Izaberite stranicu

Један број овдашњих љубитеља историје је пустио у јавни промет пар историјских података, рекло би се, са намјером да нешто појасне и разоткрију. О тој намјери говори сензационалистичка интонација којом се „прости свијет“ обавјештава о овим ноторним историјским чињеницама. Ријеч је о учешћу деспота Стефана Лазаревића у боју код Никопоља и његовом ангажовању на страни Турака, што ће-показаће се-пресудно утицати на турску побједу у том окршају. Исто тако, ови наши, горе поменути, поклоници повјесних истраживања, славодобитно обавјештавају јавност о томе како се послије битке Светог кнеза Лазара са Турцима на Косову 1389.г., неких пола вијека касније, одиграла, по размјерама и броју ратника, много већа битка на Косову – између хришћанске коалиције и Турака.

Чему служи ово, најновије, подсјећање на два непобитна историјска факта? Нећете ми, можда, вјеровати, али иницијатори ове „шетње“ кроз средњевјековну историју имају фантастичан план да, користећи своје знање о наведеним биткама, спајајући их у двије логичке премисе, изнесу коначан и необорив закључак – како бој на Косову 1389.г., представља небитан и историјски миноран догађај, коме, у коначном, нема мјеста у нашим, црногорским, школским уџбеницима из историје. К томе, кажу „они“, ваља додати да Балшићи нијесу учествовали у „тако неважном сукобу“, па се нас Црногораца, Лазарев окршај са Турцима, ни на који начин не дотиче.

Логичан исход оваквог историцирања на тему различитих косовских битака јесте омиљена мисао новокомпонованих „европејаца“, да је Косовски завјет-једноставно мит, измишљотина, и да је свака афирмативна ријеч о кнезу Лазару, Обилићу и уопште светости Газиместана за православне житеље ових простора – бајка за малу дјецу. Наши пријатељи са почетка ове приче, имају, рекло би се, демократских капацитета и осјећаја за другачије мишљење, па ће рећи: „Но, ако људи у Србији желе и даље да живе у том миту, и у тој бајци-ето им га тамо. Они нека својој дјеци пуне уџбенике тим измишљотинама. Ми у Црној Гори, будући да смо самостални и независни, не морамо да робујемо нечему што Срби или Србијанци измишљају“. Након таквог истинољубивог брушења прошлости, слиједи самозадовољни осмјех ових прегалаца, јер су открили и свима показали, оно што су Срби, СПЦ и САНУ дуго скривали под тепих науке. Наиме, величину Лазареве жртве умањује чињеница да му је рођени син био Бајазитов стратешки партнер, а кћи Бајазитова жена. Са друге стране, Косово поље зна и за веће битке са Турцима, од оне коју је имао Лазар Хребељановић, па ако ћемо већ да се бавимо биткама на Косову, она Лазарева није најбитнија. Макар не за нас у Црној Гори, који уживамо у оази слободоумног промишљања прошлости, неоптерећени „великосрпском митоманијом“.

Људи моји, све звучи тако складно и тако логично. Ко би могао приговорити људима што нијесу узели у обзир црквену химнографију? Шта они имају са поповима и вјерницима? Уосталом цијела Црква је настала на једном, готово истом типу митологије. Понтије Пилат је разапео на крст Исуса из Назарета, римски војници су запечатили гроб са мртвим Исусовим тијелом …кад наједном, цијела прича, ма шта прича-цијела цивилизација настала на томе како је Исус васкрсао – а све без иједног ваљаног доказа! Без доказа који би се могао употребити на неком од објективних свјетских судова. Једноставно, хришћани су људи ирационални, емотивни, склони фантазијама о жртви, страдању ради вјечности и сл. Све то није довољно егзактно, нити рационално. Поповска проповјед о Светом кнезу Лазару, о Обилићу, о Небеском Царству, све је то већ давно виђени клише о Голготи, о ранохришћанским мученицима, о ономе што је у историји поражено, а истовремено, у духовном сагледању ствари, постаје некако узвишено и побједничко.  Дакле, наши „аналитичари“ просто не желе да коментаришу хришћанске и поповске поуке о Косову и Милошу. Не желе из принципа, а поготово не желе ако је ријеч о „српским“ поповима. Јер „аналитичари“ су црногорски, а попови су „српски“! Па зар није тако?!

Е сад долазимо до теме због које сам почео све ово да пишем. Нешто је, јако важно, прескочено у цијелој овој причи. Да баш тако – прескочено. То је израз који најсликовитије описује фрапантан скок од Никопољске битке до суверене Црне Горе, скок који праве наши пријатељи=историје љубитељи. Одраз том њиховом (пре)скоку даје пројектовани силогизам: а) Косовска битка је српски мит; б) Никопољска битка разоткрива сву неоснованост величања Лазареве жрте; в) Ми живимо у независној Црној Гори =дакле= Нама у Црној Гори не требају те измишљотине.

Међутим, као у свим „изопаченим“ силогизмима, и овдје је грешка у погрешно постављеним премисама. Трећа премиса која сугерише да ми живимо у независној Црној Гори, никако не може да се доведе у раван искључивости са расправом о историјској утемељености Косовског завјета. Другим ријечима, чак и да предпоставимо да је ријеч о митоманији, о измишљотини без основа,о вјешто упакованој поповској причи за наивне и неписмене-Косовски завјет не можете супротставити појму независне Црне Горе. Напротив, тај завјет је инкорпориран у појам Црне Горе, у појам њеног нововјековног постојања, њеног цивилизацијског, културног и политичког прогреса.

Тако да све и да је неко тамо у Београду, у Србији, некада нешто предимензионирао, слагао и  неосновано додао поводом сукоба кнеза Лазара са Турцима….(ајмо корак даље)…чак и да нам је тај неко „из Београда, из Србије“ то „измишљено и претјерано“ овдје подметнуо и „потурио“ као истину…све то није толико важно колико чињеница да је Косовски завјет оживио, добио реалну историјску снагу, снагу побједе и ослобођења – баш овдје, управо овдје у Црној Гори. Све и да стара прича „ о Милошу и Лазару“ никада није имала смисла ни историјског утемељења, она их је добила у Црној Гори која се ослобађала од турског ропства, управо на крилима Косовског завјета. Слободна и независна Црна Гора са почетка 20. вијека, споменик је историјске оправданости и духовне снаге косовског епа. Чак и када би сви докази и све анализе овога свијета утврдиле фиктивни карактер памћења Лазаревог и Милошевог подвига, и када би историчари у Србији и Републици Српској утврдили да такву „фикцију“ треба уклонити из уџбеника – Црна Гора то никада не би смјела да уради, јер би она и њена политичка еманципација у 19. вијеку, била незамислива, била би фалична и осакаћена, без тог и таквог тзв. „мита“.

Коректније сагледавање политичких и идеолошких кретања у ери националног ослобођења од турског ропства, говори нам да је Косовски завјет био духовна храна која је „спремана и дуго кувана“ управо на Цетињу. Цио 18. и 19. вијек – а нема доказа да тога није било и раније (постоје индиције у усменом предању братстава и племена у Катунској нахији да је све то много старије и од 18. вијека). Том храном је Свети Петар Цетињски нахранио ратнике са Мартинића и Круса. Том храном је нахрањен и Карађорђе! Зато о Карађорђу одушевљено пјевају и Свети Петар Цетињски и Његош. А ни један, од ове двојице цетињских митрополита и црногорских владара, не би се могао замислити нити објаснити без Светог кнеза Лазара и без Обилића. Нити би се добар војник књаза Данила и војводе Мирка могао замислити без Обилића медаље. А посебно би Двор, престоница и политичка стратегија књаза и краља Николе били незамисливи без његове жеље да се виде слободни Призрен, Пећ и Дечани. Косовски завјет је у Црној Гори Петровића био оне политичке важности и употребљивости, коју у данашњој Црној Гори има прича о евро-атланским интеграцијама. Ма какви, претјерао сам! Ослобођење Косова је био много јачи политички импулс (који је водио Црногорце у рат и погибије) од данашњег стремљења у Европску Унију!

Ту негдје, у нераскидивој вези црногорске политичке идеологије 19. вијека и духовних светиња косовских манастира и цркава, станују одговори на суштинско питање основаности и утемељености таквих надреалних и надземаљских феномена људске свијести, који очигледне поразе претварају у дуготрајне и плодоносне изворе многих, будућих побједа. Ономе ко чита Библију, њему то му није непознато. Смрт и пораз су пролазне категорије, а примјери саможртвене љубави су извори непролазне инспирације будућим покољењима. Па ако кнез Лазар није васкрсао у тужном и мучном никопољском лутању својих директних потомака, своје дјеце – јесте, гле чуда великога, на цетињској Обилића пољани. Храбре људе, који се не боје умријети ради живота и слободе својих ближњих, хришћански народ је увјек повезивао са Божијим надахнућем, са Светошћу. Зато Његош није писао начертаније, нити систематске пројекте црногорског ослобођења, већ је поетским потезима надахнутог генија сликао мотиве и разлоге борбе Црногораца са Турцима (борбе која је, исто тако, сагледавајући бројке и реалну политику, често изгледала бесмислена и осуђена на неуспјех) дивним ријечима: „На развале царства јуначкога-засја света Милошева правда“! И сад неко хоће да све то уклони из црногорских уџбеника?

 

Pin It on Pinterest

Share This