Један од најлепших тренутака било је коринђање на Бадње вече. Углавном деца сиромашнијих родитеља покуцала би на прозор и питала: „Је ли слободно коринђати?“ То је значило да изрецитују неку од песама некада давно срочених за ту прилику. Када би их одрецитовали, моји родитељи и ја даровали бисмо их слаткишима и скромном готовином.
Исте Бадње вечери уносили бисмо сламу у собе и распрострили је по поду уз неки пригодни, одвајкада добро знани текст за ту прилику. Код мог отменог деде, не баш неког заклетог верника православца, слама би у том стану, луксузнијем од моје родитељске куће, била окачена као мали симболични сноп на ивици столњака. То ми се нимало није допадало.
Исте вечери ми, деца, одлазили бисмо у центар Велике Кикинде где се палио велики бадњак од храстовог дрвета.
Вероватно на притисак деце, која су код католика и протестаната видела јелку, још пре мог рођења по православним кућама, нарочито грађанским, такође се китила јелка. Заправо, док су деца, укључујући и мене, веровала да јелку и дарове доноси Бога (у социјализму Деда Мраз), после избивања из куће у шетњи по мразу и снегу, враћали бисмо се на домаће огњиште где бисмо затекли окићену јелку с познатим веома крхким али лепим украсима.
У богатијим и зато сматраним отменијим породицама украси су били у једној боји, најчешће белој са сребрним акцентима.
На Бадње вече би била зготовљена чесница са сребрним новчићем, који у нашој породици није био намештен да га ја добијем. Чесница је на селу обавезно била нека врста погаче, а у граду чешће пита од ораха, слична баклави, која је пре печења била исечена на мале комаде, такође с новчићем који се крио у једном од њих, који се нашао у плеху обично тако што би га домаћица бацала преко главе у чесницу спремну за врућу рерну.
На први дан Божића зготовљена је чесница. Домаћица (моја мајка) је наглас намењивале комаде овим редом – најпре кући, затим полажајнику, госту и члановима домаћинства по старешинству. У северном Банату и у централној Србији полажајник (негде, рецимо у Срему, радован) био је мушкарац који први дође у нечији дом божићњег јутра. Неки Кикинђани су молили моје родитеље да пораним код њих да бих ја био њихов полажајник, а не неко који није много жељен. Ја сам пристајао, мада ми се више свиђао обичај случајној полажајника намерника, како је то било у мојој породици. Он би негде испред куће или у кућном огњишту yарао ватру, говорећи нешто као: „Колико искрица толико парица!“
Полажајници би добијали обично нову кошуљу и још понешто, можда чак и у готовом. Морам да признам да би ми било милије да сам божићног јутра остајао дуже у кревету, него да раним и тог празничног дана када се не иде у школу.
Првог дана Божића на ручку смо се скупили укућани, полажајник и неки гост самац без породице. Гости, међу којима и неправославци (мађарски, хрватски, словачки и немачки пријатељи, с којима смо тада још били добри суграђани), долазили су нам у госте другог дана Божића.
Бадњег дана смо сви постили, укључујући и мене, иако још дете, а одраслима је то био последњи дан божићног поста.
Не знам тачно шта су од свега описаног древни обичаји из прадомовине, а шта нови обичаји банатских Срба.
Пише: Јован Ћирилов
Извор: Дневник
