Који је симболички значај забране служења литургије у Црној Гори, на празник Преображење, ако знамо да се та црква налази у Ивановим коритима, родном месту нововековне Црне Горе?
Црногорска антисрпска власт, конкретно МУП Црне Горе, у последњих 15 година, на празник Светог Преображења, не дозвољава свештенству Митрополије црногорско-приморске да у цркви посвећеној овом празнику служи свету литургију. Ту своју скандалозну одлуку МУП Црне Горе образлаже чињеницом да и племенско-партијска организација која себе назива „Црногорска православна црква“ тражи да у исто вријеме и у истом храму и она врши свој обред, па да наводно не би дошло до контакта и конфликта између „супротстављених страна“ – забрањује се улазак у храм и православним свештеницима и од Цркве анатемисаним лицима. Тако имамо парадоксалну ситуацију да власници храма на Ивановим коритима не могу да користе своју имовину због тога што још неко, мимо икаквог правног и логичког упоришта, атакује на њихову имовину. То, с једне стране, говори о нефункционисању правне државе у Црној Гори, а с друге стране ријеч је о намјерама актуелне власти да са простора Подловћенске, односно Катунске Црне Горе изврши елиминиацију хришћанског православног и српског националног идентитета. С обзиром, дакле, да су Срби са простора Подловћенске Црне Горе вјековима водили „борбу непрестану“, да би очували српско име и православну вјеру (а све са циљем да једног дана осваре национални идеал, а то је ослобођење и уједињење српског народа у једну државу, – потребно је, по замисли креатора црногорског идеолошког пројекта, данашњем становништву тог простора промијенити свијест и окренути га против свих вриједности за које су њихови преци живјели и умирали. Значи, тамо гдје је најбоље чувана српска национална идеја – та идеја се проглашава јеретичком и окупаторском, а за носиоца те идеје се означава Српска православна црква, коју као такву треба протјерати са тог простора, а први корак ка томе је забрањивање уласка у храмове њеном свештенству и вјерницима. Да је управо о томе ријеч, најбоље свједочи петнаестогодишње поступање црногорске полиције на Ивановим коритима.
Ако је Црногорска држава рођена из Цетињске митрополије СПЦ, да ли савремена држава оваквим поступцима у стварио скраћује своје трајање?
Овакви поступци савремене црногорске државе јасно показују да она нема никакве везе са Књажевином и Краљевином Црном Гором. Општепознато је да је у тадашњој Црној Гори у званичној употреби био српски језик и ћирилично писмо, а да је православна вјера имала статус државне вјере. Славом овјенчани Петровићи-Његоши који су Црном Гором владали више од 200 година били су у потпуности посвећени очувању имена српског језика и ћириличног писма, којим се на овим просторима пише од времена Свете браће Кирила и Методија. Данашња држава Црна Гора и њена власт српски језик и ћирилично писмо немилосрдно протјерује из државних институција и потискује из јавне свијести. Православна црква, њено свештенство и вјерници, на удару су државног репресивног апарата. Све то свједочи да је оваква држава, настала бруталном референдумском крађом 2006. Године, антипод Црној Гори Петровића и наших предака, њена негација и њена супротност. Као таква, дакле као творевина настала на негацији свих постулата на којима се темељила класична Црна Гора, по мом дубоком убјеђењу – она нема перспективу.
Занимљиво да се забрана служења литургије и уопште удар на свештенство Митрополије СПЦ није десио у рецимо Пљевљима који су у састав Црне Горе ушли тек 1912., већ у Старој Црној Гори, нахијама које су чувале исвиискру српства. Ко је проценио да би одатле морала да крене промена националног и културног идентитета Црне Горе?
Наравно да није случајно што се на Митрополију црногорско-приморску СПЦ атакује тамо гдје је она вјековима била чувар српске националне свијести и бастион очувања православне вјере. Она је била брана исламизацији и агресивном католичком прозелитизму. На том простору се одиграла истрага потурица, историјски догађај који се збио почетком 18. вијека за владе владике Данила, који је Његош узео за тему свог главног дјела „Горског вијенца“. Стога су челници црногорског сепаратистичког покрета и креатори црногорског идеолошког пројекта процијенили да би управо одатле требало кренути у реализацију тог пројекта који је разрађен у цјеловиту државну политику. Кључне тачке тога програма су: утемељење „дукљанства“ као политичке и националне идеологије; стварање „црногорског језика“ и потискивање ћириличног писма; конституисање „црногорске цркве“ и прихватање Уније (јединства) са Римском куријом, тј. Ватиканом; постепено покатоличавање Црногораца (о чему отворено говоре водећи идеолози црногорског сепаратизма); подршка великохрватској и великоалбанској идеји и пројекту стварања Велике Хрватске и Велике Албаније. Удар на Српску православну цркву режим у Црној Гори образлаже пропагандном паролом о борби против непостојећег „великосрпског хегемонизма“. Природне дужности и природна права на одбрану и очување свог имена, Цркве, језика и писма, – проглашавају се издајом и служењем туђину, а туђин је, у интерпретацији режимских гласноговорника, наравно Србија, док се Хрватска и Албанија проглашавају „историјским пријатељима“ и „природним савезницима“. Попут знаменитог усташког идеолога др Ива Пилара, режимски историчари и медијски пропагандисти проглашавају Србе „прворазредном опасношћу за сусједне им народе и државе“. Та теза је данас званична политика и службена наука „нове Црне Горе“.
Иванова корита се налазе између родног и гробног места владике Радета. Да ли је забрана литургије СПЦ на овом месту удар на Петровиће, чуваре српског имена и сећања?
Управо тако. Та забрана означава радикалан раскид са цјелокупним наслеђем и духом владарске куће Петровића, нарочито са Његошем чија политичка и национална идеологија, исказана у књижевноумјетничкој форми, предстаавља синтезу највиших домета српског националног духа. Познато је да је праисконска српска национална идеја слободе и јединства, која је произвела државотворну политику, била основна идеја Његоша пјесника, владара и владике. Стога је природно што се на њега ослањају Срби на територији постјугословенске Црне Горе, који се залажу за српско духовно, културно и национално јединство, и који афирмишу свој српски национални идентитет. С друге стране, Његошево дјело је постало предмет политичких манипулација протагониста црногорског идеолошког пројекта.
Да ли можемо говорити о вишеслојном идентитету Црне Горе?
Данас дефинитивно можемо говорити о подијељеном идентитету Црне Горе. На једној страни имамо протагонисте црногорског сепаратизма који дјелују у оквирима једне стратегије чији је циљ да се потре цјелокупна историја, традиција и памћење становништва данашње Црне Горе, и наметање новог идентитета Србима на њеном тлу: умјесто српског и православног идентитета, жели им се наметнути нови – „црвенохрватски“ идентитет. Суштина те конструкције је у ставу да су Црногорци по националности били Црвени Хрвати, који су исповиједали римокатоличку вјеру, а које је „поправославио“ и „посрбио“ Свети Сава, а ту Савину дјелатност наставили су и развијали Петровићи, а посебно Његош. Ради се, значи, о тумачењу прошлости у служби дневне политике и идеологије. Читаву историју Црне Горе, па дакле и Његошево дјело, треба приказати у сасвим новом свијетлу да би се подупро један политички концепт чији је циљ разбијање срског државног, националног и културног простора. То радикално фалсификовање историје од стране идеолога антисрпства у Црној Гори иде до смијешних размјера; тако се тврди да Његош уопште није написао „Горски вијенац“, него Сима Милутиновић Сарајлија, да истраге потурица није ни било, него да је то Његош измислио, итд. и т. сл. Осим тога, црногорски идеолози и радикални исламистички кругови у Црној Гори слажу се у оцјени да је Његош „геноцидни пјесник“ и идеолог етничког чишћења.
Осим присталица дукљанско-монтенегринске идеологије, прононсираних антисрба, постоје заговорници очувања традиционалног историјског идентитета Црне Горе који сматрају да се никаквом алхемијом не може неутралисати српска свијест и православна вјера са простора данашње Црне Горе, те да само унутрашње јединство већинског православног хришћанског народа може бити гарант опстанка Црне Горе као друштвене заједнице.
Да ли су они који бране права на слободу вере и имовине свесни да бране права на постојање и име?
Наравно да су свјесни, јер је православна вјера и духовност суштина бића и постојања овог народа која је тај народ у његовом идентитету вјековима чувала пред насртајима исламског фундаментализма и римокатоличког прозелитизма. Они истовремено бране елементарна људска и грађанска права, јер је право на слободу вјероисповијести једна од темељних људсих права. Било би логично да држава која се декларативно залаже за европске стандарде и вриједности буде гарант пуног остваривања тих права, а не да управо она драстично крши људска права и слободе и да атакује на имовину најстарије и најбројније вјерске организације у земљи, која окупља више од 70 одсто становништва Црне Горе. Том огољеном државном насиљу супротстављају се слободни грађани Црне Горе демократским средствима, одлучни да истрају у борби за демократске вриједности за опстанак у свом традиционалном идентитету.
