањића. Пре неколико година сачинио сам књигу Генерал Галоа или вјерна Француска (његове текстове о нама као и оне које сам му посветио) али издавачи су затајили.
Како сагледавате ваш живот и стваралаштво?
Имам неки осјећај да сам превалио не деценије, него вјекове, будући да је Морача онда била један потпуно патријархални, племенски свијет. Живјело се од оног што је земља давала и од сточних производа, није било других путева осим планинских стаза којима се терет преносио на коњима или на себи. Није било љекара осим домаћих видара, а на великој муци ишло се код Свеца у Острог. Жене су се порађале саме или уз помоћ једне другој, а кад би нека на порођају душу испустила, онда би јој дијете дојила сусједка која је већ имала чедо на прсима. Како скоро нико у племену није имао сата, оријентисало се према сунцу, мјесецу, звијездама, Влашићима, звијезди Даници… Готово да није било друге традиције, осим усмене ни друге музике, осим гусала и чобанске свирале наравно уз јеку Мораче. Помислите да сам, кад сам по завршетку рата, кренуо у школу, учио да пишем прва слова оштрим пиљком на плочи коју је углачала Морача, јер није било другог прибора. А ево, успио сам да се, захваљујући сину и ћерки који су ме обучили, посљедњих 15 година прилично служим компјутером. Уствари, доспио сам из Средњег вијека у 20, а ево, Богу хвала, и у 21. вијек. Укратко, мој живот је нека врста романа који карактеришу крајности.
Шта је за вас завичај? Љевишта су, изгледа, ваш свет и инспирација. Такав утисак смо стекли када смо вас посетили у Љевиштима!
Имао сам тешко дјетињство, које је чинио још тежим крвави братоубилачки рат који су били запалили комунисти како би примијенили теорије Маркса и Енгелса о диктатури пролетаријата у једном посве патријархалном друштву. Током мога странствовања, вријеме је просијало муке и невоље и оставило углавном оно што је било лијепо: бескрај морачких небеса, величанствене призоре шума, литица и врхова које злати јутарње сунце, шум вода и вјетрова, што сам носио сам читавог живота у срцу. Чини ми се да бих, без тога неисцрпног блага, био пуки сиромах. Пред призорима озвјезданих завичајних небеса, схватио сам и осјетио да сам становник васионе. Човјек је, како вели Паскал, трска у свемиру, али мислећа трска.
Како сте доживели Орден Светог Петра Цетињског које вам је летос уручио митрополит Амфилохије?
Можда је мало закаснило будући да сам већ скоро пола вијека жрец ловћенског олтара посвећеног управо Светом Петру Цетињском, али моја побожна мајка Милена је говорила да у Бога никад није касно. И заиста, у томе сам донекле видио прст Провиђења да ми орден уручује митрополит Амфилохије Радовић у порти манастира Мораче гдје смо скоро 70 година кад смо били дјечаци и ђаци гледали како бијесни најстрашније богоборство, слушајући фанатизоване скојевце како, замећући коло, пјевају колико их грло носи: „ Не вјерујмо у небеса, но у Маркса и Енгелса”.
Зашто нисте били блиски ниједном режиму у Србији?
Гонила ме коб свих режима тако да, иако сам као предавач на Универзитету у Нансију, одлично радио, мене су отјерали да би ме, по повратку у Београд, УДБА прогонила. Са мојом борбом за Ловћен, пао сам у такву немилост да ми није било доласка у Југославију за читаво пола деценије. И сам Брозов хагиограф Владимир Дедијер ме је нападао у Борби да ширим у свјетској јавности лажи о Ловћену, насрћући на братство и јединство тиме што се противм да један Хрват, Мештровић плете вијенац црногорском владици Његошу. То плетење вијенаца било је подизање ругла званог маузолеј, акција у коју се Дедијер укључио, како ће касније сам признати новинару Милу Глигоријевићу, на захтјев Броза. Броз је говорио како је краљ Александар обновом Његошеве капеле, вјенчао Србију и Црну Гору, а он је хтио да их, њеним рушењем, развјенча, што је успио. Иако сам у вријеме Милошевића могао дати више од себе са својим саборцима или тачније сапатницима, него што смо чинили као слободни стријелци, да сам био званично укључен у збивања, али Милошевићеву владавину карактерисало је одсуство праве медијско-дипломатске акције, што испоставило кобним. Замислите кад је на челу Југословенског културног центра у Паризу, био тада неколико година, човјек који није знао француски! Са Коштуницом и Ђинђићем, ствар се погоршала до те мјере да је на чело Културног центра, мјесто на које сам био предложен, доведена, бивша стјуардеса! Она се одмах истакла са њеним патроном амбасадором Радомиром Диклићем званим Бацко, постављеним од стране слуганског шефа дипломатије Горана Свилановића, тако што је свима нама, Србима и Французима, који смо годинама водили битку за српки народ, онемогућила приступ у Центар! У излогу је мјесецима био постављен велики афиш филма српског злотвора Бернар-Анри Левија, Србија нулта година, истог Левија који је са својом бандом, неку годину раније, био окупирао Културни центар.
А кад се стјурдеса више није могла подносити, онда је замијенила, постављена од такође слуганског министра Вука Драшковића, једна острашћена Дукљанка, уз то обожаватељка српских злотвора Исмаиља Кадареа и Бернара Кушнера. Све то има у мом тексту Поразни учинак једног амбасадора.
Зашто нисте у милости црногорског режима?
Превасходно због мога исповиједања српства. Имао сам посебно муке са идеологом тога режима односно дукљанске ЦГ Јевремом Брковићем, заклетим противником наводно Александрове капеле на Ловћену и оснивачом такозваних ловћенских стража да бране Мештровићев маузолеј, након што сам, 1990, основао Одбор за обнову ловћенског врха и светилишта. Како је неколико година провео у добровољном изгнанству под Туђмановим скутом, Радикали су му у њиховом гласилу били направили слику са усташком капом на глави. Ја сам је донио у једном од мојих одговора на његове нападе, а он ме набиједио да сам аутор фотомонтаже и тужио ме суду, тражећи одштету од 50 хиљада евра за претрпљене душевне муке. Но осим са Брковићем, имао сам муке и са влашћу која је Мештровићев зиндан сасвим усвојила, око одбране Мораче. Ево већ толико година она се оглушује о упис Мораче у свјетска добра под заштитом УНЕСКА за што су се стекли сви услови! А Монтенегрина даје свој срамни глас да се споменици српске цивилизације на КиМ упишу у ту свјетску организацију као шиптарски! Све што сам радио, то сам чинио за се, за свој народ и за своју душу сагласно добру, правди, истини, смислу и љепоти.
Биљана Живковић
(Објављено у „Печату“)
