Поштоваоцима црквеног насљеђа и љубитељима аутентичног историјског штива синоћ је у простору Ризнице СПЦ при цркви св.Николе у Котору први пут представљено дјело „Историја Митрополије црногорско-приморске 1918-2009“ историчара др Александра Стаматовића. Ова „значајна, добра, корисна и документована књига, свједочанство органске повезаности Митрополије црногорско-приморске са Пећком патријаршијом“, како ју је оцијенио митрополит Амфилохије, резултат је духа васкрсења којим се обнавља Црква и свеукупни живот у Црној Гори. У издању Унирекса, читаоцима су на 456 страна, у пет поглавља, уз богату фото-документацију, зналачки описани канонски статус Митрополије црногорске од 1766. до 1918. године, њен положај између два свјетска рата, голгота Митрополије 1941-1945. године и у доба бесуђа и безнађа 1945-1990. године, те савремено доба митрополита Амфилохија. Рецензенти књиге су проф. др Предраг Пузовић, проф.др Љубодраг Димић и др Сенка Бабовић Распоповић, научни савјетник.
С обзиром да је Стаматовић, ванредни професор на факултету у Источном Сарајеву, једно вријеме и професор историје у Цетињској богословији, а 1999. године је учествовао и у писању Шематизма Митрополије, није чудо што је аутор овако значајног дјела. Надовезујући се на претходнике који су се бавили овом тематиком митрополит је истакао повезаност псеудоисториографије са новом „монтенегринском идеологијом“, која је почела да се обликује већ од 1941. године. Главни историјски, социолошки, државотворни, политички токови имају основе у ономе што се претходно збивало, али суштински иду у потпуни раскорак не само са Митрополијом црногорском, која је кичмена мождина Црне Горе до наших времена, него иду у раскорак са оним што је Зета, Црна Гора некада била, казао је митрополит.
– Васкрсење као симбол и као реалност, као сјеме, као пепео који покрива жар, да из тог жара васкрсне црква у изворном смислу ријечи, свеукупни живот народа и људи који ту живе, оваплоћено је изградњом и освећењем Храма Христовог васкрсења у Подгорици 7.октобра. Тај дух васкрсења је рађао и ову књигу, нагласио је митрополит Амфилохије. Аутор књиге је истражио неистражено и објавио необјављено, урадио велики посао какав обично завршава група истраживача – казао је историчар др Владимир Јовићевић.
Увод премошћује вријеме и просторе: од 1219. до данас Црногорско-приморска митрополија прешла је јединствен пут као мало која православна црква у свијету.
– Од голготе до васкрса, аутор Александар Стаматовић указује да је почетком Другог свјетског рата страдање српске цркве и народа било невиђено. Митрополија је од 1954-1961. године била у сталном расулу и хаосу, а седамдесетих година је почела и биолошки да изумире. Стари митрополит Данило Дајковић није могао да заустави рушење Његошеве капеле подизањем Мештровићевог маузолеја на Ловћену. Касније, 80-их година XX вијека побољшан је положај СПЦ, а тиме и положај Митрополије Црногорско-приморске, добрим дијелом и због патријарха Павла и митрополита Амфилохија, -објашњава Јовићевић додајући да Стаматовић с правом истиче да је преко глобалне цивилизације Запада, оличене и предвођене САД, креатором новог свјетског поретка, ушао нови демонски дух хедонистичке потрошачке цивилизације.
Питање аутокефалности Црногорско-приморске митрополије покренуто је у сепаратистичком виду према њој и то од атеистичких политичких кругова. Аутор истиче да је у питању формирање новог идентитета Црне Горе, државног, националног, црквеног, културолошког, сасвим супротно од оног коме је Црна Гора и њена Митрополија вјековно припадала, казао је Јовићевић и закључио да у токовима историје Црногорско-приморска митрополија заузима примарно мјесто у црногорској државности. Митрополија Црногорско-приморска је „угаони камен“ православља на Јадрану, надовезао се Стаматовић. да настоји да задржи онај жар испод пепела Митрополије који ће неко некада једном опет разбуктати у велику буктињу. Наглашавајући да је он „сурови практички историчар, биљежник времена, догађаја и личности“, Стаматовић је примијетио да је у борби која није нова, која траје вјековима- како се супротставити „латинизацији“ и „кроатизацији“(у медијима, у коресподенцији државних органа на латиничном писму), сада најтеже овдје у Котору, те закључио да „у оваквим окупљањима, у сачувању нашег писма, у враћању нашем идентитету, лежи и наша духовна обнова.
– Глобално, оно што се подразумијева као Запад, сломило је, свиђело се то нама или не, словенско православље на Балкану у посљедњој деценији 20. вијека. Надам се да је са овим потезом који је учинио Владимир Путин, да је тај велики повратак православља опет кренуо, нагласио је Стаматовић. Он је најавио да ће ускоро објавити и другу књигу историје Митрополије до 1918. године
Црна статистика
– Три сатанске силе насрнуле су на СПЦ на тлу Југославије 1941/45 године – нацифашистичка окупација, геноцид на српском народу и грађански рат- много па и за велике државе. На путу без повратка према Словенији и Аустрији страдало је преко 20 хиљада бораца из Црне Горе и 152 свештеника. Владика Јоаникије Липовац из Црне Горе је страдао код Аранђеловца, не зна му се гроба. Партизани су од 1941. године до одступања убили 32 свештеника. У словенији је без повратка страдало 75 свештеника.Послије ослобођења 15 је страдало, од усташа је у одступању страдало десет, од окупатора шест, од окупатора као партизани -14 – истакао је Јовићевић.
М. Д. поповић
Извор: Дан
