Izaberite stranicu

[wpaudio url=”http://www.svetigora.com/audio/download/13129/Vidovdanska%20akdemija%20u%20Baru-besjeda_Vlado_Bozovic_2013.mp3″ text=”Бесједа др Владимира Божовића”]

Синоћ, на Видовдан, у Бару је одржана Видовданска акедемија, коју је благословио архијерејски протопрезвитер барски протојереј-ставрофор Радоман Мијајловић. На Академији је бесједио др Владимир Божовић, предсједник Управног одбора Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, чију бесједу преносимо:

Свјеже исламизирани Србин, Хамза, у тренутку док џелат високо диже сабљу изнад главе Милоша Обилића, довикује:

„Улудо, Обилићу, данас проливаш крв!“

„Ја својом крвљу, Хамза, уписујем границу!“

„Коју границу?“, упита Хамза у полугласу.

„Између мене и тебе“, реско одговори Обилић прије него што џелат замахну…

Овај исјечак из познате драме „Бој на Косову“, јесте крајњи израз сажете формуле српског карактера, печат непокорности, вертикала израсла у незгаснутој жељи да живимо као слободни људи. Ако овај литерарноромансирани исјечак суштински одсликава наш укупни однос према једном историјском чину, онда је потпуно неважно питање његове сирове аутентичности. Он је истинит зато што је жив у нашем духовном коду, зато што је дио нашег бића и нашег животног и историјског поступања.

Управо на тој Обилићевој завјетној крви, на тој непогаженој ријечи, на том јуначком одјеку ми данас постојимо као народ. Да није било тога, за које дрво наде, истине и вјере би се ухватили на вјетрометини злих времена којих је било и којих ће бити.

Живимо у времену у ком је човјек средство и објекат закона великих бројева, суровог статистичког инструментарија потрошачког друштва. Пред нашим очима се дешава драматична промјена појединцу се умртвљује нерв слободне воље и претвара се у хуманоморфног зомбија са унапријед дефинисаним идентитетом. Потом се то што је задато, а често и сурово наметнуто гротескно назива „слободом избора“. У потпуно луциферовском обрту система вриједности, иде се још и даље па се скучени, затворени и стерилни круг дозвољеног идентитета назива срећом модерног живота. Све што је изван те бездушне тамнице, притиска се негативним пиар протезама: анахроно, антицивилизацијско, ретроградно, епскомитоманско…

Постојање српског историјског рефлекса за очувањем својих особености, свог начина живота и вриједности, тај дух отпора према свакој окупацији, нарушава „идилу“ закона великих бројева и статистичку једноличност. Са аспекта оних којима су потребни простор

и људи са строго контролисаним токовима живота, клица српске самосвијести представља опасност за пројектовану окупацију, која се невино назива „будућност“. На жалост, именица „будућност“ је постала, не само поштапалица локалних, плиткоумних колпортера новог свјетског поретка, већ маска за најмонструозније разарање човјека, друштвених заједница традиционалног поретка, којима се управо одузима свака шанса за живот, за своју природну будућност.

Сваки окупатор, кад оствари свој наум, обавезно проповиједа „мир и толеранцију“, и свом снагом подупире такозвану „стабилност система“ покушавајући да нормализује стање окупације, а тиме и понижења, да га угради у свакодневицу као уобичајену појаву.

Зато, ти нови усрећитељи би да нас форматирају као малодушан народ без храбрости, да нас навикну да гинемо само за оно и онолико што нам они дају, а не за оно што нам припада или што можемо имати…

Генијални, луцидни Милован Данојлић о томе каже:

Сваки је народ небески у мери у којој настоји да превазиђе земаљски оквир свог постојања па, живећи како може и мора, сања о вишим, јачим облицима испуњења своје судбине. Ко не тежи немогућем, неће остварити ни оно што је могућно. Небеска димензија живљења је унутрашња тајна сваког бића. Можда није упутно превише ПРИЧАТИ о њој, бусати се у груди својом изабраношћу и изузетношћу, али, с друге стране, ругање небеској димензији колективног трајања је, у најбољем случају, нихилистичко очајање малодушних. Да бисмо опстали у замаљском и стварном, морамо повиривати у надземаљско и онострано. Нови усрећитељи би да нам одузму право на повиривање у надстварност.“

Видовдан управо симболизује то повиривање у надстварност, сан о вишем, јачем и бољем току наше судбине. Можда се историја и не понавља, али нама се Видовдан непрекидно догађа и кроз његово историјско обзорје се изнова виде све наше слабости, страхови, ломови…

На Видовдан ми гледамо једни у друге, погледујући и у себе и тако се, ако има живог зрна карактера у нама, морално обнављамо. И ако нас има. На жалост, све мање и мање нас има, а још мање оних у којима се вриједи огледнути.

Издаја као рационалан чин

Локални дистрибутери новог идентитета, по сваку цијену желе да умртве, да избришу ону страшну, потресну, али окрепљујућу косовску дилему „ил си вјера, али невјера“ из духовног, моралног кода српског народа. Зашто? Ако више не постављамо то питање, ако нема такве дилеме, онда нема разлике између „вјере“ и „невјере“. Нема границе између истине и лажи, између честитости и несојлука. А кад нема границе, онда је све дозвољено и све је прихватљиво. Онда би и Србима било свеједно како ће живјети као слободни људи или као нечији робови. Живимо у времену кад се покушава нормализовати класична издаја. Голим оком видљива и чињеницама доказива издаја. Примјетићете да се води опсежна пиар кампања у којој се издаја пакује у омиљене фразе окупационог режима као што су „уважавање реалности“, „рационалан избор“, „поглед ка будућности“… Сладуњава празнина маркетинга. Па наравно! Из „онтолошке“ дубине дебелог цријева, свака издаја је крајње рационалан чин. За гргољиви шапат пробавног система, не постоји идеал већи од кобасице.

Покушавају да нам наметну „интелектуални модел“ по ком је Бранковић реалан политичар, довитљивац, рационално биће усмјерено ка циљу и „будућности“. Они заправо желе да од нас направе млитаве, задригле издајнике, моралне богаље који туђу чизму љубе онако као што смо ми некад своје ближње. Кроз рехабилитацију Бранковића покушавају да нормализују све оно што то име симболизује у нашој колективној свијести: вјероломство, издају, похлепу и користољубље. А кад то све нормализујете, онда је издаја легитимни стил живота, а ропство цивилизацијски избор.

Васпитање

У једном старом запису, свети кнез Лазар српски, поручује свом народу:

„Боља нам је у подвигу смрт, него у срамоти живот“.

Управо је ово срж духа који је нападнут од стране подгојених локалних жбирића корпоративномеркантилног монструма… За проповједнике религије „дебелог цријева“, само биолошки живот постоји као вриједност. Њихов крајњи циљ је да се човјек претвори у послушну, дресирану животињу којој је важан било какав живот, без обзира на његов духовни садржај и морални оквир.Зато им је важно да из нашег  кода истисну јуначки косовски завјет, то поље надахнућа на ком клија идеја о слободи више од 600 година.

„Поље као ниједно

Над њим небо

Под њим небо“

(Васко Попа)

Косовски завјет није апстракција уткана у некој магли несазнатљивих поетских обала. То је оригинална димензија нашег, српског практичног морала која се огледа кроз вриједност дате ријечи, повјерење, дјелатну храброст, разликовање подвига и издаје. Косовски завјет је вертикала прегалаштва, прича о братској и мајчинској љубави, о херојској борби исхватању да је људска обавеза да се, кад је то потребно, и живот посвети слободи. То је српско „повиривање“ у надстварност, у оно боље и величанственије ка чему стремимо. Владика Раде, трагични јунак косовске мисли, како каже Андрић, тај искорак ка надстварности чини оном страшном лозинком „Нека буде што бити не може“

Нигде у поезији света ни у судбини народа нисам нашао страшније лозинке. Али без тог самоубилачког апсурда, без тога, да се парадоксално изразимо, позитивног нихилизма, без тога упорног негирања стварности и очевидности, не би била могућа ни акција, ни сама мисао о акцији против зла, каже Андрић.

Његош осјећа и генијално отјелотворује „вјеру Обилића“ који не гине за „ништавило витешке сујете“ него за ријеч, за завјет, који не гине за привид јунаштва него за слободу златну и крст часни.

„Тијело стење под силом душевном, колеба се душа у тијелу.“

Да те силе душевне није било, да није било косовског рефлекса у овим горама гдје се „крсту служи а Милошем живи“, не би било ни Царевог Лаза, Граховца, Вучјег дола, ни Мојковца…

Обилић је био образац, барка спаса и идеолошка колијевка у којој је одњихано све оно што је било храбро, слободарско и славно у историји Црне Горе. На развале царства јуначкога засја света Милошева правда.

Данас живимо у Црној Гори у којој се усправне сјецикесе, дрчни фалсификатори и стасити, кршни снисходљивци хорски подсмијевају Обилићу. Тужно је да се такви унуци подсмијевају ђедовима који су за највеће домете прегалаштва и храбрости добијали Обилића медаљу, поносно је носили на грудима, али и у свом срцу. Можда не би било толико тужно да су то, ма колико било сулудо и грешно, бар то сами смислили и вољно изабрали. Нису, јер они већ годинама дјелују у режиму плиткоумних репетитора нечијих замисли и воље. У суровом, али и гротескном обрачуну са сопственим наслеђем, коју неко луцидно назва „истрагом предака“, они редом избацују све и сваког ко свједочи о српском коријену.

Да би избацили Обилића и Косово, што увелико чине, морају избацити Његоша, што такође чине. Да би избацили Његоша, морају скрајнути и растјерати Петровиће, а кад тоучине, онда су већ на безумном нишану Ц рнојевићи и Балшићи, па и њих ваља прекречити неким фељтонским фалсификатом.

На крају, остаће им поп Дукљанин са својим фантазмагоријама. Тамо могу да бирају историју у којој је све могуће, а ништа није истина. То је модел, односно рецепт за опстајање модерног провизоријума и творење нових идентитета.

Из такве псеудоисторије може нићи све, па најчешће клија глупост и апсурд. И то нам се догађа. Свједоци смо да у малој Црној Гори, ниједној глупости, ма колико била велика није тијесно.

И биће тако, наставиће се, ако се препустимо, ако не пружимо људски отпор и сами не завиримо у „надстварност“, ако се не пренемо и почнемо да вјерујемо да је наша обнова могућа.

И докле год у срцу гори вера у себе, вера у обнову снаге, у потоње устајање, све дотле отаџбина постоји, све дотле царство није погинуло. И докле год народ ради да га поново подигне, докле год се не одриче, оно неће пропасти, каже чувени Милош Ђурић, припадник „Младе Босне“ и професор етике.

На крају, завршавам на мјесту са ког сам почео ово обраћање, уз пуну симболичку свијест и одговорност према следећем цитату из драме „Бој на Косову“. Каже Милош џелатима, а за своје потомство:

„Од данас ће знати, ко није знао,

да Србија није ћилим из Ушака,

на коме се дрема и сркуће шербет!

Да Косово није свилени јастук из Брусе!

Од данас ће знати, ко није знао,

да Срби знају за нешто скупље од главе!“

(Милош у драми Бој на Косову)

 

Нека нам је наздравље Видовдан!

 

Pin It on Pinterest

Share This