Izaberite stranicu

Svakih10danaKNJIGA_SvVASILIJE_A3_DAN_

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ, ПОМОЗИ

„У Острогу је Бог подигао, у виду моштију Светог Василија, свјетило вјере. Сакрална Црна Гора, и Црква уопште, у њима има свој високи домет. Вјековима се ова чудесност не гаси. Бивају кризе и отпади, падови и подвизавања, ратови и невоље, сиромаштва и благостања – она остају стално на видику. Острог је највише што Црна Гора има, највише што се уопште може имати – мост духа над провалијом коју је гријех ископао између човјека и Бога. У Светом Василију Острошком се једна мала земља усправила према Богу и Бог се приклонио према њој. Усред ових сурових брда јесте рај за душе људске. Бог је овдје ставио своју руку и кроз чудесног Исцјелитеља вјековима вида тешке физичко – духовне болести поклоницима ове Светиње.“

Православни вјерници у Црној Гори са посебним поштовањем прослављају празник, свог заштитника и заступника пред Богом, Светог Василија Острошког. Тим поводом ИИУ Светигора је објавила књигу „Свети Василије, помози – Острошка чуда Божија у нашем времену“, која ће се од празника (12. маја), посредством дневних новина Дан наћи на трафикама широм Црне Горе.
Књига се састоји од два дијела: Животопис Светог Василија митрополита захумскога и скендеријскога и чудотворца острошкога и Нова чудесна јављања Светог Василија Острошкога. Дио књиге који је посвећен Свечевим чудима чине поглавља: Чудо као дар вапијућима – чудотворење православнима – чудесна исцјељења и избављења прије и послије 2000. године, Нова чудесна исцјељења и избављења (недатирана), Светац исцјељује од бездјетности и дарује потомство, Чуда као знак будне бриге и помоћи Свечеве, као опомена или као васпитна казна, Чудо као дар вапијућима – чудотворења иновјернима, Мољења и благодарења Светом Василију Острошком и Молитвословље Светом Василију Острошком.
Наш свети отац, Василије Острошки, рођен је у Хумској земљи, данашњој Херцеговини. Тачније родио се у селу Мркоњић, у Поповом Пољу, 28. децембра 1610. године. Родитељи му бијаху веома побожни и благочестиви људи, Петар и Анастасија Јовановић, тако да су и њега васпитали у духу православне вјере и у великој побожности. По рођењу добио је име Стојан. Прва школа његове побожности била је у његовој кући, јер се у његовој породици више мислило о Богу и души, него о земаљским и пролазним стварима. По природи је био веома бистрог ума. Друга школа његове побожности били су пост, молитва и стално похађање богослужења у цркви. Породица му је била веома сиромашна, но он ни оно мало хљеба што је добијао никада није јео сам, већ га је увијек дијелио са другим чобанима чувајући овце. Неки зли људи, сусједи његови, отпадници од вјере, омрзнуше младог Стојана, због његове побожности и мудрости, те родитељи бијаху приморани да га склоне у манастир Завала, који је био посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, гдје он започе своје учење и образовање. На том мирном мјесту, дјечак је имао времена да чита црквене књиге и ријечи Светих Отаца, и тада се распали у њему љубав према Богу и подвижничком животу, те одлучи да се замонаши у том истом манастиру, одакле послије неког времена пређе у манастир Успења Пресвете Богородице – Тврдош. На монашењу је добио име Василије. У свом подвижничком животу угледао се на Светог и великог јерарха Цркве Божије, Василија Великог. Послије неког времена, он оде у Црну Гору, код митрополита Мардарија, који га задржа на Цетињу све док не дође до неких несугласица између њих. Враћа се у манастир Тврдош гдје наставља своје подвиге за спасење православног народа.
Из своје молитвене келије у манастиру, он је сагледавао све невоље и биједе које је подносио његов многонапаћени народ. Идући по народу, као некада његов праотац Свети Сава, он је обављао сва света богослужења и свете тајне по свијету и храбрио је људе у вјери и трпљењу. То засмета отпадницима од вјере, те намислише да га убију, а он да би то избјегао оде у православну Русију. Послије неколико година вратио се, донијевши са собом много црквених књига и новца, и све то даровао је осиромашеним црквама у Херцеговини.
Када су Турци убили тадашњег митрополита источно-херцеговачког, Пајсија Требјешанина, Црква постави Светог Василија за митрополита. Склонивши се испред најезде Турака, он се скраси у манастиру Острог. Подвизавао се веома строго и богоугодно у једној пећини изнад Горњег манастира Острога, као и његов претходник на том мјесту Свети старац Исаија. У Острогу он окупи многе монахе и обнови цркву Ваведења Пресвете Богородице.
Многа чудеса чинио је за вријеме свога живота овај велики угодник Божији, а то је настављено и након његовог упокојења.Његове мошти открише монаси неоштећене, и над њима почеше да се дешавају чудеса, која ни данас не престају. Светим моштима на поклоњење дано-ноћно долазе, не само православни, него и људи других вјероисповијести. Сви, који долазе са добром намјером, овдје бивају утјешени и исцијељени.
Ријеке поклоника сливају се непрестано ка овом манастиру и Светитељу. Крај његовог кивота узносе се молитве свакодневно. Многе заклетве, завјети, кумства и побратимства и данас се дешавају у Острогу. Поштовање овог угодника Божијег у нашем народу огледа се у сликању његових икона, писању књижевних дјела, организовању духовно – културних манифестација и литија као и подизању у његову част многобројних храмова.
Многа се чудеса спомињу везано за Светог Василија Острошког, и не могу се сва набројати… Он помаже свакоме ко му се обрати са искреном молитвом и побожношћу. Велики је број оних који су били отписани од свих, којима званична медицина није могла да помогне а које је Свети Василије поново, здраве и преображене, вратио у живот. Многа од тих исцјељења су остала незабиљежена и људима непозната. Књига „Свети Василије, помози“ доноси само нека, од нама савремених, свједочења ходочасника, људи који су оставили записе о својим исцјељењима и духовним уздизањима у острошком гнијезду.

ОСТРОШКА ЧУДА БОЖИЈА
(Изводи из нове „Светигорине“ књиге „Свети Василије, помози)

„На тој необичној висини пред црквицом у самој стијени и код Божијега угодника чисто се осјећа духовна јачина и нека тајанствена милина прожима срце, и порађа најдубље размишљање о себи и уопште о свијету. Вјера у Бога и његова угодника Светог Василија доводи болеснике у Острог готово из свих српских покрајина, а особито из: Црне Горе, Херцеговине, Боке и Зете. Све хита да се поклони моштима Светог Василија, и да се помоли Богу и његову угоднику, тражећи својим мукама олакшице. Међу поклоницима има и Турака и Туркиња, које такође доводи вјера у Бога, тражећи лијека код његова угодника. Није један примјер да и хришћани и Турци доходе у Острог с каквом дуготрајном унутрашњом болешћу, па се из Острога враћају с увјерењем да им је олакшано…“
Нићифор Дучић (1832 – 1900)
ИСЦЈЕЉЕЊЕ ОД МЕНИНГИТИСА И ЕПИЛЕПСИЈЕ
Острошки записивач јерођакон Пантелејмон је 11. августа 2005. године описао исцјељење петогодишње Александре од менингитиса и епилепсије заступништвом Светога Василија, а по казивању њеног оца Срђана Филиповића из Београда:
Александра је имала пет година када се разбољела. Љекари нијесу одмах поставили праву дијагнозу. На нoгама је боловала менингитис, тако да убрзо није могла ни да стоји, нити да хода. Болест је већ била у поодмаклој фази свога развоја. Права дијагноза је постављена на Инфективној клиници у Београду. Уз велики труд љекара почело је лијечење изузетно јаким лијековима. У међувремену јој је била дијагностикована и епилепсија. У Острог је доведена августа 1999. године у веома лошем стању – није могла да хода. Родитељи су је унијели на рукама са температуром и великим лимфним отоцима на врату. Родитељи су, на пола пута, били у великој недоумици да ли уопште да дођу у Острог или да остану у подгоричкој болници због општег лошег стања болеснице, али, хвала Богу, одлучили су се да наставе пут у Манастир.
Код Ћивота је Александри очитана молитва. У току молитве мајка је држала Александру и осјетила је утјеху од Светитеља, потврду у духу да ће све бити у реду, да ће њихове молитве бити услишене. Александра је, потом, трчећи стигла до конака, а затим и до Доњег манастира, весела и раздрагана.
По повратку у Београд, извршени су прегледи и резултати теста на менингитис су били негативни. Енцефалограмски налази су, такође, показали да су нестали сви знаци епилепсије. То се десило без икакве терапије, а на велико чуђење неуролога из Неуролошке клинике у Палмотићевој улици у Београду.
Александра данас има тринаест година, одличан је ученик, пева у црквеном хору, свира клавир и долази на поклоњење Свецу сваке године у Острог.
ИСЦЈЕЉЕЊЕ ОД НИЈЕМОСТИ
Јеромонах Исаија је, почетком 2002. године, описао како је Свети Василије исцијелио дијете од нијемости:
Када сам био код Ћивота, дошла je у Манастир мајка Ружица из Даниловграда и испричала ми да њен син Лука не говори од када је имао двије и по године, а сада му је шест година.
Прочитао сам Луки кратку општу молитву за здра вље и помазао га уљем из кандила. То је било прије подне.
Поподне видим Луку гдје трчи, галами и прича. И сjутрадан кажем Луки: „Ајде, да ти још једном молитву про читам,” а када сам завршио, Лука мени каже: „Ајде ме, опет, помажи оним уљем из кандила.”
Слава Богу и Светом Василију!
СВЕТАЦ ИСЦЈЕЉУЈЕ НЕПОКРЕТНОГA
Манастирски записивач је 2. октобра 2005. године записао:
Слава Богу и Св. Василију! Данас, 2. октобра 2005. године, десило се велико чудо исцјељења!
Далибор Риш, младић од 19 година, из Куле, проходао је, иако је претходно боловао од епилепсије и непокретности (није могао да хода).
После доживљене саобраћајне несреће имао је тешку операцију кичме током које је преживио клиничку смрт (99% пацијената не преживе овакву операцију кичме).
Сам Далибор је рекао: “После операције сам се молио Богу да преживим. Непокретан сам био после операције све до данас. Био сам смирен и знао сам да ћу једног дана проходати. Нешто ми је говорило да ћу проходати, а не знам шта. Молио сам се Господу да проходам и заклео се да нећу више ни пити ни пушити, нити правити друге животне глупости.”

 Редакција „Светигоре“

Pin It on Pinterest

Share This