Поводом 200 година од рођења највећег српског пјесника Владике Рада, на књижевној трибини „Ријеч“ ове седмице било је говора о „Житију Светог митрополита Петра Другог – Цетињског пустињака и Ловћенског тајновидца“. Житије је срочио митрополит Амфилохије, и ово је било прво читање и уопште упознавање читалаца с овим дјелом.
Књижевник Бећир Вуковић је истакао да су оци српског народа четири калуђера: отац и син Свети Симеон Мироточиви, Свети Сава и стриц и синовац Свети Петар Цетињски и Свети митрополит Петар Други пустињак Цетињски – Ловћенски тајновидац.
– Цијела књижевност и поезија је једна врста житија. Све до данашњег дана док траје српског народа биће и житија. Ове године навршава се 200 година од рођења Његоша и шта је друго „Горски вијенац“ без житије. Једно мало другачије и небеско житије јесте „Луча“. Житије дакле не може да пише било који свештеник – рекао је Вуковић.
Васпитан од побожних родитеља у страху Божијем, попут цара Давида, писца чудесних Псалама, навела је глумица Лала Новаковић читајући дијелове житија, прве године свог дјетињства провео је као његушки пастир, пењући се са стадом на ловћенске вршине. Како наводи митрополит Амфилохије, примјетивши његову бистрину, живахност и радозналост, његов Свети Стриц га је убрзо довео код себе у Цетињски манастир за манастирског ђака, нарекавши га за свога насљедника. Уједно, Св. Петар Цетињски био је његов први васпитач и учитељ.
– Заиста, Његош није био обични епископ , па ни обични хришћанин. Он својом поруком и својим свједочењем Бога и Христове вјере не понавља на уобичајени начин научену вјеру и исповиједање прошлих покољења. Он не проповиједа; он не поучава и не моралише. А то је управо оно што многе саблажњава, од времена његових савременика, па све до данашњих дана. Тако суде о њему по одијевању, по поезији, по његовој владарској страни, приписују му – нецрквеност, погрешна учења. Такви судећи о њему по себи, немоћни су да допру до његове опитне, унутарње религиозности, боље рећи – виђења тајне, равног виђењу најдубљих пророка и апостола Христових. Ловћенски тајновидац не вјерује у Бога – он га зна, он га види у дубинама свеукупног и човјечанског бића. За њега је Бог и Божија сила, стваралачка и промислитељска, свјетлосна и живоносна; тако ни ад који прождире и сатана који коси и низводи у дубине мрака, хаоса и ништавила- нису повијест древних времена, која се преноси с кољена на кољено и само вјером прима – записао је митрополит Амфилохије, а прочитала Лала Новаковић.
– Не само „Луча“, него и све Његошево знање засновано је на Откровењу – анђела чувара, на виђењу тајне. Ријетко је ко, па и од отаца Цркве са изузетком Св. апостола Павла, писца скривеног иза списа Св. Дионисија Ареопагита, Св. Максима Исповједника, Св. Јована Дамаскина, доживио и служио „Свештену Литургију у сабору свесветија“(свих свјетова видљивих и невидљивих) на Божанственом престолу Вишњега, као што је то чинио овај Свети Пустињак цетињски – порчитала је на крају Новаковић.
И. Радојичић
Извор: Дан
