Теодора Павићевић чита своју Светосавску бесједу
Змај” за најбољу светосавску бесједу На свечаности која је поводом школске славе одржана у гласовитој новосадској гимназији „Јован Јовановић Змај” Теодора Павићевић, из Подгорице, одржала је своју бесједу Светом Сави. Теодори је припала част да учествује на свечаној академији јер је побиједила на такмичењу за најбољу светосавску бесједу, гдје су јој конкуренти били најбољи матуранти новосадске гимназије.
– Академија је била величанствена. Велика је част и задовољство представљати себе и своју породицу на таквом скупу, говорити у своје и име своје породице и изнијети пред много људи шта мислим. Велика је част славити Бога и светитеља, све наше претке и говорити и у име њихово и говорити ријечи захвалности њима – казала је за „Дан” Теодора Павићевић.
Теодора себи не придаје велику заслугу за бесједу. Ова дјевојка скромно истиче да највеће заслуге за бесједу која је ганула и дирнула у срце публику окупљену у једној од најчувенијих српских школских установа, имају њени родитељи и духовне вриједности које су јој усадили васпитавајући је у породичном дому Павићевића, у Подгорици.
– Моје је било само да руком испишем оно што ми је уткано у срце и душу. Највећу захвалност дугујем родитељима и професорима, који нас воде кроз живот – казала је Теодора Павићевић која је након завршене Основне школе „Радојица Перовић” наставила школовање у чувеној новосадској гимназији „Јован Јовановић Змај”.
Надахнуће за бесједу која је дигла на ноге публику, њене професоре и другове из клупе, Теодора је добила управо у одгоју који је добила у породичном дому. Ништа мање није је надахнуо живот самог светитеља, Светог Саве.
– Како не писати дивно о нашем великом светитељу, великом добротвору, ономе који је успоставио нашу земљу и нашу Цркву. Није могло другачије – објаснила је Теодора.
Теодора Павићевић је прије четири године као одличан ученик Основне школе „Радојица Перовић”, из Подгорице, примљена на природно-математички смјер Гимназије „Јован Јовановић Змај”, елитне српске средње школе, која је током више од два вијека дуге историје одњеговала генерације познатих културних посленика, научника, угледника. Досадашњим радом и понашањем је оправдала очекивања родитеља и својих професора. Одлична је ученица и успјешан је учесник многих секција и активности, како у школи тако и у другим културним установама у граду. Вишеструко је надарена и редовно наступа са хором „Антифон” при Успенском храму у Новом Саду, са драмском секцијом при Средњошколском дому, у коме током школовања борави, истакла је проф. Радојка Тмушић Степанов. Као члан удружења „Александар С. Пушкин”, које се бави промоцијом руског језика и руске књижевности, Теодора је након успјеха на свечаној академији у част Светог Саве наступила 28. јануара на поетској вечери посвећеној Сергеју А. Јесењину. Теодора је изразила наду, како је навела проф. Радојка Тмушић Степанов, да ће школовање наставити у Русији, на неком од факултета хуманистичких наука, јер је заинтересована за право, филозофију и историју умјетности.Теодора Павићевић је захваљујући побједи на такмичењу за најбољу светосавску бесједу добила и новчану награду, поклон Косте и Софије Папић, из Охаја. По ријечима директора Гимназије др Радивоја Стојковића, Коста Папић никада није заборавио узвишена осјећања и свијетле мисли тренутка када је, као матурант у истој свечаној сали, читао своју светосавску бесједу. Зато је Коста Папић и одлучио да сваке године награди најбољу бесједу матуранта чувене новосадске гимназије.
С. Ћ.
Извор: Дан
Радуј се, Свети Саво
„На једној фресци у манастиру Морача насликан је Свети Сава како са руским монасима, под изговором да иде у лов на јелене, одлази на Свету Гору.
Одласком на Гору преображења српског народа пуштено је коријење духовности нашег рода, а изговор да иде у лов се претворио у лов на људске душе, које је брижно стављао под окриље вјере.
Окриљени и надахнути његовом вјером не би требало никада да заборавимо своју прошлост, јер без ње нећемо имати ни садашњост достојну предака, ни будућност достојну дјеце наше.
По ријечима нашег великог владике Светог Николаја Велимировића, не можемо никад претјерати у величању и слављењу великих људи из наше прошлости, јер су нам они светионици и путеводитељи.
Да нас на вјетрометини историје не би одувао вјетар заборава, јер празну душу вјетар носи, кличемо ти:
Радуј се, највећи српски сине, јер си родитељима само радост донио.
Радуј се, племенити брате, јер си љубављу својом, завађену браћу помирио.
Радуј се, духовниче, јер си први за род српски пред Богом стао.
Радуј се, архипастиру, јер је твоје стадо мало, али одабрано.
Радуј се, учитељу, јер си нас научио и како треба живјети и како треба мријети.
Радуј се, неимару, јер си изградио Србима духовни мост до Царства Небеског.
Радуј се, љекару, јер си дао лијек своме роду.
Радуј се, бесједниче, јер свака твоја ријеч и даље одзвања у душама потомака твојих.
Радуј се, пишче, небом опјевани, јер је свако слово записано твојом руком камен темељац нашем животу.
Радуј се, молитвениче, јер си својим молитвама умилостивио Бога.
Радуј се, заштитниче, јер си нам вјером дао штит, а истином мач.
Радуј се јер ти је Царство Небеско било важније од земаљског.
Радуј се јер си бјежећи, побјегао од ништавне природе.
Радуј се јер си преобразио род свој.
Радуј се јер су неизмјерна твоја дјела, и твоје заслуге за род српски.
Радуј се, Свети Саво, похвало рода српскога.
Радуј се, јер Тобом Царства Небеског удостојисмо се!”




















