Izaberite stranicu

Глава Новога Лазара одсечена би 15. јуна (28. по новом календару, прим. прир) наочиглед, због побожности.

Овај свети и увек помињани кнез Лазар отачаством, рођењем и васпитањем српскога колена бејаше, рода славна и светла и чувена, од побожних родитеља. По свом рођењу растао је и снажио се Духом светим и напредовао у бољем. А када је достигао узраст (одређених) година, дадоше га тада владајућем цару Стефану на службу. Због кротости и добре нарави и његових врлина и храбрости – чином би награђен од цара и први у његовој палати постаје. Потом, самодршчевим старањем узе себи за супругу сродницу цареву, кћи некога велможе. И она је рода светла и славна и чувена, корена неког царског, од племена светога Симеона Немање, првога господара Срба. И би отац синовима и кћерима.

Када је прошло не мало времена, цар Стефан се из овог пропадљивог живота пресели у непролазне векове и наследник царства постаје царев син цар Урош. И тако српски скиптар држаше и управљаше. Па пошто је мало времена прошло, и он остави живот и своје у великој тузи и напасти. Тада промислом и добротом Божијом, због кротости и правичности и врлине и добре нарави узведе се овај увек спомињани муж кнез Лазар на српски престо. Најпре бива благословљен од архијерејових руку, свога свештенства и сабора српскога, те тако постаје самодржац Србима, пребивајући и проводећи живот свој у свакој врлини и кротости и правичности.

Бејаше кротак веома и тих и милостив и праведни судија као (ретко) ко други, и не бејаше као онај што влада, већ као отац што своја чеда пази и васпитава.

Пред архијерејима, свештеницима и иноцима је стајао и почасти им указивао, старце је, према апостолу, поштовао, велможе је сусретао, младе је поучавао и љубав пружао.

Опаднуте је штитио, имао је и око милостиво и руку пружену и дарежљиву.

Наге је загревао и туђине прихватао, раслабљенима је покој пружао и далеким манастирима што треба је слао.

Свима је био све да би јединог Духа стекао, за којим је још из младости жеђао у срцу својему.

Градове и цркве је зидао и обнављао и друге од основе подизао у славу и хвалу и част Господу Богу и спасу нашем Исусу Христу и на утврђење и крепост отачаству своме, хришћанском роду.

Подиже и храм од основе у славу ономе што се у слави вазнео, Христу Богу нашем, на месту званом Раваница, висином и лепотом што задивљује и на четири стуба утврђен. И озари га живописом, цртежима и сликама – ваплоћења сина Божија и пречисте његове матере и светих његових и неизбројивих чудеса и страдања од којих пострада због нас да би нас узнео у прво достојање. Златом и различитим бојама украси га и различитим сасудима сребрним и позлаћеним обогати га. (Дарова му) потире, дискосе, кадионице, кације, рипиде, бљуда, чаше за служење, дверца сребрна позлаћена, свећњаке на исти начин, иконе велике и мале оковане и позлаћене, крстове часне такође оковане и позлаћене и бисером и камењем драгим украшене, завесе разне од висона, порфире и злата изаткане. Једном речју, свим облицима добродетељним украси га и улепша. И до данас стоји као неки цвет неувели, да га гледају и виде сви што долазе.

Тада га градом огради и са седам пиргова утврди, трапезу сазида, по ширини и висини довољне величине, коју назва и обедница, и ћелије сагради и прилепи их уз зид као гнезда птичија ради смирења иноцима и свих који се желе спасити. И приложи села и дохотке врло много и обилно, винограде и воћа разна посади. Тада сабра у њему мноштво инока и лавру састави и општежиће уреди да су се дивили многи што из далеких страна долазе. И поставља у њему игумана некога мужа по имену Арсенија, мужа заиста врла и обилним разумом украшена.

Пошто није оскудевао у многим врлинама, имао је у себи светога Духа благодат која га је поучавала да се усмерава ка бољем, те сазида и други храм што лежи на источној страни у подножју тога места, близу велике лавре. И болницу устроји за опорављање болесних инока, странаца и раслабљених. Док је ово тако бивало, радоваше се Христов раб кнез Лазар за све врлине потекле од њега, хвалу и славу указиваше Богу за све даровано му од њега. И проводио је тако живот свој у искрености срца, милостињи и кротошћу украшен.

Пошто је не мало времена прошло, постиже и нас због грехова наших Богом пуштена стрела, Измаиљћани, „да се не хвали свако створење пред Богом“. И подиже се Амурат цар персијски са мноштвом Агарена, да није било могућно избројати их, да смо били према њима као мала река према мору. А када опколише и насупрот наше земље стадоше, није више било могућно склонити се, јер је ишла звер као „лав ричући, тражећи да прогута“ стадо Христово и отачаство наше без трага да остави. Али, превари се пребедни и ускоро се са земље истреби са шумом успомена на њега. И када виде овај дивни муж кнез Лазар да се спрема бој, поревнова ревношћу за Богом и за отачаством својим. Примивши за себе онај мученички глас и објавивши га војницима и властели својој, утврђивао их је и снажно говорећи:

– Идимо, браћо и чеда, идимо у предстојећи нам подвиг гледајући на наградодавца Христа. Смрћу дужности послужимо, пролијмо крв нашу, смрћу живот искупимо и удове телеса наших непоштедно предајмо на посечење за веру и отачаство наше и свакако ће се умилостивити Бог на оне што остану после нас и неће истребити род и земљу нашу до краја.

И тако их оснажи, утврди и молитвова. Потом, када настаде бој и сукоб, толика је звека и јека била да се потресало и место где се ово збивало. И толико се крви излило да су се и трагови коња познавали кроз проливену крв. И много мртвих без броја бејаше и Амир цар персијски убијен би ту и овај дивни муж свети кнез Лазар. Опколи га мноштво Агарена и ухватише га, (па) приведен би са мноштвом властеле његове „као овце на заклање“. Тада одсечена би часна његова глава са мноштвом му властеле месеца јуна 15. дана.

Био је подражатељ Христу, који је излио крв своју њега ради, и био је нови мученик Лазар у ове последње дане.

И велики мученик приведе сабор Христу Богу својему у Вишњи Јерусалим, као некада Исус Навин људе у земљу обећану.

Потом погребен би близу тога места, у митрополији.

После мало времена вољени његов син кнез Стефан постаде садржатељ скиптра српскога. И ревношћу многом распаљиван, с матером својом Јевгенијом прими благослов од архијереја, те сабра мноштво народа, епископе и клирике и игумана свете његове обитељи са мноштвом инока и откопаше часно његово тело и, о чуда, нађоше га нераспаднута као шипак добромирисни. И узеше га уз свеће и кадионице и пренесоше га и положише часно у његов манастир, где и до сада лежи у раци, чинећи исцељења и дајући здравље онима што с вером долазе к њему.

То су подвизи и ратовања и муке и страдања великомученика Лазара, чијим нас молитвама удостоји, Боже, у царству својем. Амин.

Житије светога кнеза Лазара написао је непознати раванички монах који је веома добро познавао манастир Раваницу. Стојан Новаковић је објавио Житије које се налазило у Народној библиотеци бр. 23. Ђорђе Трифуновић је превео Житије кнеза Лазара према издању Стојана Новаковића. Најближи овом Житију је текст који се чува у Ризници манастира Дечана под бр. 39. Изд. Ђорђе Трифуновић, О Житију светога кнеза Лазара.

Извор: Пројекат Растко

Pin It on Pinterest

Share This