Izaberite stranicu

У цркви Васкрсења Христовог у Чикагу је 5. априла одржана промоција енглеског издања књиге „Љетопис новог косовског распећа“ (Chronicles of the renewed crucifiction of Kosovo) Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Реч је о дневничким записима митрополита Амфилохија од 1999. до краја 2000. године, који су настали када је Митрополит, после повлачења наше војске са Косова и после Кумановског споразума 1999, отишао у Пећку патријаршију и тамо, са лица места, писао о мукама српског живља.
unnamedВодитељ вечери је био отац Милорад Лончар, а о књизи, пред публиком која је помно пратила и упијала сваку реч, говорили су др Томас Флеминг, директор Рокфорд института и уредник часописа „Хроника“, који је написао поговор за енглеско издање књиге, адвокат Боб Павић, који је у Хагу бранио Биљану Плавшић, и др Олга Раваси, која је урадила докторат на политичким наукама на тему Косова. Међу гостима су били Владика новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, отац Дарко Спасојевић, старешина цркве Христовог Васкрсења, протојереј–ставрофор Радомир Никчевић, директор ИИУ „Светигора“, која је и издавач књиге, и многи други.
Као ванредан познавалац историје и данашње геополитичке ситуације у свету, политички писац др Томас Флеминг се осврнуо на историјски и геостратешки положај Србије, који је у многоме одредио судбину нашег народа и земље. Подсећајући да многи описују Србију као граничну земљу између хришћанства и ислама и као чувара капије Европе, он је рекао да Србија и Косово никако нису граница европског хришћанства, већ његово срце и да се међународна заједница одрекла тог срца онда када је одлучила да подржи Албанце на Косову. Он је говорио о глобалним променама у свету и о томе да су данашња политика и међународни односи у основи антихришћански и антиправославни. „Српска лојалност према Косову је све оно што међународна заједница мрзи – љубав према својој земљи, према својој вери и очување традиције предака!“, рекао је он.
[pullquote][/pullquote]Књига као доказ
„Ова књига је доказ и то је њена главна снага. Она није мишљење већ евиденција са терена, јер је Митрополит био тамо и записао кога је, где и када видео, где и када се шта десило. Са оваквим доказом ми можемо да изађемо у свет и зато је веома важно што је књига изашла на енглеском језику и што је доступна читалачкој публици која говори само енглески језик“, рекао је о. Дарко Спасојевић, старешина Саборне цркве Христовог Васкрсења.[pullquote][/pullquote]
Отац Милорад Лончар је представио независну колумнисткињу и спољнополитичког аналитичара др Олгу Раваси као квалитетног истраживача чија је специјалност америчка спољна политика према југоисточној Европи и Блиском истоку. Она се захвалила о. Милораду, наглашавајући да јој је он помогао да добије интервју од митрополита Амфилохија када је радила на својој докторској дисертацији о америчкој спољној политици на Балкану. „Косово је српска Голгота, вековима натопљена крвљу. То је наша отаџбина, дом у коме се налази срце“, рекла је она и подсетила де се књига митрополита Амфилохија на енглеском језику појавила ових дана када се навршила 15-годишњица бомбардовања СРЈ. „Имам слободу да кажем да је митрополит Амфилохије један од најистакнутијих мислилаца и философа нашег времена, посебно у православној вери, частан човек, хуманиста и човек великог интегритета… Ми сви треба да будемо захвални, не само за ову хронику коју је написао већ и за сав његов несебични труд који је уложио на Косову и Метохији, сахрањујући достојно оне који су мучени и убијени, помажући да почину у вечном миру, са Богом. Тешко је замислити оно чему је он лично сведок, и зато би требало да будемо вечно захвални. Та сведочанства која је он записао су најобухватнија литература коју данас имамо о овој теми. То су веома лична, детаљна, узнемирујућа и веома дирљива сведочанства, која служе као слика хорора и бруталности које су доживели Срби у својој отаџбини. Књига открива све ствари које су биле сакривене од очију јавности, од света, па чак и од Срба од стране корумпираних политичара. Ова књига треба да буде лекција за генерације које долазе како би се подсећали на храброст Срба, упркос страшних ствари које су искусили.“ Говорећи о томе да нас наша хришћанска вера учи виртуозности опраштања, она је завршила речима: „Можемо опростити само онима који активно траже опроштај и признају злочин који су починили над српским народом. Тек онда треба опростити, али не заборавити, јер ако заборавимо, исто ће нам се десити поново.“
Изједначавајући пораз српске војске на Косову 1389. са страдањем Господа Исуса Христа на Голготи, адвокат српског порекла Роберт Боб Павић је рекао да је тај пораз у ствари победа, као што је и смрт Исуса Христа кроз Његово Васкрсење била победа. „Косово је наш идентитет и ми не смемо да га заборавимо, ако га изгубимо ми смо као нација изгубљени.“
[pullquote][/pullquote]Књига за политичаре
„Промоција је била изванредна и надам се да ће ови говори послужити да књига дође до читалаца и овде у Америци. Планирали смо да пошаљемо 500 примерака књиге – америчком предсједнику, америчким конгресменима и сенаторима, појединим америчким политичким и историјским институтима и значајнијим библиотекама, да би истина са Косова дошла и на овај континент“, рекао је о. Радомир Никчевић. На питање да ли мисли да ће Американци бити заинтересовани да чују српску страну приче, одговорио је: „Почивши и свети патријарх Павле је говорио – наше је да учинимо све што можемо, а да ли ће се примити Бог зна. Ми смо ово издање спремали две године, паралелно радимо и руско издање које ће се појавити до краја године, тако да ће и руски читаоци бити у прилици да сазнају шта се десило код нас 1999. године.“[pullquote][/pullquote]
„На промоцији су говорили ‘прави људи’, попут Томаса Флеминга, осведоченог пријатеља Срба, научнице Олге Раваси и Боба Павића“, рекао је о. Милорад Лончар. „У овој књизи су садржана документа о непочинствима које су починили Албанци против нашег народа, али оно што је још важније је што се све дешавало под присмотром међународне заједнице. Врло је битно што је књига изашла и на енглеском језику, и ми ћемо је послати онима које то занима – универзитетима, посебно онима који се баве славистиком, библиотекама и другима“, казао је отац Милорад Лончар.
„Књига митрополита Амфилохија је Божији дар. Она је дуго чекана и била је потребна нашој деци и омладини, свима онима који не могу добро да разумеју српски језик“, рекао је владика Лонгин и нагласио да ће она бити корисна и онима који не припадају нашем народном бићу, а хоће да се упознају са догађајима који су се дешавали тих страшних година на Косову и Метохији. „Митрополит Амфилохије је очевидац, он је делио судбину са манастирима и црквама, и са обичним човеком. Показало се да су и у најтежим тренуцима Црква, свештенство и монаштво били са својим народом и делили његову судбину. Ова књига је потресно сведочанство о томе. У њој су наведена имена и презимена страдалника, датуми и места страдања. Надам се да ће ова књига наћи место у овдашњим библиотекама и научним центрима, и бити доступна омладини која ће моћи да се увери шта се дешавало тих несретних дана.
Митрополит Амфилохије је човек кога боле ране целог рода. Он је пријатељ наше Цркве, човек који нам је много помогао у превазилажењу несретне црквене поделе, човек који са правом и заслужно ужива ауторитет међу нашим народом јер је обновио православље у Митрополији црногорско-приморској, обновио свештенички кадар, монаштво, богословску школу…“
Планирана је и промоција ове књиге 12. априла у цркви Светог Саве Њујорку. На промоцији ће говорити истакнути теолог Никола Згровс и један од лектора овог издања и наш политички аналитичар из Вашингтона, Обрад Кешић. Такође, планирана је и промоција у Лос Анђелесу.

Милица Пурић


Џејмс Бисетамбасадор Канаде у Југославији од 1990. до 1992.
(Предговор енглеском издању „Љетописа новог косовског распећа“ Митрополита Амфилохија)

Кршење међународног права и повеља УН

У издању ИИУ Светигора из штампе је недавно изашло енглеско издање „Љетописа новог косовског распећа“ Митрополита Амфилохија
Двадесети век није био благонаклон ни према Србији ни према српском народу. Ратови и патња су мучили народ највећи део века. Ипак, Србију ће тек у последњој деценији XX века захватити судбоносни догађаји, који су имали за циљ да народ баце на колена, и који су запретили да ће сломити поносни дух и јунаштво њеног народа. У марту 1999. године, земља је подвргнута масовном 78-дневном бомбардовању од стране земаља Организације северноатлантског пакта (НАТО). Само је Грчка, традиционални савезник Србије, одбила да учествује у овом нелегалном и нечувеном акту агресије такозваних демократских народа Северне Америке и Западне Европе.
Починиоци су оправдавали бомбардовање наводном потребом да се Србија заустави у спровођењу геноцида и етничког чишћења над албанским становништвом у српској покрајини Косову и Метохији. Претходила му је високоорганизована кампања у јавности, која је требало да српског вођу Слободана Милошевића, као и српски народ у целини, прикаже као варварске убице. У стварности, бомбардовање није имало никакве везе са „геноцидом“ нити са „кршењем људских права“ на Косову и Метохији. Такви измишљени изговори су коришћени да покажу све сумњичавијој домаћој јавности да НАТО и даље игра кључну улогу, упркос паду Берлинског зида и распаду Совјетског Савеза. Невероватно, као што можда и изгледа, пропагандна машина земаља НАТО-а је успела да убеди велики део глобалног јавног мњења да су лажи које су говорили НАТО лидери истина.
Бомбардовање је обновило raison d’etre НАТО-а, али оно што је значајније јесте да је успостављен преседан – да НАТО може да војно интервенише у решавању међународних спорова без претходно добијене дозволе Савета безбедности Уједињених нација. Још једном су велике силе постигле важан циљ на рачун уништења и сатанизације мањега – у овом случају, Србије. Остао је још један циљ који је требало постићи, а то је издвајање Косова и Метохије из Србије и предаја територије Албанцима.
Резолуција Уједињених нација 1244, којом је окончан сукоб, такође је потврдила суверенитет Србије над Косовом и Метохијом. То је била још једна „непријатна“ препрека која се морала превазићи да би Косово и Метохија могло бити предато Албанцима. Проблем је решен тако што је једноставно игнорисана одлука УН-а, и тако што је обезбеђено насилно протеривање српског становништва – класичан пример циничног деловања политике моћи.
Неколико година касније, у фебруару 2008. године, под вођством Сједињених Држава, албански лидери у Приштини су једнострано прогласили независност Косова. САД и друге НАТО земље су одмах признале самозвану државу, и тиме подигли кршење суверенитета Србије на виши ниво. Додајући со на рану, Сједињене Државе су водиле снажну кампању лобирајући и позивајући друге земље да признају независност Косова. Од 193 земаља чланица УН, до 2014. године остало је 86 земаља које су одбиле да то учине. Ипак, изгледа да је обезбеђена de facto независност. Оно преко чега се прешло је цена која је плаћена за ово кршење међународног права и повеље Уједињених нација.
Цена није само била то што је акција НАТО бомбардовања Србије и нарушавања територијалног интегритета прекршила оквире међународног мира и безбедности који су постојали од краја Другог светског рата, већ што је плаћен страшан цех људским страдањем и бедом.
[pullquote][/pullquote]Ова књига је живо сведочанство о невероватним напорима Српске Православне Цркве да идентификује и забележи имена Срба, Рома, и других жртава ове застрашујуће епизоде масовног убијања невиних.[pullquote][/pullquote]
Сâмо бомбардовање Србије је било осмишљено да уништи економску инфраструктуру земље. Извршено је без обзира на цивилне губитке. Болнице, мостови, путнички возови, телевизијске станице, стамбени блокови, конвоји трактора са људима који су бежали од бомби, пијаце током прометних сати… Сви су погођени. Чак је циљана и кинеска амбасада. Као против-пешадијско оружје су обично коришћене касетне бомбе, а њихово постојање представља претњу за децу до данашњег дана. Бомбе и ракете које садрже осиромашени уранијум су такође интензивно коришћене током 78 дана и ноћи бомбардовања. Иронично – упркос хвалисању виших генерала НАТО-а – касније је обелодањено да је погођен веома мали број војних циљевa. Али, оно што се догодило на Косову након завршетка сукоба, јесте права трагедија, која се брзо одигравала.
Бомбардовање Србије и Црне Горе се не може сакрити, а штета и људске жртве се могу израчунати, забележити и објавити. Вољени се могу идентификовати и хришћански сахранити. Гробља се могу посетити и над мртвима извршити традиционални обреди. То не важи за Косово и Метохију, јер је тамо почињен геноцид. На Косову и Метохији се догодило необично зло. На Косову и Метохији је извршен покољ старих и младих, али за разлику од Србије, страхоте које су тамо почињене би прошле непријављено и незабележено да није било храбре акције православног свештенства.
Ова књига Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија наводи хронолошким редом суморне догађаје током окупације НАТО трупа, након повлачења српске војске са Косова и Метохије и повратка Албанаца који су побегли током бомбардовања. Извештава о догађајима онако како су се одвијали из месеца у месец, почевши од марта 1999, а наставља се и током 2000. године. Као што Митрополит Амфилохије и сâм казује, то је ужасна прича о „непрекидном ланцу насиља, протеривања, отмице и уништавања.“
Одмах након, а често и током повлачења српске војске, почело је пљачкање и убијање преосталих цивила. Српске куће и станови су били проваљивани, а њихови станари или убијани или избацивани и приморавани да оду. Цркве и манастири су рутински спаљивани или разарани динамитом. С великим ризиком, свештенство се потрудило да пронађе и идентификује убијене мушкарце и жене.
Митрополит Амфилохије тражи опроштај што није могао да пронађе или открије све жртве. Многи од убијених су сахрањени у непознатим гробницама или одложени у напуштеним областима. Они су, како каже Митрополит, „само Богу знани.“ Међутим, ова књига је живо сведочанство о невероватним напорима Српске Православне Цркве да идентификује и забележи имена Срба, Рома, и других жртава ове застрашујуће епизоде масовног убијања невиних.
Њихови покушаји да придобију подршку НАТО војске да се спасу људи који су били у непосредној смртној опасности, најчешће су били игнорисани. Није се поступило по њиховим молбама упућеним високим званичницима мисије Уједињених нација на Косову, да поврате ред и мир у покрајини, као и да обезбеде заштиту неалбанском становништву. Убијања, паљења, отмице, одузимање и пљачкање имовине се наставило под будним али равнодушним оком оних који су носили, са суровом иронијом, назив Заштитне снаге Косова (КФОР).
Опет и опет, као што сведочи Митрополит, улагани су напори на састанцима, конференцијама, и у писаној форми да се затражи неки облик признања за почињене гнусне злочине – али без успеха. Изгледа очигледно да су НАТО команданти и особље Уједињених нација били на Косову и Метохији као саучесници, који су имали да се постарају да неалбанско становништво побегне из своје домовине. Њихово понашање и одбијање да спроведу закон, у пракси је било свакодневно помагање и подржавање злочина. Резолуција Уједињених нација 1244, која позива на повратак свих избеглица, била је студиозно игнорисана.
[pullquote][/pullquote]Током историје Србије православно свештенство је у суочавању са тешкоћама и опасностима показивало чврсто родољубље. Оно што су учинили припадници православног свештенства на Косову и Метохији, током холокауста на Косову, рангираће се као једно од најзначајнијих херојских поглавља у овој знаменитој причи. Такође се мора рећи је свештенство делало сâмо – помагала им је само силна хришћанска вера и осећање дужности према пастви. Мало или нимало подршке је дошло из владиних извора у Београду, и апсолутно ни од кога из међународне заједнице.[pullquote][/pullquote]
Постоје многи појединци који сносе огромну одговорност за ужасе који су се десили на Косову и Метохији у периоду после оружаног сукоба између српских снага безбедности и самозване Ослободилачке војске Косова. У најистакнутијим редовима су политички лидери САД, Велике Британије, Француске и других земаља НАТО, које су учествовале у бомбардовању Србије, и играле улогу у окупацији Косова и Метохије. Нека од тих имена се посебно истичу: председник Бил Клинтон, Медлин Олбрајт, Весли Кларк, Ричард Холбрук, Тони Блер, Робин Кук и Педи Ешдаун. И много других имена би требало додати на овај списак, али нису само политички лидери ти који морају да преузму кривицу за оно што се десило на Косову. Улога главних медија у Европи и Северној Америци се не може занемарити.
Од самог почетка ратова након распада Југославије, западни медији су одиграли главну улогу у намерном погрешном тумачењу онога шта се стварно дешавало на терену и у приказивању Србије и Срба као одговорних за већину, па чак и за све злочине и свако зло која се дешавало за време рата. Није било ниједног другог рата о којем се тако лажно извештавало нити других људи који су тако неодговорно приказивани као колективно криви.
Без обзира на огромнe злочинe које су починили нацисти у Другом светском рату, медији су начинили пажљиво разграничење да би се избегла оптужба за колективну кривицу. Парола је гласила: „Нису сви Немци били нацисти“. Са Србима није било тако – чак и данас многе медијске приче, у којима се помињу Србија или Срби, клеветају како земљу тако и њен народ као етничке чистаче и убице. То је, у крајњој анализи, највећи злочин против Србије – и онај који ће бити најтежи за превазилажење.
Не брзо, али временом – истина о томе шта се стварно десило у балканским ратовима 1990-их изаћи ће на видело. Истина на крају односи победу.
Недавни пример је исповест италијанског генерала Мауро дел Векиа у интервјуу који је дао у фебруару 2014. часопису „Панорама“. Генерал је био командант 7000 италијанских војника који су ушли на Косово и Метохију у јуну 1999. Рекао је да су извештаји његових војника стизали свако јутро на његов радни сто, обавештавајући га о лешевима Срба и Рома, али му није било дозвољено да говори о томе. Додао је да су неалбанци, који нису побегли са Косова, били под сталном претњом да буду силовани или убијени. Говорио је о разореним кућама, и опљачканим црквама и манастирима од стране албанских банди. Генерал је рекао: „Њихов циљ је био да избришу сваки траг српског присуства на Косову.“
Постоји нада да ће сведоци догађаја који су се десили на Косову и Метохији, још више и мушкараца и жена, проговорити – да ће у настојању да очисте савест рећи истину о тим језивим месецима. Ипак, на новим покољењима српских историчара и научника је да исправе грешку. Први кораци у том правцу могу се наћи у садржају Летописа Косовског распећа Митрополита Амфилохија.
Ова књига се издваја као изузетно сведочанство о срамној епизоди историје последње деценије XX и прве деценије XXI века. Прича није завршена и Митрополитов рад се наставља. Србија и српски народ ће поново повратити своје самопоштовање и самопоуздање. Ови Летописи треба да послуже као „књига о мученицима“ чије ће страдање представљати светионик будућим покољењима младих мушкараца и жена у Србији, како би се осигурало да се не деси поново ништа слично.

Превод: Милена Тејлор

Pin It on Pinterest

Share This