Прича о јужноамеричкој мисији о. Саше Ђурђевића.
- Након летње паузе, поклоници трибина „Православље и млади“ сабрали су се у Ваљевској гимназији 3. септембра 2013. године, да послушају казивање о животу православног народа у Јужној Америци, превасходно Венецуели, где се на своме мисионарском путу обрео идејни творац и организатор ове духовно- културне манифестације, свештеник Александар Ђурђевић. Благословом Епископа ваљевског г. Милутина и трудом Светосавске омладинске заједнице, „Православље и млади“ у новембру навршиће пет година трајања, на радост и свеколику духовну добробит овдашњег верног народа. Стога, нимало не изненађује пуна сала Ваљевске гимназије, када је улога предавача припала о. Александру, који је суграђанима подарио прегршт дивних дружења са најеминентнијим научним и културним делатницима нашег времена-
На тле Јужне Америке православна вера пустила је вреже крајем 19. столећа. Најпре су дошли Руси, за њима Грци, Румуни, Арапи Грко- Мелкити, те верници са простора Антиохијске Патријаршије. Највећи прилив емиграната из Далмације, Србије и Црне Горе збива се двадесетих година прошлог века, након Првог светског рата. Срба највише има у Аргентини. У Венецуели, литургије у храмовима Светог Георгија у Каракасу и Светог Јована Крститеља у Маракају, окупљају по стотинак православних верника, али и пријатеља других вера. Сарадња са клирицима помесних православних цркава који службују у Латинској Америци је веома добра. Томе нарочито доприноси углед који Митрополит Амфилохије, администратор Епархије јужно- америчке, ужива међу тамошњим архијерејима, наводи свештеник Александар Ђурђевић. Међутим, иако „православна Педесетница“ на овим просторима траје преко једног века, верника који припадају Цркви која баштини седам Васељенских сабора и вековима чува неповређено Свето предање, једва да је пола милиона.
- Из искуства сабраће свештенослужитеља, схватио сам да, након пет година службе, код православних свештеника, дође до питања „да ли постоји будућност православља у Јужној Америци?“. То је неистражен простор у коме свештеник може да се оствари. Мисија Цркве јесте у проповеди. Међутим, оно са чим се тамо сусрећете јесте свођење мисије на клубове етничких заједница, чији је задатак чување традиције. Православље као права вера мора да се сведочи свима, на језику народа којим он говори и у духу му менталитета. Насупрот томе, у Јужној Америци имамо цркве које не излазе из оквира своје јурисдикције. Будућност тамошњег православља јесте у проповедању на шпанском и португалском језику, крштавању народа и рукополагању нових свештеника „са терена“- сматра о. Александар.
Такође, зарад успеха православног мисионарења, свештенство не би требало да снисходи народу, поштујући неправославне празнике не би ли храмови били пунији, већ да га истински поучава изворној вери Христовој.
Песник и сценариста Момчило Трифуновић провео је шест месеци са о. Александром у Каракасу. Граду који из обиља разлога слови најопаснијим на свету.
- Ми смо били заштићени у својој духовној оази литургије, али и решеткама и струјним колима. Каракас је огроман град са три до осам милиона становника. Тачан број је тешко утврдити због огромних дивљих насеља. Обишао сам чувени Бариос- легло криминала и социјалног муља. Тамо полиција не залази и није препоручљиво да прођете модерно обучени са фотоапаратом у руци. Венецуеланци су дружељубиви и пребогати природним добрима. У духовном животу, невероватно шаренило- од католицизма до вуду магије. Заиста је тежак задатак бити мисионар на таквом тлу. Треба бити истинска духовна громада да би се човек прихватио тог изазова- сећања су Момчила Трифуновића, из чијег ће пера ускоро проистећи есеј „Писма натопљена кишом из сунчаног Каракаса“. Такође, српски народ у Венецуели нема никакву подршку државе. Не постоји још увек конзуларно представништво због чега је тешко добити визу и пасош. Надају се да ће залагања Митрополита Амфилохија код председника и премијера Србије ускоро поправити однос матице према овом делу дијаспоре. Будући да су боравили у престоници у време смрти венецуеланског председника Уга Чавеза, о. Александар Ђурђевић и Момчило Трифуновић осврнули су се на одлазак харизматичног социјалисте и антиглобалисте. Био је омиљен међу најсиромашнијим друштвеним слојевима јер је субвенционисао многе животне намирнице те нема гладних. Има доста противника „чавизма“, али ће засигурно остати упамћен као велики вођа. Захваљујући познанству са војником православцем, о. Александар успео је да се поклони Чавезовим сенима избегавши чекање у непрегледним колонама ожалошћених грађана.
Причу о свом мисионарском раду у далекој Венецуели, о. Александар поткрепио је лепим фотографијама са богослужења у храмовима и под ведрим небом, трпеза љубави, људи захваљујући чијем прегалаштву деценијама егзистира српска црква у Јужној Америци, попут о. Павла Волкова, руског свештеника и стоматолога, благочестивих мирјанки Љиље Живановић и Стоје Солунац, те дечака Дијега- кумчета о. Александра…
Циклус трибина „Православље и млади“ наставиће предавање о проблемима младих др Зорана Миливојевића, истакнутог психотерапеута. Потом, како је најавио свештеник Дејан Трипковић, следе гостовања глумца Николе Пејаковића и Митрополита Амфилохија.
Ј. Јанковић
