Izaberite stranicu

1. ВИСАРИОН I (1484–1491)

2. ПАХОМИЈЕ I (1491)

3. ВАВИЛА (1494)

4. ГЕРМАН II (1496)

5. РОМАН (1520)

6. ПАВЛЕ (1530)

7. РОМИЛ I (1530–1551)

8. ВАСИЛИЈЕ I (1532)

9. НИКОДИМ (1540)

10. МАКАРИЈЕ (1550–1558)

11. ДИОНИСИЈЕ (1558)

12. РОМИЛ II (1559)

13. РУВИМ I (1561)

14. ПАХОМИЈЕ II (1568–1573)

15. ГЕРАСИМ (1573)

16. ВЕНИЈАМИН (1582–1591)

17. СТЕФАН (1591–1593)

18. РУВИМ II (Његуш) (1593–1639)

19. МАРДАРИЈЕ I (1637 -1647)

20. ВИСАРИОН II (1647–1654)

21. МАРДАРИЈЕ II (1654–1661)

22. ВАСИЛИЈЕ II (Вељекрајски) (1685)

23. ВИСАРИОН (Бориловић Бајица) (1685–1692)

ВИСАРИОН I

1484–1491(4)

Митрополит зетски

Митрополит Висарион је први митрополит зетски који је столовао у новосаграђеном Цетињском манастиру Рођења Пресвете Богородице. За вријеме митрополита Висариона манастир је постао значајан не само као ново црквено сједиште Зетске митрополије него и као културно жариште Зете (која се почиње називати и Црном Гором) у којем ће радити прва штампарија не само код Срба, него и код Јужних Словена.

Помен о митрополиту Висариону имамо у оснивачкој повељи Цетињског манастира од 4. јануара 1485. године – Хрисовуљи благочестивог господина Ивана Црнојевића владара Зетске земље. С тим у вези у повељи пише сљедеће: „И још учинисмо са најсветијим оцима архијерејима, с преосвештеним Митрополитом зетским, кир Висарионом, и са Епископом кир Вавилом, и са братијом цијелом: да буде овдје у манастиру Пречисте општежитије, имали мало или много, и да ниједан брат није вољан себи ништа присвајати или у својој ћелији држати осим заједничког, како свуда гдје су општежитија при манастирима закон налаже. Ко се усуди да разруши општежитије и постане преступник закона општежитија по својој вољи, да га скруши Мајка Божја и душом и тијелом! И да прими педепсију и изгон из манастира као Божји преступник и злобник.“

Љубомир Стојановић у свом волуминозном дјелу „Стари српски записи и натписи“, уврстио је и запис из рукописа Туринске универзитетске библиотеке у којем се помиње владика Висарион као митрополит зетски у вријеме „господара Ивана војводе Црнојевића“, а уз њега и његов викарни епископ, а потом и насљедник, Вавила. Уз име митрополита Висариона се помиње „престол Митрополије цетињске, јакоже јест Митрополија зетска“.

Архимандрит Нићифор Дучић у својој расправи „Епископије зетска и дабарска“ наводи да се митрополит Висарион помиње 1482. и 1485. године. Душан Д. Вуксан у прилогу „Каталог зетских црногорско-приморских епископа и митрополита“ наводи да се митрополит Висарион помиње: 1482, 1484 и 1485. године. Исте податке наводи и Александар Стаматовић („Кратка историја Митрополије“).

Епископ шумадијски Сава Вуковић („Српски јерарси“) наводи да је Висарион био митрополит зетски у времену од 1484 до 1494. године. Међутим, у каталогу епископа и митрополита Душан Д. Вуксан као првог митрополита послије Висариона I наводи Пахомија I са годином столовања 1491, што би значило да је Висарион I био Цетињски митрополит у времену од 1484 до 1491. године.

ПАХОМИЈЕ I

1491.

Митрополит зетски

У Каталог епископа и митрополита зетских, Пахомија I први је убројао некадашњи директор архива цетињског Душан Д. Вуксан („Каталог“). Он своје сазнање темељи на документу из цетињског архива и наводи да је Пахомије I био митрополит између Висариона I и Вавиле, који се помињу у повељи Ивана Црнојевића од 4. јануара 1485. године. Исте податке наводи и Александар Стаматовић („Кратка историја Митрополије“).

ВАВИЛА

1494.

Митрополит зетски

Епископ Вавила се први пут помиње 1484. године уз митрополита зетског Висариона, вјероватно као његов викарни епископ. Обојица су поменути „и у повељи Ивана Црнојевића, новом сједишту Зетске митрополије, манастиру Св. Богородице на Цетињу, од 5. јануара 1485. године“. Као митрополит, Вавила се помиње у Октоиху првогласнику 1494. године, првој штампаној књизи код Јужних Словена. За његово вријеме је свештеномонах Макарије штампао Октоих осмогласник 1493–1494, као и зборник у Млецима 1495.

Вера Сечански у библиографском прилогу „Вавила, архиепископ и митрополит зетски Рад на организацији преписивања рукописа и штампању књига“ пише, између осталог, сљедеће:

Признање архиепископу и митрополиту Вавили као организатору преписивања рукописа одао је у поговору штампаног цетињског Октоиха; као и сличним речима у поговору штампаног цетињског Псалтира.

Од старих црногорских штампаних књига, архиепископ и митрополит зетски Вавила могао је и вероватно имао удела, у следећим:

1. ЧАСЛОВАЦ, штампао у Млецима Андрија Торесански (Mag. Andreeas de Thoresanis de Asula) и свршио га 13. марта 1493… Једини до сад познати примерак ове књиге налази се у Градској библиотеци у Нинбергу…

Библиографски податак о другој књизи у којој је изричито споменут архиепископ и митрополит зетски Вавила, (а коју је пронашао у Типкарници Св. Саве у Кареји) објавио је архимандрит Нићифор Дучић у Starinama Jugoslavenske akademije znanosti i umetnosti – Zagreb, 1899. knj. XXI, str. 130, br. 10.

2. ЗБОРНИК ШТАМПАН У МЛЕЦИМА (7003=1495)

(при Вавили, најстарији за који се до сада зна – У Типкарници Св. Саве у Кареји.)…“

Епископ шумадијски Сава Вуковић („Српски јерарси“) наводи да је Вавила био митрополит зетски у времену од 1494. до 1520. године. Као што је већ истакнуто, Душан Д. Вуксан као првог митрополита послије Висариона I наводи Пахомија I, са годином столовања 1491, што би значило да je Вавила био цетињски митрополит у времену послије 1491. године.

ГЕРМАН II

1496.

Митрополит црногорски

У свим каталозима зетских и црногорско-приморских епископа и митрополита као други зетски епископ, послије Илариона I, помиње се око 1219. године Герман I. Из овог разлога се митрополит црногорски Герман титулише као Герман II. Значајни подаци о почетку теократије у Црној Гори и о митрополиту Герману II дати су у „Краткој историји Црне Горе“ Светог Петра Цетињског, која је штампана у календару „Грлица“ 1835. године на Цетињу. Према овој историји, митрополит Герман II је био први митрополит у Цетињском манастиру после силаска династије Црнојевића са историјске сцене и дефинитивног пада Зете, тј. Црне Горе под турску власт 1496. године.

Свети Петар Цетињски пише да је владар Георгије (Ђурђе) Црнојевић, син господара Ивана Црнојевића, опраштајући се од племства и народа приликом дефинитивног одласка из Црне Горе у Венецију рекао сљедеће:

Ја вам, љубезни и племенити и остали свагда храбри народе, не могу подпуно благодарити за вашу вјерност и усрдије, које сте ви мојим предкам и мене у свакоме случају са својом храбрости и јуначкијем дјелом показивали, и слободу своју и својега отачаства витешки бранили; но с великијем оскорбљењем духа мојега, ја, како и ви сами видите, не имам од рода мојега насљедника, којега бих вам по смрти мојој оставио, јербо се фамилија моја по мушкоме роду на мене, који сам већ близу гроба, окончава: за то с највећом тугом срца мојега принуђен сам вам објавити, да ја намјеравам поћи у Венецију, ђе је моје жене родбина, да тамо за ово кратко вријеме, колико нам Бог допусти, старост нашу проведемо…Ја бих вас савјетовао, да изаберете једнога човјека између вас, и да га примите и познате за свога владатеља; ал’ знајући, да се ви у избору нећете сагласити међу собом, из тог вам узрока остављам мјесто себе митрополита Германа, и по њем будуће Митрополите, докле, е да Бог промисли на србски род на други бољи начин. Герман је обшти духовни отац и архипастир, а ово је ваша обшта црква и манастир, у којему он пребива; тко може, дакле, боље и усрдније за добро ваше радити од вашега духовнога оца? И ви сте његова по духу светоме чеда и овце словеснога стада Христова, за које он је дужан, као пастир живот свој положити. Договарајте се с њим и слушајте његове совјете и науке, а ја му ето остављам и грб, којега су блажепочивши цари наши, а по њима прародитељи и родитељи моји и ја употребљавали.“

О завјештању Црнојевића и о теократији која је настала силом неповољних историјских прилика Свети Петар Цетињски пише сљедеће:

По овој дакле необходимој нужди стадоше Митрополити црногорски владати у Црној Гори, а не господствољубива и славољубија ради, како неки говоре, који ни најмањега поњатија и знања о стању Црне Горе и црногорскога Митрополита не имају. А кад би то они совршено познати могли, нашли би се у такве мисли преварени, будући видјели би да Митрополити црногорски од народа ништа не примају, нити имају другога дохотка, нако од земље манастирске, и то све што добију, народу дају, који непрестано к њима доходи, сљедствено и удовољствија никаквога имати не могу, иако посведневне труде и главобољу тешку. Једном ријечи: дом Митрополита црногорскога није друго, него дом обштенародни, олити један бирцауз без плате.“

Архимандрит Нићифор Дучић („Епископије зетска и дабарска“) наводи да се митрополит Герман II помиње 1520. године.

РОМАН

послије 1520.

Митрополит црногорски и приморски

Помен о митрополиту црногорском и приморском Роману, који је једно вријеме заузимао цетињску катедру, имамо сачуван у запису рукописне књиге Берлинске библиотеке под бр. 79, у коме се помиње: „Роман владика црногорски и приморски“. Љубомир Стојановић у свом дјелу „Стари српски записи и натписи“ уврстио је овај запис у недатиране, наводећи да је можда настао послије 1504. године.

Запис из Берлинске библиотеке је веома значајан, без обзира на годину настанка, јер ово је први помен једног митрополита који се титулише као црногорски и приморски. У то вријеме јурисдикција Цетињског митрополита, осим тадашње територије Црне Горе, обухватала је и дио приморја.

Епископ шумадијски Сава („Српски јерарси“) наводи да је Роман био митрополит црногорски и приморски 1504. Мишљења смо да ће бити направљена мања грешка уколико се столовање митрополита у Цетињском манастиру смјести у период послије 1520. године.

ПАВЛЕ

1530.

Митрополит црногорски

Митрополита Павла помиње Свети Петар Цетињски („Кратка историја Црне Горе“), као насљедника митрополита Германа II на цетињској катедри.

Архимандрит Нићифор Дучић („Епископија зетска и дабарска“), као вријеме столовања митрополита Павла наводи 1530. годину. Са овим је био сагласан и архимандрит Иларион Руварац, који је 1892. године објавио прилог „Владике зетске и црногорске“. Могуће да је то вријеме до којег је владао јер се под том годином у једном документу помиње митрополит Ромил I. (Радмила Тричковић, „Српска Црква средином 16. вијека“, Београд 1992).

РОМИЛ I

1530–1551.

Архиепископ зетски, црногорски и приморски

Архиепископ Ромил се помиње у једном документу (писму) из 1530. године, које је потписао као „архиепископ ромио зецки и црногорски и приморски“. Писмо је објавила Радмила Тричковић у књизи „Српска православна црква средином XVII века“.

У зборнику докумената „Грађа за историју Црне Горе“, Душан Д. Вуксан објавио је три документа у вези са земљиштем Цетињског манастира, у којима се помиње владика Ромил: Парница владике Ромила око неке земље (1530–1551), Ограничавање манастирског имања Гропезе (1530–1551) и Владика Ромил замјењује неке земље са Радовановићима 2. априла 1551. У трећем документу од 2. априла 1551. владика Ромил се ословљава као „Епискуп Ромил Црније Гори и Приморја“. У зборнику докумената објављен је документВладика Ромил даје у наполицу виноград Ивану Илићу 1548“, наводећи да је оригинал изгубљен и да се ради о препису Вука Караџића.

Као вријеме у којем се помиње владика Ромил архимандрит Иларион Руварац наводи 1530–1551, а архимандрит Нићифор Дучић 1551. годину.

ВАСИЛИЈЕ I

1532.

Архиепископ црногорски

Љубомир Стојановић („Стари српски записи и натписи“) уврстио је запис из 1532. године у којем се помиње архиепископ Василије поводом преписивања Четворојеванђеља.

Епископ шумадијски Сава Вуковић („Српски јерарси“) у прилогу о Василију, архиепископу цетињском, казује сљедеће: „Исте године је архиепископ Василије учествовао у суђењу митрополиту смедеревском Павлу на Охридском сабору.“ Да је архиепископ Василије учествовао 1532. године на Охридском сабору, навели су и архимандрит Нићифор Дучић („Епископије зетска и дабарска“), и Душан Д. Вуксан („Каталог“).

Митрополита Василије помиње Свети Петар Цетињски („Кратка историја Црне Горе“), као једног од митрополита на цетињској катедри.

НИКОДИМ

1540.

Митрополит црногорски

О митрополиту Никодиму, као и о његовим претходницима, Свети Петар Цетињски („Кратка историја Црне Горе“) пише сљедеће:

Они један по другоме нијесу преставили утврђивати народ у слогу и сагласије, доказујући му, да у то сва срећа њихова састоји. И тако они четири Митрополита, трудећи се срдачно за добро својега духовнога стада и љубезнога отечества, не допустише никаква раздора и неслоге у својему народу. Но опет при свем труду њиховоме, домаће потурчењаке ни по који начин у христијански закон повратити не могоше.

Умрије Никодим Митрополит, а Црна Гора остаде без својега Архипастира и началника до доласка Србскога Патријарха, који обично седмо годиште долазаше у Епархију Црногорскога Митрополита.

Видећи Санџак-бег, да је Црна Гора остала без начелства, нађе да је то једино средство, по којему би он могао с помоћу црногорскијех потурчењаках Црну Гору без крвопролића освојити пређе, него ли вријеме дође Патријархова доласка у Црну Гору; а и то знаваше да Црногорци не могу у турску земљу никога к Патријарху послати, да га на степен Митрополита произведе.“

Као вријеме у којем се помиње митрополит Никодим архимандрит Нићифор Дучић и Иларион Руварац наводе 1540. годину.

МАКАРИЈЕ

1550–1558.

Митрополит цетињски

Епископ шумадијски Сава („Српски јерарси“) у прилогу о владици Макарију пише сљедеће: „Митрополит цетињски Макарије помиње се иза митрополита Василија 1550. године. На катедри је остао до 1558, када се помиње његов насљедник Дионисије.“

Као вријеме у којем се помиње митрополит Макарије архимандрит Иларион Руварац наводи 1550–1568.

ДИОНИСИЈЕ

1558.

Митрополит цетињски

Митрополит Дионисије се помиње у једном запису у рукописном јеванђељу Цетињског манастира, које „исписа“ игуман Максим 1558. године. Запис је објавио Љубомир Стојановић у зборнику „Стари српски записи и натписи“, наводећи да га је пронашао М. Драговић.

Прецизно вријеме у којем је столовао митрополит цетињски Дионисије није познато, изузимајући његово помињање у овом запису.

РОМИЛ II

1559.

Митрополит црногорски

Митрополит црногорски Ромил II наслиједио је на цетињској катедри митрополита Дионисија. Ромил се бавио и преписивачким радом. Тако је, 1559, преписао на Цетињу минеј за април са прологом, потписавши се тајном буквицом „Ромил епископ“. Запис је објавио Љубомир Стојановић („Стари српски записи и натписи“), наводећи да га је пронашао М. Драговић.

Епископ шумадијски Сава Вуковић („Српски јерарси“) у прилогу о митрополиту црногорском Ромилу II наводи да се налазио на цетињској катедри 1559. године.

РУВИМ I

1561.

Митрополит црногорски

Неколико аутора каталога помиње Рувима I као митрополита црногорског у 1561. години.

Душан Д. Вуксан први је уврстио Рувима I у каталог митрополита црногорских темељећи то на документима из цетињског архива. У зборнику докумената „Грађа за историју Црне Горе“, Вуксан је објавио документ ,,Границе Манастира цетињског у Синцу 9. маја 1561“, гдје на крају пише: „Писато при блаженом владики Руфиму Негошу в лето од Рождества Христова 1561, мјесеца маја 9“.

Душан Д. Вуксан владику Руфима означава као Рувима I, што је по нашем мишљењу исправно, јер ће се у наредном периоду на цетињској катедри бити још двојица владика који су се називали истим именом, од којих ће Рувим II такође бити са Његуша.

ПАХОМИЈЕ II

1568–1573.

Митрополит цетињски

О митрополиту цетињском Пахомију, Бранислав Ђурђев пише у прилогу „О одласку црногорског владике Пахомија у Цариград у другој половини XVI века“. Будући да су манастири у Црној Гори за вријеме Скендер-бега Црнојевића „били уписани у турске дефтере, да су плаћали порез одсеком (мукату) и да су калуђери имали турске хуџете на риболове и друга имања“, митрополит Пахомије био је присиљен да у другој половини XVI вијека пође у Цариград да би заштитио риболов Комског и Цетињског манастира.

Као вријеме у коме је столовао митрополит Пахомије на цетињској катедри, епископ шумадијски Сава Вуковић („Српски јерарси“) наводи 1568–1573. годину.

ГЕРАСИМ

1573.

Митрополит зетски

Митрополит зетски Герасим се помиње у једном запису у Минеју писаном при храму Пресвете Богородице у Шудикови, на ријеци Лиму, 1573. године. Запис је објавио Љубомир Стојановић („Стари српски записи и натписи“) a Радослав М. Грујић у „Азбучнику Српске Православне Цркве“ (у даљем тексту „Азбучник“) и Душан Д. Вуксан („Каталог“) помињу 1573. годину као вријеме када се митрополит Ђерасима (Герасим) налазио на цетињској катедри.

ВЕНИЈАМИН

1582–1591.

Митрополит Црне Горе и Приморја

Радослав Грујић („Азбучник“) помиње митрополита цетињског Венијамина послије митрополита Герасима, а прије митрополита Стефана, 1582. године.

У зборнику докумената „Грађа за историју Црне Горе“, Душан Д. Вуксан објавио је документ „Митрополит Венијамин поставља кир Илију протопопом 5 марта 1591“, у коме се цетињски владика потписује као „Митрополит Черније Гори и Приморја“.

Архимандрит Иларион Руварац као вријеме столовања митрополита Венијамина наводи 1582–1591. годину.

СТЕФАН

1591–1593.

Митрополит цетињски

У зборнику докумената која је објавио Душан Д. Вуксан „Грађа за историју Црне Горе“, на крају документа „Митрополит Венијамин поставља кир Илију протопопом 5 марта 1591“ пише: „И аз владика Стефан подписах и потврдих“.

Епископ шумадијски Сава Вуковић („Српски јерарси“) наводи да је „митрополит цетињски Стефан наследио на катедри цетињских митрополита Венијамина, а задржао се на њој до 1593. године“.

РУВИМ II

1593–1639.

Митрополит црногорски и приморски

Љубомир Стојановић („Стари српски записи и натписи“), приложио је више записа у којима се помиње владика Рувим.

Први пут се помиње у једном запису сачуваном у рукопису Цетињског манастира, који гласи: „У години 1593. постави се епископом игуман Рувим“.

Из сачуваних записа сазнајемо о преписивачкој и грађевинској делатности његовога времена. Тако је његовим настојањем преписан један Минеј 1608. а други 1609. године.

За вријеме његовог архипастирствовања живописан је храм Успенија Пресвете Богородице, 1620. године, ктиторством Стијепа Јунковића, Никана Андричића и „старца Андрије од Црне Горе“.

Исте 1620. године, подигнут је и храм Светога Николе, ктиторством игумана Дионисија и Стефана Давидовића у манастиру Градишту.

Његовим благословом презвитер Лазар сагради 1627. храм Благовијести у селу Чукојевићи „трудом и подвигом ктитора: воеводе Мирчете Вуиновића, Новака и Николе Радована с братиом“.

У зборнику докумената „Грађа за историју Црне Горе“, Душан Д. Вуксан објавио је документ ,,Владика Руфим купује дио млина од Алибега Хајдарводића 28 јуна 1629“. У зборнику постоји и препис документа под насловом ,,Попис кућа у Црној Гори“ гдје у фусноти пише: „Попис је писан у доба владике Рувима, дакле између 1608 и 1640“.

У сталној поставци ризнице Цетињског манастира се чува веома вриједни ручни дуборезни крст окован сребром са позлатом, на којему је урезан натпис из којег се види да је крст израдио мајстор Ђуро Чајничанин са братијом за владику Руфима 1634. године.

Др Александар Стаматовић у каталогу објављеном у „Краткој историји Митрополије“, именује митрополита Рувима као Рувима Његуша по мјесту у којем је рођен. Исти назив користи и др Јагош Јовановић у својој књизи „Историја Црне Горе“. Др Душан Оташевић у књизи „Његуши кроз вријеме“ истиче: „Од времена Црнојевића (1496) до Петровића (1696) у Црној Гори је било 16 митрополита, од којих су тројица са Његуша: Руфим Његуш (1593–1640), Руфим Вељекрајски и Василије Вељекраљски… Од свих 16 митрополита најдуже је управљао Руфим Његуш, пуних 47 година, што говори о његовим способностима и ауторитету.“

Професор Предраг Вукић у прилогу о историјату Цетињског манастира о времену митрополита Руфим истиче следеће: „У борби против Турака све ће активнију улогу узети и Цетињска митрополија, посебно почев од цетињског митрополита Руфима Његуша с почетка XVII вијека“.

Архимандрит Иларион Руварац владику Рувима наводи као Рувима II а за вријеме столовања сматра да је било од 1593 до 1640. године. Епископ шумадијски Сава („Српски јерарси“) наводи као вријеме столовања митрополита Рувима II 1593–1639. годину.

МАРДАРИЈЕ I

1637–1647.

Митрополит црногорски и приморски

Епископ шумадијски Сава („Српски јерарси“) у прилогу о митрополиту цетињском Мардарију I пише сљедеће: „Митрополит Мардарије I је родом из села Корнета у Љешанској нахији. Прије избора за митрополита био је од 1625. године на дужности игумана Цетињског манастира. Као митрополит Мардарије се помиње први пут мјесеца јула 1637“. Међутим, Јован Радонић сматра да је митрополит Мардарије из Македоније, а не из Љешанске нахије, и у свом прилогу „О Македонцу Мардарију, владици цетињском у првој половини XVII века“ наводи следеће:

Не зна се тачно када је Мардарију Македонцу издао патријарх Пајсије синђелију на упражњену епископију цетињску… Синђелија патријарха Пајсија за новопостављенога цетињскога епископа Мардарија није се сачувала, али у једном његовом писму, о коме ће даље бити више речи, он о себи овако говори: Јас епискуп кир Мардарие от предел македонских, от земле Црне Горе, от манастира Цетиња… Не знамо тачно када је Мардарије стигао у своју епархију, која га је дочекала са неповерењем и забринутошћу. Али биће, по свој прилици, да је онамо стигао током 1636. године.“

Љубомир Стојановић („Стари српски записи и натписи“), приложио је запис у рукопису, који се налази у Царској дворској библиотеци у Бечу гдје се помиње митрополит Мардарије око 1638. године.

Aрхипастирство митрополитa Мардаријa било је скопчано са разним невољама и недаћама и то са више страна.

У другој половини 1636. године римска Конгрегација за пропаганду упутила је као мисионара у јужно приморје ученог Франа Леонардија, родом из Трогира, свршеног филозофа и теолога, са докторском титулом. Папски мисионар Леонарди је себи ставио у дужност „да спроведе унију Пећке Патријаршије с Римом“ и упорно радио на унијаћењу православних Срба у Паштровићима и у Боки которској. У том циљу је Леонарди убрзо ступио у везу са митрополитом цетињским Мардаријем јер је био свјестан „да се без цетињскога епископа неће моћи спровести унија у тим крајевима“.

Јован Радонић у наведеном прилогу пише: „Распитујући се о приликама у својој епархији, сазнао је епископ Мардарије да је которски бискуп Бућа развио акцију код Паштровића да их путем уније приведе у крило Римокатоличке цркве… Владика Мардарије није смео поћи патријарху Пајсију ради преговора о унији како је желела Конгрегација. Већ у писму папи Урбану VIII истакао је он да ће, ако буде спречен, упутити онамо архиђакона Висариона. Наравно, мисионар Леонарди био је много незадовољан оваквим држањем Мардарија. У писму Конгрегацији јадао се он да епископ Мардарије није много прожет римокатоличким осећањем.“ Очигледно је да је за све вријеме док је био је у преговорима с Римом око уније, митрополит Мардарије имао у виду првенствено заштиту од Турака, јер Леонарди каже у једном писму секретару Инголију за владику Мардарија да „ужива велико поштовање својих једноверника, нарочито монаха и свештеника“.

Како пише Јован Радонић у књизи „Римска курија и јужнословенске земље: од XVI до XIX века“, митрополит Мардарије „имао је великих неприлика у својој епархији“ због његових преговора са Римом. Да су и Турци били незадовољни његовим акцијама „доказује затварање епископа Мардарија“.

Међутим, унија којој су се надали римокатолички мисионари никада није фактички остварена, јер православна вјера била је много дубље укорјењена код народа у Старој Црној Гори и Брдима, него што су они претпостављали.

Невоље и недаће са Турцима и Римом нијесу биле једине са којима се митрополит Мардарије сретао. У рукопису „Цетињски љетопис“, чије је фототипско издање са својим уводом приредио академик Нико С. Мартиновић, има прилог са насловом: „За Хумце како оћаху притисну(ти) баштину црковну“ (ст. 45), а у зборнику докумената „Грађа за историју Црне Горе“, Душан Д. Вуксан је објавио документ са насловом ,,Парница међу манастиром Цетињским и Хумцима 25. априла 1638“. Из наведених наслова текстова се јасно види да митрополит Мардарије није имао само великих неприлика са Римом и Турском већ и са домицилним становништвом, када је био принуђен да пред турским судом штити земљишна права Цетињског манастира.

О времену упокојења митрополита Мардарија Јован Радонић („О Македонцу Мардарију, владици цетињском“) пише сљедеће: „Када је преминуо епископ Мардарије још за живота старога патријарха Пајсија, дакле негде 1647 године, засео је на столицу епископа цетињскога архиђакон Висарион.“

Епископ шумадијски Сава („Српски јерарси“) наводи да је митрополит Мардарије I столовао од 1637. до 1647, а архимандрит Иларион Руварац у свом каталогу пише да је у питању период од 1640. до 1659.

ВИСАРИОН II

1647–1654.

Митрополит цетињски

Јован Радонић у прилогу „О Македонцу Мардарију, владици цетињском у првој половини XVII века“ и у књизи „Римска курија и јужнословенске земље: од XVI до XIX века“ пише да је митрополит Мардарије преминуо још за живота старога патријарха Пајсија и да га је око 1647. г. наслиједио на цетињској катедри архиђакон Висарион. Међутим, у недавно објављеном турском тефтеру, који је објавила Радмила Тричковић у прилогу „Српска Православна Црква средином XVII века“ пише: „Ставка монаха именом Висо Висариона који је изазвао харања и смутњу. На основу арза садашњег кадије Црне Горе“. Стари пешкеш, у износу од 800 акчи, Мардарије је платио 16. априла 1651. године, што значи да је Мардарије био још у животу у прољеће 1651. године.“

На основу наведеног епископ шумадијски Сава („Српски јерарси“) закључује следеће: „Сви су изгледи да се митрополит Мардарије повукао са епархије и своје мјесто, у споразуму са Архијерејским сабором у Пећи, уступио свом архиђакону Висариону“.

Јован Радонић у поменутом дјелу наводи да се још у вријеме ступања у везу папског мисионара Леонардија са митрополитом цетињским Мардаријем, очекивало да архиђакон цетињски Висарион повеже Леонардија са патријархом Пајсијем у Пећи. До састанка је дошло у октобру 1642 године у Пећи, али без икаквих резултата. Како наводи Радонић, исто се десило и у Црној Гори гдје „ни владика Мардарије, ни архиђакон Висарион нијесу ништа учинили у Црној Гори у интересу уније…“

У оним тешким и смутним временима нови митрополит Висарион стао је на страну Млечића: „Радио је свом снагом да црногорска племена покрене на ратовање против Турака, свакако у споразуму с патријархом“. Оваквом политиком Висарион се замјерио Турцима и морао је напустити Цетиње. У поменутом прилогу „О Македонцу Мардарију, владици цетињском“ Јован Радонић пише: „Али када се, како је речено, услед акције папе Иноценца X у корист Млетака, ситуација изменила на штету римокатолика, осетило се то и у Црној Гори. Епископ Висарион наиме, писао је из Маина ка млетачкој територији, 14 марта 1654; папи Иноценцу X да су га Турци изагнали са Цетиња и цркве у Црној Гори порушили. Колико су турске власти мрзиле експоненте Рима, види се и по томе што су у јесен 1654. неки Турци на путу из Котора у Црну Гору напали на малоруског унијата Павлина Демског, игумана Максима и јеромонаха Киријака који су се враћали из Рима“.

Др Глигор Станојевић наводи митрополита Висариона као Висариона Колиновића. Андрија Јовићевић у студији „Ријечка нахија“ пише за Колиновиће, да су се раније презивали Колини, да су старосједиоци на Љуботињу, из села Зачир у близини Цетиња.

Епископ шумадијски Сава наводи да је митрополит Висарион столовао од 1647. до 1654. године.

МАРДАРИЈЕ II

1654–1661.

Митрополит цетињски

Епископ шумадијски Сава („Српски јерарси“) уврстио је Мардарија II као насљедника митрополита Висариона II на цетињској катедри. Позивајући се на недавно објављене турске тефтере, које је објавила Радмила Тричковић у прилогу „Српска Православна Црква средином XVII века“, епископ Сава пише сљедеће: „Када су Турци изгнали митрополита цетињског Висариона који је изазвао харање и смутњу, на његово место је за митрополита дошао Мардарије II.

Пешкеш у износу од 800 акчи митрополит Мардарије II је платио 16. априла 1651. и остао је на катедри цетињских митрополита до краја 1661. године.

Јован Радонић („О Македонцу Мардарију, владици цетињском“) сматра да је митрополит Мардарије II из Љешанске нахије: „Добар организатор и велики противник римокатолика, усто добро гледан од турских власти, патријарх Максим (1655–1681) прегао је, убрзо по доласку на власт, да организује Православну Цркву у Црној Гори. Он се зауставио на Црногорцу Мардарију из села Корнета из Љешанске нахије, издавши му синђелију на Црногорску епископију. То је, дакле, онај Мардарије који се у години 1659. спомиње као епископ Црне Горе“.

Чињеница је да многи аутори каталога не помињу митрополите Мардарија I и Мардарија II већ само једног Мардарија, кога називају Корнећанин. Сматрамо да ће се направити мање огрешење уколико се у овом каталогу раздвоје личности митрополита Мардарија I и Мардарија II, како је то својевремено урадио и епископ Сава, и како је о њима, као о различитим личностима, писао академик др Јован Радонић.

ВАСИЛИЈЕ II (Вељекрајски)

1685.

Митрополит црногорски

Свети Петар Цетињски у „Краткој историји Црне Горе“ као једног од митрополита црногорских, послије Рувима (Бољевића) а испред Висариона Бајице, помиње Василија Вељекрајског. Назив „Вељекрајски“ потиче од једног засеока на Његушима који се назива Вељи Крај. Архимандрит Нићифор Дучић такође помиње митрополита Василија у истом распореду у свом каталогу, између Рувима и Висариона, али ни он прецизно не наводи вријеме његовог столовања на цетињској катедри. Уколико се митрополит Рувим III (Бољевић) упокојио 1685. године, на основу наведеног би се могло претпоставити да је митрополит Василије II (Вељекрајски) ступио на цетињску катедру те године и да се на њој задржао само неколико мјесеци. Поред наведених, митрополита Василија су уврстили у своје каталоге: Симеон Милутиновић Сарајлија, Димитрије Милаковић, Душан Д. Вуксан, Александар Стаматовић, и Јован Б. Маркуш.

ВИСАРИОН II (Бориловић, Бајица)

1685–1692.

Митрополит цетињски

Први помен о митрополиту цетињском Висариону II, од породице Бориловић из Бајица поред Цетиња, имамо из 1682. године у натпису на митри која се налази у сталној поставци ризнице Цетињског манастира. Висарион се помиње и у запису из 1682, на цистијерни коју је дао израдити у манастиру Хиландару, вјероватно прије своје хиротоније.

Епископ шумадијски Сава („Српски јерарси“) наводи да је исте 1682. године „митрополит Висарион купио рукописну књигу Житије Светога Григорија, а касније је наредио да се испише божанствена служба, која је донијета послије његовог представљања, 1692. године“.

Помен о митрополиту цетињском Висариону II можемо наћи у зборнику докумената „Грађа за историју Црне Горе“, у којем је Душан Д. Вуксан објавио писмо ,,Митрополит цетињски провидуру Јеролиму Корнеру 10. децембра 1687“, гдје у фусноти пише: „У ово доба је био митрополит Висарион (II)“. Поред овога, у зборнику објављена су митрополитова писма провидуру од 19. маја и 8. новембра 1688, као и писмо Сулејман-паше митрополиту Висариону из маја 1688. године.

Мирослав Пантић у прилогу „Књижевност на тлу Црне Горе и Боке“ наводи да је митрополит Висарион аутор једног записа у коме је „на невеликом простору и са мало речи успео да искаже толико много; и одушевљење које је у народу изазвао долазак царске војске на Косово и у Пећ“.

Како истиче епископ шумадијски Сава у наведеној књизи: „О невољама које је наш народ имао оставио је сличан запис и новоизабрани владика нишки и лесковачки Рувим.

Митрополит Висарион II је одмах но ступању на владичански трон, извлачећи искуства из прве похара Цетињског манастира од стране Сулејман-паше Бушатлије, отпочео да мири завађена црногорска племена и да их уједињује за случај поновне опасности. За три године он је успио да међусобно измири црногорска племена, па је потом настојао на томе да привуче и брдска племена на своју страну.

О политици митрополита Висариона II, Симеон Милутиновић–Сарајлија у својој „Историји Црне Горе“ из 1835. пише сљедеће: „Као што су раније свјетовни господари тако су и црквени водили мирољубиву политику и одржавали политички савез са млетачком републиком против Турака, али су сами доносили више користи Црној Гори него што их је у томе помагала Млетачка република. Не марећи много за савез Млетака и Црногораца, Турци су често и неустрашиво ударали како на тада богату Републику, тако и на љуту и крајње сиромашну Црну Гору, премда су више гинули него што су добијали. Настојали су да Боку освоје силом а Црну Гору вјером, али нијесу успјели ни у једноме ни у другоме. Бока им се одбрани уз помоћ Црне Горе и млетачког принципа, а црногорска сиротиња им се одбрани милошћу Божјом и својом мишицом“.

О времену митрополита Висариона и разарању Цетињског манастира од стране Млечића 1692. године, Свети Петар Цетињски написао је у „Краткој историји Црне Горе“ сљедеће: „Ови Висарион Бајица, на позивање бивше Републике млетачке, подиже Црногорце у помоћ млетачку противу Тураках; но турска сила, под предводитељством Сулејман-паше скадарскога, обративши се на Црну Гору, и послијед жестокога и врло крвопролитнога боја (бившега на 1623. год.) изиде на Цетиње и разори манастијер, којега Иван-бег бјеше саградио. А то се догоди за то, што Зано Грбичић, властелин которски, кога бјеше република су 1560 војске послала, издаде Црногорце и побјеже у Котор. Тако Црногорци, изгубише млого своје браће и манастијер, изгубише и своју слободу, дајући помоћ реченој републики! И потадер остадоше домаћи црногорски Турци заповједници од пазара и крепости код Ријеке Црнојевића, докле са свеобштијем согласијем изабраше Црногорци Данила Петровића Његоша против његове воље за својега началника и Архипастира, који годишта 1700. на архијерејскоје достоинство произведен би светопочившијем Патријархом Арсенијем Чарнојевићем у маџарски град Сечуј“.

Сви аутори каталога зетских и црногорско-приморских епископа и митрополита наводе митрополита Висариона, али су различити подаци око времена његовог столовања на Цетињској катедри. Епископ шумадијски Сава наводи да је оно било од 1682. до 1692, док један број аутора каталога наводи да је столовао од 1682. до иза 1690. године.

КАТАЛОГ – ДИПТИХ МИТРОПОЛИТА ЗЕТСКИХ, ЦРНОГОРСКИХ И ПРИМОРСКИХ

Од оснивања Цетињског манастира као сједишта Митрополије, цетињски митрополити су истовремено и његове старешине. Међу њима је било светитеља, исповједника, мученика, великих пјесника, књижевника, историчара, философа, научника, преводилаца, црквених организатора и великих државника, чија дјела и живот заслужују детаљније проучавање и презентовање.

О великом броју митрополита из пред-Петровићког доба подаци су више него скромни, а расути су по разним часописима и шематизмима до којих је и данас тешко доћи. О појединим архијерејима знамо само захваљујући записима и натписима који често дају само име, некад са годином и титулом, а некад без оба податка. Посебан проблем представља утврђивање тачног времена столовања појединих архијереја на Цетињској катедри, јер су подаци различитих аутора веома различити. Из ових разлога уписано вријеме столовања митрополита у појединим временским периодима треба прихватити са резервом.

Цетињски митрополити су већином за живота одређивали себи насљедника. Митрополите и њихове изабране насљеднике бирао је дуго времена црногорски збор а хиротонисао их је пећки патријарх, осим у временима када то није било могуће, због укинућа Пећке Патријаршије у доба турске окупације. Цетињски митрополити различито су се потписивали и ословљавали. Поједини митрополити се нијесу потписивали само као митрополити већ и као епископи а чешће као владике. Народ их је већином ословљавао као владике. Питање титулатуре цетињских владика у документима, записима и натписима није једнобразно током протеклих 530 година. Титулисали су се као митрополити: зетски; црногорски; црногорски и приморски; цетињски; Црне Горе и Приморја; црногорски и скендеријски; црногорски, скендеријски и приморски и егзарх трона Пећког; и црногорско-брдски. Иако титула архиепископа не указује на статус Цркве већ на духовну управу над одређеном области, цетињски митрополити који су се титулисали као архиепископи, користили су титулу Архиепископ зетски, црногорски и приморски и Архиепископ црногорски. Поред наведених титула коришћене су и: Архиепископ и Митрополит црногорски, скендеријски и приморски; Архиепископ цетињски и Митрополит Црне Горе, Брда и Приморја и Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски и егзарх Пећког трона. Сматрали смо да је због недостатка једнообразности у титулисању и ословљавању кроз историју, овај диптих најцјелисходније именовати као Каталог митрополита зетских, црногорских и приморских.

Свети Петар Цетињски први je сачинио неку врсту каталога митрополита, од времена Црнојевића, тј. од настанка Цетињског манастира до владике Данила Петровића Његоша. Он је објављен у „Краткој историји Црне Горе“, која је штампана послије његовог упокојења у календару „Грлица“ за 1835. годину. Исте године је и Сима Милутиновић – Сарајлија у својој „Историји Црне Горе“ објавио сличан попис митрополита црногорских за исти период. Нешто шири попис је публиковао, такође за исти период, Димитрије Милаковић 1856. године. Први покушај да се изради каталог зетских и црногорских епископа и митрополита, од оснивања епископије до владике Данила Петровића Његоша, сачинио је архимандрит Нићифор Дучић у својој расправи „Епископије зетска и дабарска“ (Београд, 1884) а потом за исти период и архимандрит Иларион Руварац у прилогу „Владике зетске и црногорске“ (Просвјета, год. I. св. 1. стр. 13, Цетиње, 1892) Поред наведених аутора, у XIX вијеку прилоге су дали М. Павлиновић (1868) и Г. Петрановић (1876). Између два свјетска рата Душан Д. Вуксан је објавио „Каталог зетских, црногорско-приморских епископа и митрополита“, на Цетињу 1935. године. Најпотпунији списак по азбучном реду приредио је Епископ шумадијски Сава у студији „Српски јерарси од IX до XX века“, која је објављена 1996. године. Епископ Сава је сабрао драгоцјене биографске податке за епископе и митрополите зетске, црногорске и приморске, који се данас највише користе у приређивању каталога. Др Александар Стаматовић је 1999. године, у склопу „Кратке историје Митрополије црногорско-приморске са шематизмом за 1999. годину“ (у даљем тексту „Кратка историја Митрополије“) објавио кратки преглед „Каталог зетских епископа и црногорских митрополита“ (Цетиње, 1999, стр. 64-65).. Поред поменутих аутора каталога у XX вијеку корисне прилоге за каталог су дали: Р. Грујић (1920. и 1929), Р. Вешовић (1927), Ј. Јовановић (1948. и 1995), Р. Драгићевић (1950), В. Ђурђев (1950.), Б. Михаиловић (1962), Г. Станојевић (1970), М. Јанковић (1985), Д. Оташевић (1992) и други.

Анализом свих наведених каталога и прилога, дошло се до списка митрополита зетских, црногорских и приморских који су столовали у Цетињском манастиру. Ово не значи да је њихов број коначан, јер новим истраживањима можда ће се доћи до података којима би се кориговао њихов број, а могуће и допуниле биографије појединих митрополита.

Јован Б. Маркуш

Pin It on Pinterest

Share This