Select Page

У цркви Воздвижења Часног Крста, у селу Просјек у Бобанима, служена је Света литургија поводом крсне славе овог храма, којом је началствовао надлежни парох протојереј-ставрофор Момчило Пејичић.
Отац Пејичић је казао да је основни знак хришћана крст, те да су крсту посвећени сриједа и петак, подсјећајући на Христово страдање.
„Са крста на којем је разапет у петак, Христос је, трпећи неописиве муке и носећи трнови вијенац, рекао ’Господе опрости им, јер не знају шта чине’ и са крста свима опростио. Он је дошао да спаси свијет, и, како Његош каже ’васкрсење не бива без смрти“, рекао је отац Пејичић у пригодној бесједи.
Он је подсјетио да је у Бобанима, посебно у селу Просјек, гдје је била линија разграничења зараћених страна у рату деведесетих година прошлог вијека, народ претрпио велика искушења и страдања, али да је остао уз крст и православље.
Након Свете литургије приређена је трпеза љубави, дружење пјесма уз гусле, које је отпјевао Предраг Јаничић.
Црква сачувана чудом Божијим
Црква и гробље су чудом Божијим, како је то раније рекао отац Исаијa, остали неоштећени у протеклом одбрамбено-отаџбинском рату, иако је на том простору пало на стотине граната. Према предањима, која се преносе са кољена на кољено, храм је саграђен у 15. вијеку, и најстарији је на простору Бобана, али и шире. Саградио га је вјерни народ тог краја, причају некадашњи мјештани према причи својих предака, за један дан и једну ноћ.
„Виле су су за један дан и једну ноћ саградиле цркву на Просјеку, да се Бог наш православни прослави“, легенда је која се и дан-данас преноси новим генерацијама.
До села Просјек се стиже кроз беспуће херцеговачког каменара, по тачно утврђеним стазама. Можда је и ради тога, кажу некадашњи мјештани, храм опстао кроз вијекове. Ради тога или ради нечијих усрдних молитви, Бог свемогући једини зна.
Храм у селу Просјек изградио је вјерни народ носећи сав материјал за градњу на леђима или товарним животињама. Просјечани причају како је извјесни Реџо из села Грепци, на леђима носио крст тежак више од 70 килограма од Диклића до Просјека, без паузе преко седам километара.
Мноштво старих гробница, некадашњи мјештани воле рећи грчких, свједоче о старини овог мјеста. На великим каменим плочама-надгробним плочама исклесани су мач и штит, крст, те неки други за сада непрепознатљиви симболи.
Посљедња Божија литургија у претходном вијеку служена је 1976. године, када је црква и реконструисана. Доласком оца Исаије поново су се чула црквена звона на Просјеку. Године 2009. редовно почињу богослужењеа, два пута годишње, на Спасовандан и Крстовдан.
Док су црква и гробље у потпуности сачувани у протеклом рату, судбина села Просјек, али и осталих села која припадају поменутој цркви, запаљена су и опљачкана.
Поред Просјека, цркви Воздвижења Часног Крста припадају исела Невада, Гојшина, Јасеница, Арбаначка, Влака, Букање, Трновица, Вјетрено и Грепци.
Неопходни пут и струја
И сада би, кажу Просјечани, радо долазили у Просјек бар једном седмично да имају пута и струје, а овако на Просјеку буду једну седмицу прије литургије кад косе пут и двориште цркве и на Спасовдан и крсну славу храма.
У цркви је 2009. године пронађено руком писано Свето писмо, као и друге драгоцјене књиге које су повјерене владики Атанасију на чување, кажу бивши мјештани.
Такође, окупљени вјерници су постигли договор да се у скорије вријеме постави нови држач за звоно, мреже на прозоре, те реконструише стари црквени лустер.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска/trebinjelive.info

Pin It on Pinterest

Share This