Књига „Огњена Марија ливањска“ новинара и публицисте Буда Симоновића, о усташком покољу српског живља у Ливањском пољу 1941. године, недавно је објављена на енглеском језику у преводу Лазара Мацуре. Дјело је издала Издавачка кућа „Светигора“ уз благослов митрополита црногорско-приморског Амфилохија.
Енглеско издање писаног свједочанства о једном од најмонструознијих усташких злочина у Другом свјетском рату – „Огњена Марија ливањска“, нашла је пут до читаоца захваљујући сарадњи „Светигоре“ и Удружењу грађана „Огњена Марија ливањска“ из Београда.
Прво издање ове књиге, која је први пут постала доступна читаоцима у Црној Гори прошле године уз „Дан“, објављено је 1991. године. Но, сада читаоци широм свијета захваљујући издавачком подухвату „Светигоре“ и Удружења грађана „Огњена Марија ливањска“ могу сазнати истину о једном од најстравичнијих злочина у историји српског народа, о којем и данас, послије више од седам деценија, свједоче сјећања преживјелих, њихови потомци, која је инспирисала Ивана Горана Ковачића да напише поему „Јама“.
– Ово је дио непорециве истине о најстравичнијим и најгрозоморнијим усташким злочинима почињеним у Ливну и ливањском крају у љето 1941. године – углавном 30. јула, на Огњену Марију, по чему је и књига добила наслов, и 2. августа, Светог Илију, када је на најсвирепији и најзвјерскији начин уморено, колико је до сада утврђено, 1.587 Срба из Ливна и села са руба Ливањског поља – казао је Будо Симоновић.
У књизи Симоновић даје прецизно, по именима и презименима, по мјестима и губилиштима, систематизоване спискове 1.587 жртава међу којима је било више од 700 дјеце, чак и тек рођене. Само у селу Голињеву, у којему није претекла ниједна српска глава, од 256 жртава било је 24. некрштене дјеце, подсјећа се аутор.
Злочини у ливањском крају, по броју жртава, може бити, и нијесу толико карактеристични у односу на друге крајеве у којима је Павелићева идеологија и солдатеска радила на уништењу и истребљењу Срба, али по бестијалности и крволочности коју су усташе овдје испољиле, по методама које су примјењивале, они превазилазе све што је људски ум до тада знао о људском безумљу испољеном у настојањима да уништи своје неистовјернике или своје неистомишљенике.
– Поред осталог, на готово свим другим стратиштима, усташе су на овај или онај начин убијале своје жртве па их онда бацали у јаме или на други начин покушавале прикрити своје трагове безумља и бестијалности. У ливањском крају су у јаме безданице – а бирали су оне најдубље и заобилазили оне које нијесу биле дубоке барем 20, 25 метара – пунили живим људима и остављали их да ту данима скапавају, ако је неко преживио пад у јаму – испричао је Симоновић. Најдрастичнији примјер бестијалности усташа је јама Равни долац на Динари, дубока готово 50 метара, у коју су 30. јула 1941. године убацили 218 житеља Горњих и Доњих Рујана, искључиво жена и дјеце, било их је више од 100 испод 14 година.
Чудо се ипак догодило: њих четрнаесторо, 13 жена, дјевојака и дјевојчица и један дјечак, ипак су преживјели пакао и, захваљујући „хрватском оружнику“ Винку Томашу, извађени су и спасени послије 45 дана. Међу преживјелима су биле и три трудне жене од којих је једна побацила у јами, а двије су се касније породиле – једна је на свијет донијела двојке, подсјетио се аутор.
Управо та жена која је у осмом мјесецу трудноће и побацила у јами, Стана Црногорац, из села Челебић код Ливна, инспирисала је Буда Симоновића да напише ову књигу.
– У љето 1990. године, као репортер „Илустроване Политике“ доспио сам у Челебић да напишем причу о њој, а она је онда одшкринула прву, можда и најмрачнију и најтрагичнију страницу српске историје. Казала ми је да је осим ње у јами Равни долац преживјело још тринаесторо и да их је још десеторо међу живима… За 15 мјесеци потом пронашао сам и записао приче свих преживјелих из те јаме, али и многих других преживјелих и непосредних свједока са двадесетак других усташких губилишта и јама у околини Ливна – подсјетио се Симоновић времена кад је почео да пише ову књигу која одсад прича трагичну причу и на енглеском језику.
Тако је настала ова потресна читанка о злу, употпуњена непобитним и необоривим, пола вијека прикриваним доказима. Припремајући 2007. године ново, четврто издање, Симоновић је књигу допунио подацима о новим усташким злочинима у Ливну и околини почињеним у најновијим ратним временима на том простору, деведесетих година прошлог вијека.С.Ћ
Истина сачувана и у стиху и на филму
Поред доказа и чињеница, провјерених и подастртих докумената, фотографија и живих исказа небројених свједока, о злочинима описаним у овој књизи много говори и то што је Иван Горан Ковачић управо у овом крају, слушајући казивања преживјелих из јама, написао своју „Јаму“, громовиту оптужницу усташког безумља, казао је Симоновић. Познати филмски редитељ Лордан Зафрановић најупечатљивије сцене и описе усташких злочина у свом култном филму „Окупација у 26 слика“ снимио управо по мотивима злочина из Ливна и околине, подсјетио је Симоновић.
Светлана Ћетковић
Извор: Дан
