Izaberite stranicu

Бескрајна љубав Божја према људима показује се у превеликом стрпљењу, у превеликом прастању и у превеликој радости. Таква љубав мозе се уподобити на земљи само љубави материнској. Ко има веце стрпљење према ма ком зивом створу на земљи него мајка према своме детету? Ције прастање надмаса мајцино прастање? Које оци плацу тако од радости над поправљеним гресником као оци мајке над поправљеним дететом својим? Материнску љубав на земљи, од кад земља постоји, надмасио је само Господ Исус Христос Својом љубављу према роду људском. Његово стрпљење исло је до страсних мука на крсту; Његово прастање изливало се из срца и уста Његових цак и са самога Крста; Његова радост према покајаним била је једина радост, која је озаравала муценицку Му дусу кроз цео зивот на земљи. Само љубав бозанска надмаса љубав материнску. Само нас Бог воли висе него мајка; само Он висе има стрпљења према, нама, него мајка; само нам Он праста висе него мајка, и само се Он радује насој поправци висе него мајка.
Ко нема стрпљење с нама кад гресимо, не воли нас. Не воли нас ни онај, ко нам не праста, кад се кајемо за грехе. А најмање нас воли онај, ко се не радује насој поправци.Стрпљење, прастање и радост три су главне особине Бозанске љубави. То су особине и сваке праве љубави – ако уопсте има какве друге љубави сем Бозанске! Без ове три особине љубав није љубав. И ако ма ста друго назовес љубављу, цинис толико исто као кад би козу или свињу назвао овцом.
У прици о блудном сину Господ Исус је изнео пред нас слику праве, бозанске љубави у тако јасним бојама, да она зиво трепери пред нама као овај свет кад га после ноцне таме сунце обасја. Две хиљаде година не отиру се боје са те слике, нити це се икада отрети докле трају људи на земљи и љубав Бозја према људима. Напротив сто год су људи греснији, све зивља изгледа та слика, све јаснија и све новија.
Један цовек имасе два сина. И реце младји од њих оцу: Оце, дај ми део од имања сто припада мени и отац им подели имање. Ста има простије од овог драматицног поцетка прице? А каква се судбина скрива под том простотом! Под именом цовека скрива се Бог. а под именом два сина скривају се: цовек праведан и цовек гресан, или – сви праведници и сви гресници. Цовек праведан старији је од цовека гресна; јер Бог у поцетку створи цовека праведна, који се по том сам створи цовеком гресним. Гресник трази деобу, и деобу од Бога и деобу од брата праведника. Јос се под два сина разуме двојство природе у једном истом цовеку, једна природа која зедни за Богом и друга која тегли ка греху. Једна природа гони цовека да зиви по закону Бозјем по закону ума, како апостол говори, а друга по закону тела (Римљ. 7. 22-23). Духован цовек и телесан цовек – то су два цовека у једном истом цовеку. Духован цовек не мозе да замили свој зивот одељен од Бога, док телесан цовек налази, да његов зивот поциње тек са деобом од Бога. Духован цовек је старији, телесан младји.
И по самом постанку духован цовек је старији, јер се вели, да је прво Бог рекао: да створимо цовека по своме облицју (Пост. 1, 26), а облицје Бозје је духовне природе а не телесне – а по том саздао цовецје тело од прасине (2, 7), у које је удахнуо претходно створено облицје Своје, т. ј. духовна цовека. Наравно, да тело људско како га је Бог створио, мада прасина, није било ни по цем гресно. Но њиме је цовек наведен на грех. И Ева је била младја од Адама. Она је створена из тела Адамова, и кроз зељу свога тела прекрсила је Бозју заповест и пала у искусење, и падом својим оделила се од Бога, а умом својим отисла у далеку земљу царство сатанско.
Дај ми део од имања сто припада мени. Тако говори гресник Богу. А ста припада цовеку, сто не припада Богу? Прасина; ниста друго осим прасине. Истина, прасину је Бог створио, но прасина не припада бицу Бозјем. И зато цовек мозе само прасину назвати својом;све остало је Бозје, све остало припада Богу. Док је цовек неодељен од Бога, све сто је Бозје и његово је. Као стто и казе Бог: сине, све моје твоје је. Као сто и цовек у том слуцају мозе казати: све сто има Отац моје је(Јов. 16. 15). Но кад цовек зели да се одели од Бога, и кад затрази свој део од неизмерног имања Бозјег, Бог му мозе дати ниста, и опет да буде праведан. Јер цовек је без Бога ниста, и његово је све имање – ниста. А кад му Бог да прасину, то јест само тело без духа, без дусе и без икаквих духовних дарова, дао му је ипак несто висе него сто је цовеково; и то му је дао не по правди него по милости. Али како је милост Бозја несравњено веца од милости мајцине према своме детету, то Бог даје Своме гресноме сииу и јос несто висе од прасине. Наиме, поред тела оставља му дусу у телу, као сто је код зивотиња, и поврх свега оставља му несто мало од духовних дарова: несто мало разума, савести цезње за добром, само једну искру колико да га не пусти сасвим „као зивотињу медју зивотиње.
И Отац им подели имање. Старији син остаде с оцем. да и даље узива све оцево имање, а младји син за мало дана после тога покупи све своје и оде у даљну земљу. и тамо растоци имање своје зивеци блудно. Да се под овим рецима за мало дана не скрива тајна кратковременог пребивања Адама у Рају? Уцинивси грех Адам је самим тим тразио и добио деобу од Бога. Одвојивси се од Бога, он је видео наготу своју, то јест видео је да је ниста без Бога. И Бог, по милости Својој, није га пустио нага, него му скроји одело – према смањеном расту његовом! и обуце га у то одело и пусти (Пост. 3, 21). Прах си и у прах цес се вратити, говори Бог Адаму. А то знаци; у најбољу руку твоја је само прасина, све остало је Моје. Твоје си тразио, твоје ти дајем; но да би могао зивети и бити бар сенка онога сто си до сад био, дајем ти и висе: дајем ти једну искру од Свога бозанског достојанства.Ово сто се десило са Адамом, понављало се и понавља се на. милионима синова Адамових, који се грехом оделе од Бога и са својим имањем подју у земљу даљну. Бог не задрзава никога силом, да остане с Њим, јер Бог Је створио цовека слободним и, веран самом Себи, не зели иикад да победи ту цовецју слободу.
А ста ради безумни гресник, кад се одели од Бога? Оде у даљну земљу и тамо растоци имање цвоје зивеци блудно. То није уцинио само један гресник; то није уцинио само овај младји син оцев; – то цини сваки цовек сваки без иједног изузетка, кад се одели од Бога. Изцезоса в сујетје дние их (Пс. 77, 33). Зивеци блудно. Ста то знаци? То знаци проводеци дане у сваком греху и беспутству, у пијанству, свадји, гневу, расипању, а нароцито у блуду, којим се најјаце и најбрзе упропасцује зивотна снага и гаси бозанска искра Кад цовек нема љубави он се предаје страстима. Кад цовек остави пут Бозји, онда се надје у мрези многих путева, те трцкара цас једним цас другим. Блудник дрзи секиру крај корена свога зивота и сваки дан засеца секиром корен, док се дрво не поцне у мукама сусити. Зивеци беспутно, блудни син потроси све своје имање сто је од оца примио. И кад потроси све, настаде велика глад у оној земљи, и он се надје у невољи. У тој даљној земљи, удаљеној од Бога, увек је глад, јер земља не мозе заситити гладна цовека, него својом храном само му глад повецава. Једва земља мозе задовољити глад бесловесних зивотиња, а цовека – никако. У даљној земљи увек је глад, но за гресника, који сасвим зборави Бога и растоци сву зивотну снагу, коју му је милост Бозја подарила при деоби, наста велика глад, то јест таква глад. какву земља са свима својим понудама није могла ни на тренут утолити. Тако бива и дан-данас са сваким гресником, који се халапљиво сав преда земљи, телу и телесним задовољствима. Настане тренутак, када се греснику огади и земља и тело и сва земаљска и сва телесна задовољства. Све му то постане гад и смрад. Он се онда поциње залити на сав свет и проклињати зивот. Са исусеном снагом и у телу и у дуси, он се осеца као супља и суха трска, кроз коју дува хладан ветар. Све му је мрацно, све му је одвратно, све му је гадно. У таквом полозају он не зна ста да цини сам са собом. Он је престао веровати у овај зивот, а камоли у онај. Онај зивот је заборавио, а овај омрзнуо; и Бога је заборавио, и свет овај омрзнуо. Ста це сад? Куда це? Васиона му је тесна. И нигде врата за излазак из ње. И гроб не знаци излазак него улазак.
У тако оцајном полозају јавља му се дјаво, који је н до тада био стално са њим и водио га од зла ка злу, но скривено и нејављено. А сада му се он јавља, узима га у своју слузбу, и саље га у своје поље да му цува свиње. Јер писе: и отисавси приби се код једнога цовека у оној земљи и он га посла у поље своје, да цува свиње. Тако бива са сваким непослусним сином, који се одели и удаљи од Свог; оца: посавси од оца са гордим и великим плановима о својој среци, он најзад постаје слуга код горега од себе свињар код тудјих свиња. Но под именом цовека у овој даљној земљи несумњиво је, да се подразумева дјаво. И ако се он овде назива цовеком, као сто је и отац назван цовеком, ипак је он сасвим супротна слика цовека- оца. од кога се безумни син оделио. Он је цовек, но цовек не од небеског царства, него цовек од једног трецег царства, царства мрака и узаса, смрада и огња, царства демонског. Код првог цовека-оца гресник се називао сином, а код овога трецега цовека-дјавола он се назива слугом; код цовека-оца он је благовао у сваком изобиљу, а код цовека-дјавола он гладује, и то толико гладује, да зели јести оне росцице испод земље, сто свиње једу; но и то му се не даје. И зељасе напунити трбух свој росцицима сто свиње једјаху, и нико му их не давасе. Под свињама се, у дубљем смислу, разумеју зли дуси, градјани царства дјаволскога. Јер зли дуси су носиоци сваке нецистоте а свима је видљиви символ нецистота. Кад је Господ изагнао зле духове из безумника у Гадари, Он их је отерао у свиње. Као сто свиње рове по земљи тако зли дуси рове по цовеку, док не надју какву дусевну нецистоцу у њему себи за храну. Под росцицима с тога треба разумети сваку нецистоту унутрасњег цовека: зле мисли, прљаве зеље, себицне намере, грехе, пороке, страсти, нароцито – страсти. Све оно сто дусу људску гладни и исусује то зле духове храни и гоји. Све оно сто расте у мраку људске дусе, неосветљене непосредном Бозјом светлосцу, као сто расту росцици у мраку подземном, све је то нециста храна злих духова. Но и ту храну зли дуси не даваху дјаволском најамнику. Том истом храном они су њега хранили све док није потпуно пао под њихову власт, а сада када је он вец био саврсено у њиховим рукама, није им потребно било да га ицим висе хране. Њихова храна је отров, а он је вец био сав скроз отрован. И његов отров, гле, сада је слузио њима за храну. Они су глодали дусу његову, цекајуци само тренутак, да му се дуса одвоји од тела, па да се хране јос вецим мукама њеним у тами крајњој. Као сто говори крунисани пророк: непријатељ гони дусу моју, гази у ирах зивот мој, посадјује ме у мрак као давно помрле (Пс. 142. 3). Гле, блудни син је био као мртав и пре телесне смрти!
Но у том тренутку крајњег оцајања блудног сина, крајње глади и крајњег узаса, засветли се у њему једна нскра Једна неслуцена и заборављена искра! Откуда сада та искра у хладном цумуру? Откуда искра зивота у једној лесини? То је отуда како рекосмо на поцетку, сто је Отац при деоби са Сином дао овоме несто висе него сто му је припадало. Дао му је, поред прасине, и искру савести и разума. Као да је мудри и милостиви отац говорио самом себи, кад је одељивао део имања младјем сину: да му додам јос и ово, несто савести и разума; несто бас од овога, од цега се он хоце да одели. Нека, требаце му. Он одлази у хладну и гладну земљу; те кад му буде највеца мука, ова једна искра мозе му осветлити пут назад к мени. Нека, нека носи; ваистину, требаце му. Ова искра це га спасти.
И ево, та искра се засветлила у најгусцем мраку, у дванаестом цасу, кад је блудни син сисао био у треце царство, и предао се дјаволу на слузбу. Као магицна лампа засветли се у њему давно заборављена светлост савести и разума. И при тој светлости он додје к себи. При тој светлости тек он сагледа сав понор у који је запао, сав смрад, којим је дисао и зивео, сву ругобу друства у које се умесао. При тој тајанственој лампи, коју је у дуси његовој придрзавала милостива рука оцева, он се пробуди из свог узасног сна, и тада поце правити поредјење измедју зивота, којим је зивео негда код оца, и зивота којим је сада зивео.
А кад додје к себи (А кад додје к себи; из овога јасно следује „да док је зло цинио, био је ван себе“ Теофилакт. Заиста, лутајуци цулима ван себе, ми се удаљавамо сами од себе, излазимо изван себе, и напустамо царство Бозје, које је унутра у нама, внутр вас ест Лк. 17,21), реце: колико најамника у оца мога имају хлеба и сувисе, а ја умирем од глади. Устацу и идем оцу своме, па цу му реци: оце, сагресих небу и теби, и вец нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једног од својих најамника. И уставси отиде оцу своме. Цим је искра планула у дуси блудног сина, и цим је уцинио поредјење измедју зивота код оца свога и зивота у тудјини, одмах је досао и до одлуке: устацу и идем оцу своме! Устацу, вели, јер види свој страховити пад.
Трецега пута нема, него или до краја нанизе у понор дјаволски или нависе ка оцу своме. А отац је богат пребогат; код њега никад нема глади; његови најамници имају и сувисе хлеба, а ја као син умирем од глади. Под хлебом се разуме зивот, под најамницима – бица низа од цовека, која је Бог створио, као зивотиње и друга бица. Блудни син је пао испод зивотиње, и позелео је да има зивота бар онолико колико зивотиње. Зивотиње су неслободна бица, и њима Бог управља искљуциво по Својој моци и вољи. И њима Бог даје зивота, колико им треба, стара се о њима и задовољава њихове потребе. А блудни син је растоцио блудом цак и ону силу зивотну, коју Бог даје зивотињама и коју зивотиње не злоупотребљавају.
Сагресих небу и теби. Под небом се овде разумеју на првом месту свети ангели Бозји уопсте, а посебице ангел хранитељ; а на другом месту бозански дарови, које Бог даје сваком цовеку, и који представљају небо и у гресним људима и радост у закону Бозјем ио унутрасњем цовеку (Рим. 7, 22). А да се овде под небом разумеју ангели Бозји види се из реци самога Господа: тако, казем вам, бива радост пред ангелима Бозјим за једнога гресника, који се каје (Лк. 15, 7-10). Па кад бива радост за покајаним, бива и залост за непокајаним гресниицма. Преиспуњени љубављу и оданосцу према Богу, свети ангели сматрају сваки гех против свога Творца као против самих себе. Да се пак под небом подразумевају и духовни дарови, који су у цовеку од Бога, види се из наведених реци апостола Павла, као јос и из ових: или не знате да су телеса васа црква Светога Духа, који зиви у вама, којега имате од Бога, и нисте своји (И Кор. 6, 19)? А јос се то јасније види из реци Спаситељевих царство је Бозје унутра у вама (Лк. 17, 21). И тако, ко год се огреси о Бога мора се огресити и о ангеле Бозје и о праведника у себи, који је од Бога, а то знаци – о небо. Зато и говори покајник: сагресих небу и теби.
А кад је јос подалеко био, угледа га отац његов, и сазали му се, и потрцавси загрли га и целива га. Како је безграницна и преумилна љубав Бозја! Колико је до сада било Његово стрпљење према греснику, толико је сада Његово прастање и Његова радост. Тек сто се гресник покајо и окренуо путем ка Богу, Бог му вец ходи зурно у сусрет, прихваца га, грли га, целива га. Велика је радост мајцина, кад види сина поправљена, велика је радост пастира, кад надје изгубљену овцу; велика је радост зене, кад надје изгубљени динар; – но све се то не мозе мерити са радосцу Бозјом, кад се гресник покаје и поврати Богу. Тек сто се зацело покајање У срцу насем, и ако смо јос далеко, далеко од Бога, Бог нас вец види и брзе од сунцане светлости, сто јури у тамну земљу, ходи нам у сусрет. У сусрет новоме цовеку, који се кроз покајање зациње у нама! Господе, узвикује пророк ка Свезнајуцем, Господе, ти знас помисли моје издилека (Пс. 138, 2)! Хита нам Отац небески у помоц, сири Своје руке и придрзава нас, да опет не паднемо назад, у понор демонски, у поље свињско, у земљу глади Приблизитесја Богу и приблизитсја вам, говори апостол Јаков (4, 8). О, најбрза помоци! О, најблагословеније руке! Ако јос нисмо угасили и последњу искру савести и разума у себи, треба да се застидимо пред оволиком љубављу Бозјом, треба да се покајемо сто пре и позуримо оборених оцију, а уздигнута срца, своме увредјеном Родитељу у загрљај.
Када покајани син додје пред оца, он му реце оно сто је био намислио да му казе: оце, сагресих небу и теби, и вец. нисам достојан назвати се син твој. Но с овим он јос није ни доврсио све сто је хтео казати Он је јос хтео казати: прими ме као једнога од твојих најамника. Али му отац није дао ни да доврси. Није отац дозволио, да се покајник понизава и да трази да буде најамник у њега. Зато му је отац прекинуо рец, и поцео га грлити и љубити. Онако дроњава и прљава и исусена и подивљала поцео га милостиви отац грлити и љубити и викати своје слуге: изнесите најлепсу хаљинну и обуците га, и подајте му прстен на руку, и обуцу на ноге. И доведите теле ухрањено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај мој син бесе мртав и озиве, и изгубљен бесе и надје се.
Најлепса хаљина представља све богатство и красоту духовних дарова Бозјих. То је хаљина светости и цистоте, у какву је био обуцен Адам пре греха, пада и удаљења од Бога у земљу далеку. Та хаљина је сам Христос; с тога се и назива најлепсом. Лепсе хаљине од те на небу нема. И апоостол говори: који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал. 3, 27). Оголела дуса од свакога добра свлаци се потпуно, њена стара, прљава и поцепана хаљина баца се, а она се облаци у нову хаљину. Та нова хаљина дусе представља новога цовека, покајаног, препородјеног и од Бога опростеног и примљеног. Без те нове хаљине нико не мозе бити у царству Бозјем, сто се види јасно из прице Христове о свадби царевога сина (Мат. 22). Та хаљина састоји се. по рецима апостола, из: срдацне милости, доброте, понизности, кротости, трпљења, а сврх свега из љубавн, која је свеза саврсенства (Колос. 3, 12-14; сравни Ефес. 4, 24; Откров. 7, 14; Захар. 3, 4). Прстен на руци ознацава венцање дусе с Христом. Покајник напуста све блудне везе са овим светом, приљубљује дусу своју уз Христа и остаје сјејдињен с Њиме у нераздрељивом јединству. Ово обруцење бива смо силом и благодацу Светога Духа, под цијим пецатом стоје дарови небесни. Подајте му и обуцу на ноге, говори отац слугама својим. Обуца ознацава снагу воље, с којом би цовек ходио путем Бозјим одлуцно, без колебања тамо и амо, и без обазирања назад.Под ухрањеним и закланим телетом треба разумети самог Исуса Христа, који се даде заклати за оцисцеље гресника од греха. Под слугама треба разумети или ангеле или свестенике. Ако се под домом оцевим разуме само небо, онда под слугама треба разумети ангеле; ако ли се пак узме – сто је исто тако тацно – да се под домом оцевим разуме Црква на земљи, онда под слугама треба разумеги свестенике, који су позвани да врсе тајну зртве Христове и да њоме хране људе за бесмртан зивот.
Да се овде разуме Црква на првом месту јасно је из тога, сто .блудни син није био јос телесно умро, а док год се цовек не растави од свога тела, он припада царству Бо-зјем У виду Цркве Бозје на земљи. Но да се под слугама, поред свестеника, разумеју и ангели, јасно је прво из тога, сто ангели присуствују у цркви Светој Тајни, и друго из тога, сто преко ангела хранитеља Бог управља људе на пут спасења.
Јер овај мој син бесе мртав и озиве; и изгубљен бесе и надје се. Телом је јос мало и зивотарио, али дусом је био мртав. Једна заостала искра бозанскога дара запалила се у њему и озивела му целу дусу. Био је осудјен јос од онога цаса, када је потразио деобу од оца свога. И надје се. То знаци: он себе надје при светлости Бозје искре, посто је он сам себе био изгубио. Бог је знао за њега, и није га губио из вида до последњег цаса до цаса покајања.
И стадосе се веселити. Доцув за све ово сто се догодило старији син расрди се и реце оцу: ето те слузим толико година, и никад не преступих твоје заповести, па мени ниси никад дао јарета, да бих се провеселио са својим друством. А кад додје тај твој син који ти је имање растоцио с блудницама, заклао си му теле ухрањено. Тако праведни син реце оцу. Тако срдито говоре многи праведници цркви, када црква с радосцу и с умилењем прихвата покајане греснике и приводи их светој Тајни Прицесца. Тако могу и старозаветни праведници реци Богу видеци, како је Бог принео Свога Сина Јединца на зртву младјем и греснијем поколењу цовецанства. Нама никад није дао ни јарета! То јест спрам огромне зртве, коју цинис према овим насим гресним и блудним потомцима, нама ниси зртвовао ни најмању ни најјефтинију зртву. Па како коза уопсте олицава грех, то ти исти праведници могу реци: нама си забрањивао уцинити и најмањи грех – мален и јефтин као јаре, док сада наградјујес ово гресно поколење највецим благом, које имас – зртвом Сина Свога!
Па ако идемо јос даље, видецемо, да ова привидно проста прица обухвата срз све историје људскога рода од палога Адама па до највецега Праведника, до Господа Исуса, који је према цовецанству, Адаму и Његовом потомству, као Старији Син у Оца небеског – мада Једини родјени а не усиновљени. Кад би сам Господ Исус говорио као обицан смртан цовек, Он би могао реци Оцу Свом: Адам сагреси и отпаде од Тебе; и он и све његово потомство похули на Твоје име, а сада Ти њему и његовом потомству приредјујес толику славу и радост, за какву и Ја и цело небо мало кад знадосмо. Наравно, Господ Исус никада се не би ни знао расрдити на Оца Свог небеског, нити би икада тако могао Оцу Свом говорити, изузев кад би намерно, преносеци се у наса срца, то рекао нама за укор и нама за поуку, да се не би гордили својом праведносцу и у тој гордости презирали покајане греснике. Као кад би хтео реци нама: кад Ја, као вецити праведник, који сам од вецности нераздељено с Оцем, не протестујем против примања покајаног Адама поново у царство небеско, како мозете ви, праведни од јуце а гресни јос од првог греха Адамова, протествовати против љубави Бозје према покајаним гресницима.
Сине реце му отац, ти си свагда са мном, и све је моје твоје. Требало се развеселити и обрадовати, јер овај брат твој мртав бесе и озиве, и изгубљен бесе и надје се. Тако Бог умирује праведника, подсецајуци овога на неизмерна добра, којима он заједно с Њим влада и располазе. Све моје твоје је. Повратком покајаног ти брата, твоје се добро не умањује, а твоја радост треба да се увеца. Јер овај брат твој мртав бесе и озиве, и изгубљен бесе и надје се. Тако се заврсава ова прица, која је сама по себи цело једно јевандјеље тајни и поука. Ко се с молитвом буде јос висе удубио у ову прицу, јос це висе открити у њој тајни и поука.
Слава нека је Господу Исусу, који нам је дао ову прицу, као пуну ризницу мудрости, из које поколење за поколењем црпи за себе Богопознање и цовекопознање, уцеци. се отуда љубави кроз стрпљење, прастању кроз Бозје цовекољубље и радости кроз радост Бозју у примању покајаних гресника. Слава и Његовом беспоцетном Оцу и Зивотворном Духу – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек кроза све време и сву вецност. Амин.

Свети Николај Жички и Охридски

Прича о блудном сину

Ево још једне Христове приче која је записана у Јеванђељу по Луки:
“Човек неки имађаше два сина, и рече млађи од њих оцу: Оче, дај ми део од имања што припада мени. И он им подели имање. И после неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно. А кад потроши све, настаде велика глад у земљи оној, и он поче оскудевати. И отишавши приби се код једнога житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње. И жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, и нико му не даваше. А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мојега имају хлеба и сувише а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу ову својему, па ћу му рећи: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим – прими ме као једнога од најамника твојих. И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби. А син му рече: Оче, сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим. А отац рече слугама својим: изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите тело угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај син мој беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се. И стадоше се веселити. А син његов старији беше у пољу, и долазећи, кад се приближи кући, чу певање и играње. И дозвавши једнога од слугу питаше: Шта је то? А он му рече: Брат твој дође; и отац твој, закла теле угојено што га је здрава дочекао. А он се расрди и не хтеде да уђе. Тада изиђе отац његов и мољаше га. А он одговарајући рече оцу: Ето служим те толико година и никад не преступих заповест твоју, па мени никада ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. А кад дође тај твој син, који је расуо имање твоје са блудницама, заклао си му теле угојено. А он му рече: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати се, јер овај брат твој мртав беше и оживе; изгубљен беше, и нађе се” (Лк. 15, 11-32).
Ова прича се чита у цркви у дане када верни почну да се припремају за Велики Пост, за време покајања. Јеванђеље нам нигде боље не открива суштину покајања него управо у овој причи.
Блудни син је отишао далеко од завичаја, у “земљу далеку”. А та “земља далека”, та туђина јесте символ који нам открива саму суштину нашега грешног и палог живота, наше палости. Наш повратак истинском животу може да започне тек онда када схватимо да је наш свакодневни живот уствари – живот у далекој туђини. Онај ко бар једном у свом животу није осетио да је његов живот – живот у туђини, ко себе није осетио као изгнаника и бездомника изгубљеног у духовној туђини, тај једоставно не може да схвати суштину Хришћанства. Онај ко се у овом свету и животу осећа потпуно “код куће”, ко никада није оскусио тугу за неком другом стварношћу, не може никада схватити шта је то кајање и покајање. Јер покајање није у формалном набрајању сопствених недостатака, грешака и преступа. Не, кајање и покајање се рађају из нашег сазнања да смо сеотуђили од Бога и из наше радости због сазнања да опет можемо да будемо заједно са Богом. Релативно је лако признати своје преступе и грехе. Међутим, неупоредиво је теже да себи самом признам да сам издао, разрушио и изгубио своју духовну лепоту, да сам се удаљио од свог стварног дома и стварног живота, да је разруушено и уништено оно што је најдрагоценије, најчистије и најлепше у самом ткиву мога живота. А управо тако и започиње покајање у човеку и зато оно претпоставља као свој неопходни предуслов нашу најдубљу жељу да се повратимо и вратимо у завичај, да изнова нађемо свој изгубљени дом. Неочекивано почињем да схватам да је мене мој Отац Небески обдарио бесценим благом: пре свега, самим животом и могућношћу да истински уживам у том дару, а то значи – да га преображавам у смисао, у љубав, у знање. Отац Небески ми је у Сину Свом Исусу Христу даровао нови живот, откривши ми Своје вечно Царство, радост и мир у Духу Светоме.
Од Бога сам добио на дар могућност богопознања, и у том богопознању – силу да будем слободни син Божији, син који воли свога Оца. Све сам то изгубио, свега сам се тога одрекао, не само својим појединачним “гресима” и “прегрешењима”, већ својим грехом над греховима – одласком у “земљу далеку”, својим избором да одем у “туђину”, да се одвојим и удаљим од Бога.
И онда – блудни син се сетио. Сетио се оца и очевог дома и изгубљене радости живота. Устао је и вратио се оцу своме. Отац га је примио и опростио му.
Тих недеља које претходе Великом посту ми у цркви певамо: “На рекама вавилонским седесмо и плакасмо, сећајући се Јерусалима…”. Певамо псалам о изгнаности и отуђењу, али и покајању, љубави и повратку. О, када бисмо могли да се пробијемо кроз сујету свакодневног живота ка том тајанственом памћењу срца и душе којим се сећамо изгубљеног Очевог дома и радости живота, памћењу које каже да живот који живимо није прави живот, да треба да живимо другачији живот.
Устаћу и поћи ћу…”. Како је то лако, а како је то уствари тешко! Међутим, управо и само од тих једноставних речи зависи све и у мом животу и у животу света који ме окружује. Све зависи управо и само од мога покајања, од тог покајничког  просветљења ума, срца и душе у коме човек магновено сагледава таму, горчину и жалост свог палог живота, али, у исти мах, и светлост божанске љубави која је у сваком тренутку спремна да магновено преиспуни исти тај живот човеков.

Протојереј Александар Шмеман

Pin It on Pinterest

Share This