Подгоричанка Теодора Павићевић побиједила на конкурсу новосадске гимназије „Јован Јовановић Змај” за најбољу светосавску бесједу

Теодора Павићевић чита своју Светосавску бесједу

Змај” за најбољу светосавску бесједу На све­ча­но­сти ко­ја је по­во­дом школ­ске сла­ве одр­жа­на у гла­со­ви­тој но­во­сад­ској гим­на­зи­ји „Јо­ван Јо­ва­но­вић Змај” Те­о­до­ра Па­ви­ће­вић, из Под­го­ри­це, одр­жа­ла је сво­ју бе­сје­ду Све­том Са­ви. Те­о­до­ри је при­па­ла част да уче­ству­је на све­ча­ној ака­де­ми­ји јер је по­би­је­ди­ла на так­ми­че­њу за нај­бо­љу све­то­сав­ску бе­сје­ду, гдје су јој кон­ку­рен­ти би­ли нај­бо­љи ма­ту­ран­ти но­во­сад­ске гим­на­зи­је.

– Академија је била величанствена. Велика је част и задовољство представљати себе и своју породицу на таквом скупу, говорити у своје и име своје породице и изнијети пред много људи шта мислим. Велика је част славити Бога и светитеља, све наше претке и говорити и у име њихово и говорити ријечи захвалности њима – казала је за „Дан” Теодора Павићевић.

Теодора себи не придаје велику заслугу за бесједу. Ова дјевојка скромно истиче да највеће заслуге за бесједу која је ганула и дирнула у срце публику окупљену у једној од најчувенијих српских школских установа, имају њени родитељи и духовне вриједности које су јој усадили васпитавајући је у породичном дому Павићевића, у Подгорици.

– Моје је било само да руком испишем оно што ми је уткано у срце и душу. Највећу захвалност дугујем родитељима и професорима, који нас воде кроз живот – казала је Теодора Павићевић која је након завршене Основне школе „Радојица Перовић” наставила школовање у чувеној новосадској гимназији „Јован Јовановић Змај”.

Надахнуће за бесједу која је дигла на ноге публику, њене професоре и другове из клупе, Теодора је добила управо у одгоју који је добила у породичном дому. Ништа мање није је надахнуо живот самог светитеља, Светог Саве.

– Како не писати дивно о нашем великом светитељу, великом добротвору, ономе који је успоставио нашу земљу и нашу Цркву. Није могло другачије – објаснила је Теодора.

Те­о­до­ра Па­ви­ће­вић је при­је че­ти­ри го­ди­не као од­ли­чан уче­ник Основ­не шко­ле „Ра­до­ји­ца Пе­ро­вић”, из Под­го­ри­це, при­мље­на на при­род­но-ма­те­ма­тич­ки смјер Гим­на­зи­је „Јо­ван Јо­ва­но­вић Змај”, елит­не срп­ске сред­ње шко­ле, која је током више од два вијека дуге историје одњеговала генерације познатих културних посленика, научника, угледника. До­са­да­шњим ра­дом и по­на­ша­њем је оправ­да­ла оче­ки­ва­ња ро­ди­те­ља и сво­јих про­фе­со­ра. Од­лич­на је уче­ни­ца и успје­шан је уче­сник мно­гих сек­ци­ја и ак­тив­но­сти, ка­ко у шко­ли та­ко и у дру­гим кул­тур­ним уста­но­ва­ма у гра­ду. Ви­ше­стру­ко је на­да­ре­на и ре­дов­но на­сту­па са хо­ром „Ан­ти­фон” при Ус­пен­ском хра­му у Но­вом Са­ду, са драм­ском сек­ци­јом при Сред­њо­школ­ском до­му, у ко­ме то­ком шко­ло­ва­ња бо­ра­ви, ис­та­кла је проф. Ра­дој­ка Тму­шић Сте­па­нов. Као члан удру­же­ња „Алек­сан­дар С. Пу­шкин”, ко­је се ба­ви про­мо­ци­јом ру­ског је­зи­ка и ру­ске књи­жев­но­сти, Те­о­до­ра је на­кон успје­ха на све­ча­ној ака­де­ми­ји у част Све­тог Са­ве на­сту­пи­ла 28. ја­ну­а­ра на по­ет­ској ве­че­ри по­све­ће­ној Сер­ге­ју А. Је­се­њи­ну. Те­о­до­ра је из­ра­зи­ла на­ду, ка­ко је на­ве­ла проф. Ра­дој­ка Тму­шић Сте­па­нов, да ће шко­ло­ва­ње на­ста­ви­ти у Ру­си­ји, на не­ком од фа­кул­те­та ху­ма­ни­стич­ких на­у­ка, јер је за­ин­те­ре­со­ва­на за пра­во, фи­ло­зо­фи­ју и исто­ри­ју умјет­но­сти.Те­о­до­ра Па­ви­ће­вић је за­хва­љу­ју­ћи по­бје­ди на так­ми­че­њу за нај­бо­љу све­то­сав­ску бе­сје­ду до­би­ла и нов­ча­ну на­гра­ду, по­клон Ко­сте и Со­фи­је Па­пић, из Оха­ја. По ри­је­чи­ма ди­рек­то­ра Гим­на­зи­је др Ра­ди­во­ја Стој­ко­ви­ћа, Ко­ста Па­пић ни­ка­да ни­је за­бо­ра­вио уз­ви­ше­на осје­ћа­ња и сви­је­тле ми­сли тре­нут­ка ка­да је, као ма­ту­рант у ис­тој све­ча­ној са­ли, чи­тао сво­ју све­то­сав­ску бе­сје­ду. За­то је Ко­ста Па­пић и од­лу­чио да сва­ке го­ди­не на­гра­ди нај­бо­љу бе­сје­ду ма­ту­ран­та чу­ве­не но­во­сад­ске гим­на­зи­је.

С. Ћ.

Извор: Дан

Ра­дуј се, Све­ти Са­во

„На јед­ној фре­сци у ма­на­сти­ру Мо­ра­ча на­сли­кан је Све­ти Са­ва ка­ко са ру­ским мо­на­си­ма, под из­го­во­ром да иде у лов на је­ле­не, од­ла­зи на Све­ту Го­ру.
Од­ла­ском на Го­ру пре­о­бра­же­ња срп­ског на­ро­да пу­ште­но је ко­ри­је­ње ду­хов­но­сти на­шег ро­да, а из­го­вор да иде у лов се пре­тво­рио у лов на људ­ске ду­ше, ко­је је бри­жно ста­вљао под окри­ље вје­ре.
Окри­ље­ни и на­дах­ну­ти ње­го­вом вје­ром не би тре­ба­ло ни­ка­да да за­бо­ра­ви­мо сво­ју про­шлост, јер без ње не­ће­мо има­ти ни са­да­шњост до­стој­ну пре­да­ка, ни бу­дућ­ност до­стој­ну дје­це на­ше.
По ри­је­чи­ма на­шег ве­ли­ког вла­ди­ке Све­тог Ни­ко­ла­ја Ве­ли­ми­ро­ви­ћа, не мо­же­мо ни­кад пре­тје­ра­ти у ве­ли­ча­њу и сла­вље­њу ве­ли­ких љу­ди из на­ше про­шло­сти, јер су нам они све­ти­о­ни­ци и пу­те­во­ди­те­љи.
Да нас на вје­тро­ме­ти­ни исто­ри­је не би оду­вао вје­тар за­бо­ра­ва, јер пра­зну ду­шу вје­тар но­си, кли­че­мо ти:
Ра­дуј се, нај­ве­ћи срп­ски си­не, јер си ро­ди­те­љи­ма са­мо ра­дост до­нио.
Ра­дуј се, пле­ме­ни­ти бра­те, јер си љу­ба­вљу сво­јом, за­ва­ђе­ну бра­ћу по­ми­рио.
Ра­дуј се, ду­хов­ни­че, јер си пр­ви за род срп­ски пред Бо­гом стао.
Ра­дуј се, ар­хи­па­сти­ру, јер је тво­је ста­до ма­ло, али ода­бра­но.
Ра­дуј се, учи­те­љу, јер си нас на­у­чио и ка­ко тре­ба жи­вје­ти и ка­ко тре­ба мри­је­ти.
Ра­дуј се, не­и­ма­ру, јер си из­гра­дио Ср­би­ма ду­хов­ни мост до Цар­ства Не­бе­ског.
Ра­дуј се, ље­ка­ру, јер си дао ли­јек сво­ме ро­ду.
Ра­дуј се, бе­сјед­ни­че, јер сва­ка тво­ја ри­јеч и да­ље од­зва­ња у ду­ша­ма по­то­ма­ка тво­јих.
Ра­дуј се, пи­шче, не­бом опје­ва­ни, јер је сва­ко сло­во за­пи­са­но тво­јом ру­ком ка­мен те­ме­љац на­шем жи­во­ту.
Ра­дуј се, мо­ли­тве­ни­че, јер си сво­јим мо­ли­тва­ма уми­ло­сти­вио Бо­га.
Ра­дуј се, за­штит­ни­че, јер си нам вје­ром дао штит, а исти­ном мач.
Ра­дуј се јер ти је Цар­ство Не­бе­ско би­ло ва­жни­је од зе­маљ­ског.
Ра­дуј се јер си бје­же­ћи, по­бје­гао од ни­штав­не при­ро­де.
Ра­дуј се јер си пре­о­бра­зио род свој.
Ра­дуј се јер су не­из­мјер­на тво­ја дје­ла, и тво­је за­слу­ге за род срп­ски.
Ра­дуј се, Све­ти Са­во, по­хва­ло ро­да срп­ско­га.
Ра­дуј се, јер То­бом Цар­ства Не­бе­ског удо­сто­ји­смо се!”