Izaberite stranicu

У голијском селу Казанци, дијелу који припада Републици Српској (Горњи Казанци су у Црној Гори, Доњи у Републици Српској), у засеоку Паповина, налазе се двије задужбине које је изградио турски великодостојник Осман-паша Казанац.
Ништа не би било необично да паша није изградио џамију, са узиданим крстом од тесаног камена у подножју минарета, и цркву.
Као да је желио да споји двије вјере којима је припадао – православној по рођењу, исламској по слави, јунаштву и животу због кога је постао познат.
Али водио је рачуна и да се те двије вјере “не сукобе” – иако се џамија и црква налазе једна наспрам друге оне се не могу “видјети” јер их дијели једно узвишење.
“Џамију је средином 17.вијека изградио паша Паповић који је из ових крајева. По предању, кнез Павле Паповић је има четири сина. Најмлађег Јакова једном приликом док је чувао јарад, преварио је сан испод брда Ђед. Наишао је чопор вукова и сву јарад заклао, а Јаков се није смио вратити кући него оде у Гацко код Турака.
Примјетили су Турци да је Паповић, који је добио име Осман Пашић, бистар и храбар па су га школовали а он се веома брзо у биткама доказао и постао паша“, прича Павле-Пајо Горановић из Голије који је о чувеном паши написао пјесму „Зида паша двије задужбине“.
У књизи „Трагом својих предака“, аутора Владимира Паповића стоји да су Јакова након што су му вуци заклали јарад а он кренуо пут Гацка срели Турци јањичари који су га повели са собом, у школу за јањичаре у Цариграду.
Јаков, како је забиљежио Паповић, никада није заборавио своје поријекло. Због заслуга у бици код града Казања султан му је дао звање паше, и три дара – земљу у Цариграду, доброг коња, ђогата, и да бира пашалук. Осман је изабрао родну Херцеговину, гатачки кадилук, а по селу у коме је рођен ће се прозвати Осман-паша Казанац.
“Како и доликује у то доба паша је, када је дошао у Казанце, отишао код кнеза Павла, његовог оца, на вечеру. Укућани га нијесу препознали а паша је видио на зиду гусле, исте оне уз које је као дијете научио да пјева. Затражио их је и почео да пјева, а једна снаха, када га је чула, заплакала је.
На пашино питање зашто плаче она је одговорила да је исто тако пјевао и један њен ђевер који је нестао без трага. Кнез Павле му је испричао све о несталом сину кога би, како је рекао, препознали по црном биљегу на десној мишци. Паша је скинуо мајицу, показао биљег, а домаћини нијесу могли да вјерују сопственим очима.
Он им је испричао шта му се све десило, куда је био, а укућани су и даље били у невјерици. Онда их је он упитао да ли су посјекли шупљи цер који се налази у тој и тој долини, и да ако нијесу у њему могу наћи косијер. Тек када су нашли косијер били су убијеђени да је то он“, прича Горановић.
Владимир Паповић у књизи наводи да је паша саградио велику кулу у близини очеве куће, џамију направио насред насеља, у најљепшем и најплоднијем дијелу Казанаца.
323893
Џамија је била зидана тесаним каменом и покривена четвороводним кровом под плочом. Уз џамију, паша је саградио и мектеб, медресу, шадрван, конаке и штале за коње, али и мало муслиманско насеље.
“Гађали су џамију разне војске, многи топови су покушали да сруше минарет и нијесу успјели. Сваки камен је међусобно повезан металним спојницама и заливен оловом и зато је вјероватно остао до дана данашњих.
Бајо Пивљанин је са хајдуцима и уз помоћ Херцеговаца 1683. година напао Казанце, запалио и срушио џамију, објекте и муслиманско насеље у њеној околини, а пашу потиснуо у Автовац.
Од паше су настали Пашићи, муслиманске вјероисповијести, који су до Другог свјетског рата одржавали родбинске везе са Паповићима, једни друге су штитили, и за вријеме ратова у то доба никада нијесу једни другима зла нанијели”, каже Горановић док показује крст у подножју минарета високог 15 метара.
Џамија никада није обнављана а мјештани је сматрају драгоцјеним свједочанством једног времена и успоменом на једног великог човјека. Комисија за очување националних споменика Босне и Херцеговине 5. септембра 2005. године уврстила је џамију Осман-паше Казанца на листу националних споменика.
Иако у селу више од 150 година нема муслиманског живља мјештани се надају да ће овај вриједан културно-историјски споменик бити рестауриран и добити изглед какав и заслужује.
Заједништво
Паша је у исто вријеме градио џамију и цркву посвећену Св. арханђелу Михаилу, крсној слави Паповића. Због тога је био изложен бројним клеветама и притисцима од стране турске власти и да би се искупио и оправдао у једној години је саградио још три мање џамије у Херцеговини.
Црква Св. Архангела је два пута обнављана – први пут 1803, а други 1934. године. Друга обнова је завршена након три године када је црква и освештана.
“На овом гробљу поред цркве сахрањени су и Срби, и Муслимани, и партизани, и четници, чак има и споменик једном карабињеру. Сви заједно на једном мјесту.
Хтјели су за вријеме комунизма да сруше поједине гробове али то им није дао предсједник Општине Гацко који је био муслиман и који није дозволио да се ниједан гроб оскрнави. Свака му част на томе“, не без дивљења казао је Горановић.
Живот Осман-паше докторски рад Франца Бабингера
О Осман-паши Казанцу поред Паповића, писали су Обрад Вишњић у књизи “Голија и Голијани” и новинар Станко Паповић у образнику “Голија”, као и неколико аутора у БиХ. Сви су се углавном ослонили на сјећања старијих мјештана тога краја, на приче које су се преносиле и које се и данас се преносе с кољена на кољено.
Међутим, Њемац Франц Бабингер одбранио је докторску дисертацију на тему живот Осман-паше Казанца (детаљи о томе се налазе у истраживачком материјалу Радована Паповића о поријеклу и постанку братства Паповић).
Званична верзија и предања о Осман-паши, који је према писању Бабингера рођен 1627. године, разликују се само у детаљима. Бабингер пише и о војним заслугама Осман-паше који је наклоност и повјерење султана задобио ратним подвизима па га је овај 1675. године произвео у ранг везира на Кипру.
Три године касније султан му је дао намјесништво Сирије, гдје је постављен за калифа у Дамаску, да би 1679. године постао намјесник Анадолије, у знак захвалности за угушене побуне Бедуина и Арапа.
Осман-паша се, према наводима Бабингера, посебно истакао 1680. године у борбама против Русије, када је за 900 кеса златника купио калифат Египта. Тај положај био је најзначајнији у Османлијском царству.
У Каиру је провео четири године, а Франц Бабингер пише да је због распусног начина живота, имао чак 365 жена (испада једну дневно), био неомиљен код тамошњег становништва, па је Каиро напустио 1683. године, вратио се у Дамаск и убрзо добио налог да пође у Мађарску.
Ту је и доживио крај – 1687. године у долини Сапот исјекли су га јахачи грофа Антона Карафе. Поред џамије, цркве, медресе и школе у Казанцима, Осман-паша је иза себе оставио неколико грађевина у Анадолији и Румелији и чесму код своје куће у Стамболу.
О томе колико је био значајан у ондашњој Турској говори и податак да је имао велики печат какав су имале само високе личности у турској царевини.
На ободу печата, исписан персијским писмом, стоји натпис: „О, господине, мој Боже, ти си хтио да ми дарујеш шест ствари у руке: знање, трговину, вјеру, сигурност и снагу“ (остаје нејасно шта је шеста ствар).

Светлана Мандић

Фото: Иван Петрушић

Извор: Вијести

Pin It on Pinterest

Share This