Izaberite stranicu

Задужбина Светог манастира Хиландара, са благословом игумана ове Свете српске царске лавре, објавила је књигу Епископа Јована (Пурића) Еколошке теме

ekoloske_teme_vladika_jovanИз наднаслова књиге Литургија, свет, есхатон – еклисиологија и еклисиолошка екологија види се спремност аутора да се ухвати у коштац са савременим проблемом, који је очигледан у свим деловима света и који је инспиративан за промишљање и покушаје решења. У самом уводу – Еколошки проблем као проблем односа човека према свету – Владика Јован јасно исказује свој став на дату тему, на који се надовезују два наредна поглавља Хришћанска теологија и екологија и Званични документи Православне Цркве о проблему еколошке кризе. На тај начин аутор у првом делу књиге говори о савременим покушајима да се проблем превазиђе из визуре најпознатијих православних богослова, уз акценат на документу са међуправославне конференције о заштити животне средине, која је одржана на Криту 1991. године.

На овој конференцији су донети закључци који се могу сматрати својеврсним смерницама за даљи приступ еколошком проблему од стране православних теолога. Истакавши да Православна Црква не би требало да постане, нити да се поистовети ни са каквим еколошким покретом, партијом или идеолошком и философском организацијом, аутор акцентује речи са поменуте конференције: Црква треба да обрати пажњу на православни евхаристијски и подвижнички етос, који је обележје православног односа према природи. Врло је значајно што је Владика  документ са конференције на Криту инкорпорирао у свој поглед на решавање еколошког проблема, јер је на тај начин потврдио спремност целе Цркве да се созерцава и успешно реши проблем. Тумачење и ширење димензија самог документа јасан је правац у методологији рада Епископа Јована, који пишући књиге Христологија и Сотириологија детектује проблем који је еклисиолошки и антрополошки, а изнедрен је из неразумевања – односно – непоштовања христологије, а самим тим и сотириологије. Величина рада јесте у томе што поменути документ даје смернице за даља промишљања и за напредовање у превазилажењу проблема на пољу екологије. Да је Владика Јован само донео документа са разних конференција, сабравши их у једну књигу, његов труд не би био оригиналан, и не би могао да буде ауторски, већ би то би само преводилачки допринос. На овај начин Владика Јован потписује стваралачки и оригинални рад који се ослања на мисли великих православних богослова који су говорили на тему екологије: Митрополита пергамског Јована Зизиуласа, Епископа браничевског Игнатија, о. Јована Романидиса, Илију Икономуа и Христоса Јанараса.

Други део књиге почиње поглављем Антрополошки егоцентризам – извор еколошке кризе, у коме Владика детектује проблем и протагонисту. Затим следи допринос православног богословља решавању проблема еколошке кризе, али и наставак разлагања проблема у поглављима: грехопад Адамов – праизвор еколошке кризе твари и оваплоћење Бога Логоса – источник нове твари и новог човековог односа према творевини, где се описани проблем превазилази и надилази. Врло су значајни одељци: Антропокосмички допринос светотајинске екологије решавању данашњег еколошког проблема; и – као смислени наставак – решење еколошке кризе, које је немогуће ван искуства Литургије и подвижништва Цркве. Владика Јован је узео за пример антрополошко-социолошку проповед Светог Јована Златоуста која му је послужила као својеврсни православни допринос решавању еколошког проблема. На тај начин, аутор је истакао светоотачко предање у контексту решавања савремених проблема, што и треба да буде методологија приступа свим димензијама модерног света. Тако богословље постаје свевремена реалност, те не може да се посматра као археологија или историја…

Четири последња одељка представљају закључак и решење датог проблема: Четири елемента православног Предања – допринос Цркве решавању еколошке кризе; Литургијска љубав према творевини – једини истински покретач еколошког деловања; Светотајинска космичност Божанствене Литургије; и Литургија као Света Тајна обједињења и уцелосњења света у Христу. Владика Јован наглашава да Црква излаз из данашњих озбиљних еколошких проблема и претеће еколошке катастрофе налази управо у односу човека и Бога, који је омогућен Оваплоћењем Логоса, а даље се остварује учешћем у литургијској заједници, баш зато што повезује еколошку кризу са антрополошком кризом и спасење света са спасењем човека. Литургија има и сотиоролошке, и космолошке имликације, с обзиром да цела творевина бива узнета Богу ради живота преко човека који је господар свега створеног. Решење еколошкое кризе лежи у оживљавању литургијског етоса у народу, што би омогућило излечење „на смрт рањене природе“ погођене човековом небригом и деструктивношћу и надасве – егоизмом.

У прилогу на крају ове књиге Владика Јован (Пурић) доноси став Руске Православне Цркве у вези са актуелним еколошким проблемима, те на тај начин заокружује целину.

ђакон мр Ивица Чаировић

Извор: СПЦ

Pin It on Pinterest

Share This