Аутори: Чедомир Антић и Иван Потић
Политичка карта српског народа 2013. године представља савремене политичке прилике у Србији и балканским државама у којима живе Срби.
Пуном црном линијом обележене су границе међународно признатих балканских држава. Србија и српски народ те границе признају и једни су народ у Европи коме је оспорен и силом укинут суверенитет две међународно признате државе које су сматрали својим – Републици Србији (којој је отето Косово и Метохија) и СФР Југославији.
На свету постоје две српске државе. Прва је словом Устава из 2006. Република Србија, друга је словом Дејтонског споразума из 1995. Босна и Херцеговина. Босна и Херцеговина наравно није само српска, већ и бошњачко-муслиманска и хрватска држава. Босна и Херцеговина састоји се из два ентитета.
Република Српска је равноправни ентитет с међународно признатим статусом који је већ осамнаест година угрожен. Од делова Републике Српске и Федерације БиХ створен је под притиском великих сила Дистрикт Брчко који је у саставу БиХ, али и под кондоминијумом два ентитета.
Црна Гора је једина европска држава у којој не постоји национална већина, а то не само да није имало утицаја на устав ове државе, већ српски народ нема ни статус националне мањине. У Црној Гори данас траје борба за статус српског народа, језика којим говори и цркве, коју поштује апсолутна већина грађана ове државе.
Српски народ је у Хрватској био политички и касније конститутивни народ још од 1867. године. Конститутивност је српском народу укинута на Видовдан 1990. године. После освајања Републике Српске Крајине хрватске власти су прихватиле стварање два аутономна котара – Книн и Глина.
Ови котари су после кратког времена једнострано укинути. Ердутским споразумом Хрватска се обавезала да ће омогућити постојање Заједничког већа општина у Источној Славонији, Барањи и Западном Срему. До данас ЗВО постоји само као невладина организација, хрватске власти нису омогућиле да оно постане део уставне структуре државе.
Србија не признаје једнострано проглашену независност албанске „Републике Косово” коју данас прихвата већина чланица ОУН. Ипак, српска влада је Бриселским споразумом пристала да Срби из северног Косова постану део уставног поретка ове државе.
Срби су добили Заједницу српских општина Косова и Метохије. ЗСОКМ нема посебна аутономна овлашћења, али је у оквирима косовског устава Бриселским споразумом добила одређена права кад је реч о именовању регионалног команданта косовске полиције и именовања судија у издвојеном судијском панелу у српским општинама на северу Косова и Метохије.
Поред наведеног, у суседним државама постоје општине у којима су на власти партије или политичари који у оквиру свог политичког идентитета баштине и српску националност.
Извор: politika.rs
