Izaberite stranicu

У препуној Великој дворани Коларчеве задужбине у Београду 19. маја, у организацији ИИУ „Светигора“ широј читалачкој публици, представљени су руско и енглеско издање вишетомног „Поменика новог косовског страдања“ Његовог преосвештенства митрополита црногорско-приморског др Амфилохија (Радовића). Ово представљање је, уз учешће угледних говорника, пропраћено и видео снимцима и спотовима о Првом свјетском рату и албанској голготи српских војника, у издању РТС-а, као и појањем драмске умјетнице Иване Жигон и хора „Косовски божури“, што је цијелом догађају дало и посебну умјетничку боју и креативну особеност.

На почетку свога обраћања, Његова светост патријарх српски Иринеј је поздравио све српске пријатеље, благословио свој народ, а посебно Србе који су, упркос великих одрицања и личног страдања остали на својој завјетној земљи, уз надање да ће и они који су били приморани да напусте Косово и Метохију, једнога дана, моћи да се врате својим коријенима, својој култури, својим огњиштима. „Митрополит Амфилохије је био сведок страдања и ужасне смрти на Косову, па је благодарећи њему та страшна историја записана и остаће као вечно сведочанство онога што се, са нашим народом, десило од 1999. до 2000. године овога, новог века. Та књига нас подсећа и на оне тешке дане бомбардовања, када су удружене европске државе, заједно са Америком 79 дана сејале бомбе и смрт по Србији. Од тих касетних бомби и бомби обогаћених уранијумом Срби и данас страдају, оболевајући од карцинома и других болести. То не смемо да заборавимо, али не смемо никога ни да мрзимо“, између осталог је рекао патријарх Иринеј. Патријарх је нагласио и да се Албанци данас труде да избришу све трагове српског постојања на Косову и Метохији, порушена су наша гробља, поломљени споменици, срушене богомоље, спаљене куће и да је „Поменик новог косовског страдања“ митрополита Амфилохија слика нашег страдања и књига која свједочи о злочину и непочинству пред очима савременог „демократског“ свијета.

Гост из Канаде, посљедњи амбасадор ове земље у бившој Југославији и велики пријатељ српског народа, Џејмс Бисет, на почетку свог излагања, изјавио је да му је била велика част да напише предговор енглеском издању књиге која је „свједочанство о снази и храбрости српског народа и издаји НАТО снага на Косову“ и да је „искрено поносан и срећан“ што учествује на њеном представљању. Ова књига, по његовом мишљењу, има огроман значај јер свједочи о срамном понашању оних који су морали да заштите Србе, а они су, у ствари, помагали у њиховом затирању и убијању. „Био сам свједок тог издајства, када је Србија, која је била жртва, проглашена кривцем. Прво Њемачка, а потом и САД су прекршиле 1. члан Статута НАТО-а, у коме се изричито каже да је НАТО одбрамбена снага. У вријеме нестанка СССР-а и пада Берлинског зида, НАТО није више имао разлог да постоји. САД су тада илегално преиначиле његов Статут, тумачећи да Хладни рат никада није престао. Србија је искоришћена као изговор за постојање таквог НАТО- а, у ствари САД су пакт искористиле за вођење своје спољне политике. На прослави педесетогодишњице овог пакта (у години бомбардовања Србије и Црне Горе), Клинтон је формулисао нову улогу НАТО снага, оне могу да ратују свуда гдје се укаже потреба за ратом. Србија је била жртвено јагње. Тог марта 1999. год САД су прекршиле обећање које су дале Горбачову, да се, ако се разбије СССР, неће ширити на Исток, а управо тада су у НАТО примљене Чешка, Пољска и Мађарска. Циљ, који ни до данас нијесу остварили, била им је Украјина. Основне особености овога савеза су лицемјерје, хипокризија, двојни аршини.“ Бизет је испричао и да је, због пријатељства са Србима и због свједочења истине о бомбардовању и косовској несрећи, данас у својој амбасади у Београду означен као непожељна особа.

Јелена Јурјевна Гускова, доктор историјских наука и редовни члан Руске академије наука, говорила је о томе да велики број Руса саучествује и саосјећа у страдању Срба, уз њихову жељу и спремност „да узму оружје и одбране млађег брата“, наводећи податке из анкете која је у Русији спроведена током НАТО бомбардовања нашег народа. Наиме, по тој анкети, која је спроведена у 21-ом региону Русије, 82% становника је пратило догађаје у Србији, 91% је било на страни Срба, а од тих 91%, 42% је било спремно да дође да се бори за Србију. За митрополитову књигу „Поменик новог косовског страдања“ она је рекла да је „свједочанство о голготи српског народа у цивилној Европи на крају 20. и почетком 21. вијека“ и да је то дјело из пера изузетног човјека, чија је судбина „подвиг Богу и људима у најтежим временима за Цркву и државу“ и који, бивајући у центру збивања, залажући се за блискост са Русијом, никада није изгубио вјеру у вишу правду. Будући да је рођен на Божић, добивши име Христо – Ристо, митрополит Амфилохије, као да је предодређен да војује против савремених прогонитеља Цркве. Исказујући велико задовољство руским преводом књиге, која је и хроника појединачних судбина и слика страдања цијелог једног народа, са чијих страница „вапе крици жртава, „јецају иконе“, ређају се слике „убистава“ и „покоља“, Јелена Гускова позива на јединство руског и српског народа у борби против зла, а за остварење Божије правде међу људима.

Александар Васиљевич Конузин, руски дипломата и бивши амбасадор Руске Федерације у Републици Србији, дочекан бурним аплаузом, на почетку свог обраћања је исказао задовољство што је поново у Србији „што види многа драга и позната лица“, али и своју жалост због поплава и велике природне катастрофе која је задесила Србију и изазвала људске жртве. Постављајући и уочавајући обрасце и релације у историјским токовима и савременим међународним односима и стању свијета, Конузин је нагласио да су у грчким трагедијама описани сви људски односи и сукоби, а да је све што је касније написано само понављање тих односа и сукоба уз прилагођавање савремном животу. По том обрасцу ће и сви будући политички и друштвени конфликти међу народима и унутар држава бити само понављање онога што се десило и даље се дешава на Косову, на коме су видљиви сви проблеми данашњег свијета. Најтеже кршење међународног права десило се на Косову због тога што је за западне земље „Косово посебан случај“. Повлачећи паралеле, на примјеру Косова, Конузин је објаснио и однос западних сила и Русије према Грузији, Абхазији, Осетији, Украјини, Криму. На крају се захвалио Србији што није учествовала у најновијој антируској кампањи европских држава, исказујући и негодовање и чуђење због црногорског увођења санкција његовој отаџбини.

Послије пуштања аудио снимка са говором Владике Николаја у Лондону, на Видовдан 1916. године, у коме се каже да је наш највеличанственији храм Ћеле кула у Нишу, храм сазидан од лобања и костију српског народа, митрополит Амфилохије је своје излагање наставио у том тону. Он је рекао да његове књиге о Косову садрже „опис нових глава уграђених у Ћеле кулу“, а од страдалника је поменуо дјевојчицу Милицу Ракић, монахе Харитона и Стефана, као и Марицу Мирић коју су четири учековца силовала, па је, као јагње заклали и која је сахрањена иза Пећке патријаршије. У књигама се, рекао је митрополит „говори и о другим главама које су удјенуте у тај храм који је изданак из Христовог гроба, као што је и Косово гробница израсла из Христовог гроба. Наш Његош, ловћенски тајновидац каже да ми Срби немамо дом, да нам је изгорио на Косову, а каже и „Надање је наше закопано на Косову у једну гробницу.“ Митрополит Амфилохије се посебно захвалио Џејмсу Бисету „вјечном амбасадору Канаде у Србији“, на његовом истинитом свједочењу о збивањима на Косову и Србији, наводећи примјер и њемачког политичара Шредера који је недавно изјавио да га је стид што је његова земља три пута, у новијој историји, бомбардовала Србију. На крају је рекао да будућност свијета почива на невиним жртвама, а да је дужност свих нас да праштамо крвницима, али и да не заборављамо те жртве.

Весна Тодоровић

[wpaudio url=“http://www.svetigora.com/audio/download/14866/20.05.2014_PROMOCIJA%20MITROPOLITOVE%20KNJIGE.mp3″ text=“Тонски прилог Радија Светигора“]

Александар Конузин: Русија је увијек подржавала, подржава и подржаваће Србију

Велики пријатељ српскога народа, бивши амбасадор Руске Федерације, г. Александар Конузин, стручњак за међународне односе (говори енглески и француски језик) у дипломатији је од 1971. године. Службовао је у амбасадама у Камеруну (1971—1973), Габону (1974—1978), Алжиру (1981—1986), Француској (1991—1996) и у Сталној мисији Русије при ОУН у Њујорку (2001—2005). Од 2005. до априла 2008. био је директор Департмана за међународне организације Министарства иностраних послова Русије. Од 2008. до 2012. био је амбасадор Руске Федерације у Републици Србији. Орденом Светог Саве Првог реда за вишегодишњи дипломатски рад и помоћ српском народу, одликовао га је Патријарх српски Иринеј 6. фебруара 2012. У одлуци Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве наводи се да се орден Светог Саве амбасадору Конузину додјељује за његову дјелатну љубав према Српској Православној Цркви, нарочито показану његовим храбрим и истрајним залагањем за српски народ на Косову и Метохији. Конузин је аутор предговора руског издања књиге „Љетопис новог косовског распећа“ митрополита Амфилохија. На представљању књиге 19. маја у Београду, Конузин је рекао:
Ваша Светости, патријарше српски, г. Иринеје, високопреосвећени митрополите, г. Амфилохије и преосвећене владике Српске Православен Цркве, и сви драги пријатељи, мило ми је што сам поново у Србији да видим многа позната лица, а жао ми је што се наш сусрет дешава у овом тешком тренутку. Поплаве су нанијеле много жртава, па желим да вам изразим искрено саучешће у вашој великој жалости. И овај догађај још једном говори да смо ми људи слаби, да смо само део природе. Захваљујем се г. митрополиту Амфилохију на позиву да учествујем на представљању његове књиге. За мене је то велика част.
Књига митрополита Амфилохија је много више од обичне књиге, то је хроника прожета духовним размишљањима. Косово је мала европска територија која је почетком прошлог вијека сматрана периферијом Европе. Данас је познато да је Косово генетски код Србије. То је код који одсликава сву сложеност данашњег живота у Европи и у свијету уопште, то је код који представља пројекцију будућности.
Сматра се да су сви међуљудски односи већ одавно описани и приказани у старогрчким трагедијама. У свему што је касније написано није речено ништа ново, сматра се да је то само понављање већ реченог уз прилагођавање савременом животу. Исто тако ће и сви актуелни конфликти у свијету, као и сви будући, бити само понављање онога што се догодило на Косову. Све је то тијесно повезано са Југославијом, у којој је све почело. Како је у својој књизи рекао митрополит Амфилохије, Косово је отворило врата, кроз која је постао видљив простор на коме су се сукобили добро и зло, простор на коме се ”сукобиле Божија правда и људска неправда, све до краја свијета и вијека”. Нажалост, морамо бити свјесни тога да ће борба између добра и зла трајати док постоји човјечанство. На Косову су на најочигледнији начин постали видљиви сви проблеми данашњег времена. Наравно, многи су о тим проблемима говорили и прије догађаја на Косову и Метохији, поводом других сукоба у свијету. Али, то је био први пут да су се суочили са проблемом толиких размјера у самој Европи.
То је био политички конфликт између дражава и самог реалног живота, сукобили су се принципи на којима се заснивају односи међу државама, принципи су се сукобили са самом реалношћу. Владимир Путин је прије шест година рекао да је за регулисање било каквих сукоба и за њихово заустављање неопходно поштовати опште принципе. Али та начела ни у ком случају не смију противрјечити реалном животу, нити ићи на штету људима. Наравно, прије свега, ту се ради о праву народа на самоопредјељење као и о поштовању суверенитета и територијалног интегритета сваке државе. То су релативно нови принципи. О праву народа на самоопредјељење почело се говорити тек у вријеме Првог свјетског рата, а о начелу независности држава у вођењу унутрашње у спољне своје политике (суверенитета) и територијалне цјеловитости (интегритета) први пут се званично говорило у Уставу Уједињених нација. Тада је тај принцип прихваћен, а касније потврђен у повељи 1975. г.
Међутим, од тада се много тога промијенило у свијету, а посебно у Европи. Прије свега мислим на промјене до којих је дошло послије Хладног рата. Сви смо се надали да ћемо послије Хладног рата моћи да живимо уз поштовање једнакости и уз међусобно уважавање. Нажалост, неке моћне земље свијета су сматрале себе побједницама у Хладном рату. И самим тим сматрале су да имају право да силом наметну само она начела која одговарају њиховим интересима. Сви они, пак, који се нијесу слагали са таквим односом снага у свијету морали су због тога да буду кажњени, дакле, тај нови поглед на свијет им је био наметан силом.
Све то је довело до развоја бројних догађаја у Европи који нијесу били очекивани. Прије свега, дошло је уједињења Источне и Западне Њемачке, распала се Чехословачка, престао је да постоји и Совјетски Савез. Затим је дошло до распада Југославије. Сви ови догађаји довели су до потпуне ерозије свих дотадашњих односа који су владали у Европи. Међутим, највеће нарушавање и најтежи ударац међународном праву нанијет је управо на Косову. Десило се све супротно ономе што је било предвиђено резолуцијом УН 1244. Дошло је до нарушавања принципа самоопредјељења и принципа територијалног интегритета. Све ове сукобе и проблеме изазвали су већи играчи од оних на сукобљеним странама, све ово се догодило због мијешања са стране.
Прије свега допуштено је да се на Косову формирају незаконите војне формације, а затим су Србија и Црна Гора и Косово бомбардовани. На Косово су ушле снаге Уједињених нација, које нијесу успјеле да обезбиједе поштовање једног од основних принципа, а то је принцип неутралности. Срамно мијешање постало је још очигледније кад је на Косову отворена војна база. Затим је стигао и Еулекс који је био све само не непристрасан у косовским дешавањима. Наши западни партнери непрекидно понављају да је Косово посебан случај, ми се са тим категорички не можемо сложити. Свима је јасно колико су данас актуелни принципи самоопредјељења, територијалне цјеловитости и политичке независности (суверенитета) држава. У Венецији је већ одржан референдум а планира се одржавање референдума и у Шкотској, Каталонији, Баскији, у Фландрији, недавно је одржан референдум на Криму.
Пошто сам радио у УН из искуства знам да кад дође до сукоба права на самоопредјељење и територијаног суверенитета, УН најчешће подржавају принцип територијалног интегритета државе, ја лично сам активно радио на тај начин када се то питање поставило у случају Абхазије, у Абхазији су такође биле размјештене снаге УН- а постојале су и заједничке миротворне снаге заједнице независних држава. Русија је током 20 година гласала за резолуцију УН којом се потврђује неповредивост граница Грузије, дакле нико нема права да оптужи Русију да подржава сепаратизам. Међутим, када су грузијске оружане снаге напале цивилно становништво у Сјеверној Осетији, када су напали чак и руске миротворце који су се налазили у тој области, Русија није могла да не одговори на тај напад. Више није било ријечи о начелима, већ о људским животима. Принципи су се сукобили са питањем очувања живота људи. Из тога се могао добити сљедећи закључак, дакле, принцип очувања територијалног интегритета могуће је поштовати само до оног тренутка када почне масовно убијање људи, када убијање почне више не треба размишљати ни о каквим принципима већ треба спасавати људске животе. Ми смо заштитили становништво у Сјеверној Осетији. Ма колико то апсурдно звучало да ми нијесмо заштитили становништво Сјеверне Осетије и Абхазије, они би постали жртве војске оне земље која те републике сматра својим неотуђивим дијелом.
Све ово се догађало у августу 2008. г. Тада су се и мени многи обраћали са коментарима да је то што се дешава у Сјеверној Осетији слично оном што се десило на Косову, и те двије ситуације су упоређивали. Многи су нам постављали питање за шта ћемо се сада одлучивати, који принцип ћемо сада поштовати да ли принцип права народа на самоопредјељење или принцип очувања територијалног интегритета? Исто питање су нам поставили након одржаног референдума на Криму. Тамошњу ситацију су поново упоређивали са ситуацијом на Косову. Русија је подржавала, подржава и увијек ће подржавати Србију, али то не значи да ћемо довести у питање принцип права на самоопредјељење. Штитећи Косово полазимо од чињенице да ми познајемо историју Косова, знамо шта се на Косову догодило. Знамо да се током историје промијенио положај српског народа у том дијелу Србије. То се донекле може упоредити са оним што се посљедњих година догађало на Криму и око Крима. То је европска земља, али Севастопољ је символ руске војне славе. Усљед неодговорног понаша руководилаца у Совјетском Савезу и у самој Русији, Крим је предат Украјини.
Недавно сам разговарао са човјеком који је био свједок преговорима из 1991. г. На тим преговорима се рјешавало на који начин ће се разграничити републике бившег Совјетског Савеза. Украјинци су тада поставили питање шта да се ради са Кримом, речено им је: „Узмите га!“ Била је довољна само једна ријеч да се милиони Руса одједном нађу у саставу друге државе. Знамо како је Крим постао дио Украјине, знамо у каквој се ситуацији нашло Косово, и знамо да Србија осјећа Косово као неприкосновени дио своје територије. Русија добро зна на који начин се Косово нашло у тој непојмљивој и неподношљивој ситуацији коју је митрополит Амфилохије описао у својој књизи.
Још један разлог наше сталне подршке Србији је и тај што је Србија била одувијек наш вјерни савезник. Постоји и трећи разлог све што се догодило на Косову посљедица је спољног мијешања. Многе незаконите радње и војна акција довели су до одвајања територије једне суверене државе. Ми смо се уздржали од мијешања, наша војска није ушла ни у Украјину. То је био политички корак који је морао да задржи екстремисте. Очигледно је то био исправан корак јер је дао праве резултате, и сада када је украјинска војска покренула офанзиву против сопственог народа, они морају да имају у виду да се Русија може у сваком тренутку умијешати.
Вратићемо се Косову. „Шта очекује Косово у будућности?“ питање је које ми је много пута постављано. Ја желим то да питам вас Србе јер је то ваша земља. Живио сам у Србији четири и по године. Током тог времена учинило ми се да су се људи у Србији уморили од тих питања и тих проблема. Управо о тој чињеници веома сликовито говори митрополит Амфилохије у својој књизи. Често ми се чинило да би Србима одговарало да све косовске проблеме умјесто њих ријеши неко други, а онда би они могли рећи: па шта можемо ништа нам друго не преостаје него да на то пристанемо. Нажалост, то није могуће. И неопходно је да одлуку донесете ви, Срби. За сваку одлуку и за свако рјешење, Срби морају преузети одговорност на себе. То је одговорност пред сопственом историјом и одговорност пред будућим покољењима. Међутим, неопходно је створити демократске услове да сваки Србин каже, изнесе своје мишљење.
Све оно што се током посљедњих деценија догодило у Источној Европи потврђује да се поново буди тежња неких сила да крену према Истоку, све то је притисак на Исток и на Словене. Наравно Запад то не признаје, Запад тврди да не врши никакав притисак ни на Исток ни на словенске народе, али ми у то не вјерујемо. Један од водећих руских недјељника, зове се „Војно индустријски часопис“, ове недјеље се бави прије свега питањима безбједности и питањима наоружања. Овај часопис који није писан за широку јавност, намијењен је само стручњацима, спровео је анкету у којо је је постављено сљедеће питање: Да ли се слажете са тим да је исконски циљ и главно усмјерење Запада усмјерење ка Русији, да то траје већ неколико вјекова и да се таквим притиском жели Русија потиснути на сјеверо-исток Азије, од региона Црног мора, управо од оног подручја које је Русију и чинило великом силом. 92% анкетираних стручњака, који се баве безбједношћу, сложило се да су тежње Запада да управо то постигне. То што Запад говори да њихови циљеви нијесу такви, то не значи да ми не осјећамо опасност. Ми им не можемо вјеровати јер се Запад стартешки понаша сасвим другачије.
Све новине у Србији ових дана извештавају о поплавама, а руски медији готово 100% извештавају о догађајима у Украјини. Моје лично мишљење је да је 90% свега онога што се у Украјини догађало резултат унутрашње политике саме Украјине, сматрам да би до преврата у Украјини дошло и да није било спољног мијешања. Наравно, никако се не смије заборавити колику је улогу у украјинској тензији имало то спољно мијешање. Присјетимо се када су западни државници долазили на Мајдан и подржали учеснике протеста у супротстављању актуелној украјинској власти. Та власт је била лоша, али то не значи да је треба мијењати оружјем, постоје други начини за то предвиђени Уставом. Међутим, наши западни партнери су заобишли Устав сматрајући да треба да подрже противзаконито уклањање украјинских власти. Американци су у Украјини основали чак 200 невладиних организација које финансирају, напомињем да су САД потрошиле 5 милијарди долара да би припремиле украјински преврат. Обратите пажњу, понавља се оно што се догодило на Косову: поново се формирају незаконите војне формације које се боре против законите власти поново се руше споменици, руше се цркве, поново се пале куће, наоружани људи по читавој земљи прогоне оне који се не слажу са њиховим ставовима. Чак и Запад признаје да су такве акције незаконите. Бивши канцелар Шредер је рекао да је то практично била провокација Кијеву коме је ЕУ предложила да бира између придруживања ЕУ и приближавања Русији. То јако подсјећа на прожвокацију до које је дошло у Рачку. Дакле, лешеви који су довезени у Рачак представљени су као жртве српских снага, што наравно није било тачно.
Данас у Украјини сви виде да се поново буде неофашистичке тенденције и снаге. Наравно ја не желим да кажем да су Украјинци фашисти, то ни у ком случају нијесу, међутим неоспорно је да у Украјини постоје екстремистичке снаге које дјелују на исти начин на који су дјеловали фашисти. Размислите о сљедећем: 9. маја када се обиљежава Дан побједе над фашизмом херсонски губернатор је рекао, људима који су се окупили поводом Дана побједе, да је Хитлер ослободио Украјину. Мислим да то довољно говори како данас размишља један дио украјинског друштва.
Изузетно смо захвални Србији што, током расправе о антируској резолуцији генералне скупштине УН није гласала. Нажалост, овакав став нијесу заузеле све државе у којима живе словенкси народи. Изузетно ми је жао што су наши вишевјековни пријатељи и савезници с којим смо заједно ратовали против истог непријатеља званична Црна Гора и Подгорица подржали антируску резолуцију генералне скупштине УН. Још више нас је зачудило и ражалостило што се званична Црна Гора придружила санкцијама Русији. Црногорци имају пословицу: „Нас и Руса 300 милиона“, вјероватно ће сад бити Црногораца који ће рећи: „Нас (и) натиста 300 милиона!“ То је једна велика, горка и тужна истина. Нијесмо очекивали да ће црногорско руководство повући један до те мјере антируски потез.
Драги пријатељи, желим да кажем митрополиту Амфилохију, Ваше Високопреосвештенство, велико Вам хвала за ову књигу. Она је изузетно потребна Србима, изузетно је потребна и нама Русима, а потребна је и свима који се боре против зла. Неопходна је свима онима који се боре за побједу Божије и људске правде. Хвала свима!

Pin It on Pinterest

Share This