Izaberite stranicu

(Реаговање на текст „Промашај косовског завјета“, аутора Борислава Цимеше, Вијести, 27. јун 2011.г.)

  1. Лијепо каже Његош: „ Мало људство, што си заслијепило?,…,крсту служиш, а Милошем живиш!,…,Милош баца у несвијест људе, ал у пјанство неко прећерано.“ Само, љепота ових Његошевих ријечи није у критици Милоша, него у генијалном опису свијести црногорских противника.  Противника црногорске борбе за слободу, оличених у Мустај – кадији. Каквом (р)еволуцијом су ове ријечи, из уста противника црногорске слободе – данас, на почетку 21. вијека – ушла у уста појединих Црногораца? То је питање за озбиљну науку.

Уз ово, одмах иде и друго питање. Шта је са оним Црногорцима који себе и своје ближње, надахњују другачијим Његошевим ријечима. Нпр. оним које изговара Вук Мићуновић: „Ал су мишца, име Црногорско, ускрснули с косовске гробнице над облаком у витешко царство, ђе Обилић над сјенима влада“. Зашто се на такве Црногорце, данас гледа као на издајнике?

А ето, како пише Његош. Њега мој уважени суграђанин г. Цимеша цитира, покушавајући да Његошевим ријечима демантује косовски завјет у Црној Гори. Међутим, он ми тако само даје прилику да читаоце „Вијести“ подсјетим на још пар, врло лијепих и поучних стихова: „Ох, да ми је очима виђети Црна Гора изгуб да намири! Тад би ми се управо чинило да ми свјетли круна Лазарева, е слетио Милош међу Србе“ ,па онда: „…кунем ви се вјером Обилића и оружијем мојијем уздањем…“,или рецимо: „Ноћас на сан Обилић пролеће преко равна Поља Цетињскога… Ох диван ли, Боже драги, бјеше“! А многима се највише свиђа овај: Мићуновић и збори и твори! Српкиња га још рађала није, од Косова, а ни пријед њега“!

Његош се не пита да ли је Милош постојао, да ли га је наука доказала и сл., него поставља просто питање: „О Милоше, ко ти не завиди“? Читајући о Његошевом Милошу ми излазимо из промјенљиве области научне доказивости, у  ванвремену зону етике. А шта је Црногорац без етике?

  1. Људи који су надахнути косовским завјетом, данас у Црној Гори, бивају оптужени за митоманију и фалсификате. Међутим, они који их оптужују за такве ствари, не виде сопствену склоност митотворству. Ако би мит могли, врло условно, да дефинишемо као склоност да се уобразиљи и неутврђеним причама даје вриједност истине, како ћемо вредновати тврдњу да се Видовдан у Црној Гори није славио прије 1918.г.? Појам мита је чак врло узвишен, у односу на ову грубу нетачност.

Ако стихови – Чево равно, гнијездо јуначко,…, вазда раниш од Видова дана...“ – звуче превише пјеснички, шта кажете на прописе и законе Књажевине Црне Горе који говоре о Косову и Видовдану? Ево прилике да сви актуелни и декларисани црногорски љубитељи поштовања закона, обнове своје историјско памћење.

У распису Министарства просвјете и црквених послова надзорницима основних школа ( потписује га министар Јован С. Пламенац 1908.г. под бр. 2873 ) даје се детаљно упутство како ученицима треба држати предавање из методске јединице „Бој на пољу Косову“. Ту се каже да у припреми излагања ове теме, треба поћи од онога што црногорски школарци већ знају или су чули о поменуто боју! (Објављено у „Црногорским законицима“, књига 4, стр. 654, Подгорица 1998.г.)

На другој страни, Закон о парохијском свештенству Књажевине Црне Горе из 1909.г., прописује дужност православним свештеницима да, на име плате коју примају од државе, поред других обреда „бесплатно врше парастос изгинулијем борцима за вјеру и отаџбину – на Спасовдан и Видовдан, сваке године“!(Иста књига, стр. 779)

  1. Када су у питању миграције становништва са Косова, преко Херцеговине у Црну Гору – крајем 14. и током 15. вијека, о њима говори врло присутно народно предање у Катунској нахији. (Смијем ли рећи да и о томе пјева Његош у стиховима: „Што утече испод сабље турске…то се збјежа у ове планине…“?) Народно предање је важно за науку. Оно савакако није анти-научно. Оно је уџбенички примјер научног, историјског извора. Његова важност је утолико већа, уколико других извора има мање. А пасоша, царинских књига, остатака превозних средстава или саобраћајних знакова, из тог периода и за ту област – уопште немамо.

Поред историје, народно предање је релевантна тема и других наука. Антропологије или психологије на примјер. Шта значи, за психолошки, емотивни идентитет једног човјека, рецимо Црногорца, када му отац каже оно шта му је дјед причао? А овоме опет његов дјед, итд.? А дјед није причао о структури атома, нити о ренесансној умјетности, па да му не вјерујемо… него је причао о томе – ко му је отац! Да, то сигурно много значи. Ако мој суграђанин г. Цимеша, нема ту причу пренијету од предака, ја имам причу о Павлу Орловићу као фамилијарну тему. Причу са сред Цуца. И то, наравно и није неки научни доказ, али јесте једна лијепа емоција, која ми много значи…

Pin It on Pinterest

Share This