Izaberite stranicu

Njegos, Kosovo...Овај текст је скромни покушај да се читалац „Вијести“ наговори на један културни ангажман. Тај ангажман и то прегнуће се односи на чување Његоша и Косова, тј. чување Косова у Његошу, Косова у Његошевим читаоцима… али не Косова као територије, или као нечега што би било (или би личило на) политички пројекат, већ као једне идеје, једне духовне стварности, коју препознаје и којој се диви Андрић.

„Ова је драма почела на Косову.

Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећа била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода. Намучене жене које су се одмарале поред бремена дрва на каменој ивици пута говориле су му о Косову као о својој особеној судбини и личној трагедији. “Наша је права на Косову закопана”, говорили су људи резигнирано и не помишљајући да је траже другим путем до онога који им косовски завет налаже. Целокупна судбина свих људи била је тим заветом омеђена и управљана. Као у најдревнијим легендама, које су увек и највећа људска стварност, сваки је на себи лично осећао историјску клетву која је “лафе” претворила у “ратаре”, оставивши им у души “страшну мисао Обилића”, да тако живе разапети између своје “ратарске”, рајинске стварности и витешке, обилићевске мисли. Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу.

Ту је дакле почетак и Његошеве драме. Без овога би трагика Његошева живота била тешко разумљива. Његош је прототип косовског борца. И као песник, и као владалац, и као човек, он је чисто оличење косовске борбе, пораза и несаломљиве наде. Он је, као што је неко рекао, “Јеремија Косова”, и у исто време и активни, одговорни борац за “скидање клетве” и остварење Обилићеве мисли. Тврђено је да се реч “Косово” поред речи “Бог” најчешће помиње у Горском вијенцу. Али нису само мисао и поезија предели за косовску традицију. Она је за Његоша живот сам. Она је исто тако предмет његове реалне и обазриве дипломатске преписке као што је предмет његовог главног песничког дела. У преписци са Русијом као и са Турцима, за њега је Косово један датум који утиче на све одлуке и решавање најконкретнијих питања. Формулишући своје захтеве, он почиње речима “од паденија нашега царства”. Он говори о Косову као о ма ком другом морално политичком аргументу, као о живом и пресудном фактору колективне и личне судбине. У службеној преписци, он пише Османпаши скадарском: “… кад су дивље азијатске орде наше малено но јуначко царство разрушиле, онда су моји предци и још неке одабране фамилије, које нијесу ту погинуле од Турака, оставили своје отачество и у овијем горама утекле”.

У тим горама се “Крсту служи а Милошем живи”. И само у тој светлости разумљиви су судбина и дело Његошево. Уосталом, сви они који су му стајали најближе, као пријатељи или као непријатељи, схватили су га тако. Можда нико није показао да боље схваћа Његошеве намере и морално порекло свих његових настојања као Алипаша Сточевић, умни и несрећни везир на Херцеговини, кад је рекао о владици ову просту и дубоку истину: “А бога ми мога и дина, то је онај прави српски бан од Косова.”

Поштовани читаоци овога текста, ред је да ствари појаснимо. Све ово што сте до сада прочитали, није писао поп, ни теолог; није саопштио нико из Митрополије Црногорско-приморске, – него нобеловац, „грађанин свијета“, Иво Андрић. Ово је одломак из Андрићевог списа „Његош као трагични јунак косовске мисли“.

У намјери да обљетници Његошевог рођења дамо свечарски карактер, одлучили смо се да лик митрополита Петра Другог, освјетлимо умним ријечима онога кога је учени свијет препознао као „Његошевог духовног сродника“. Наравно, мени је утолико милије и драже што се ставови о Косову и Његошу, ставови о њиховој међусобној вези, ставови који проистичу из црквене свијести и предања – потврђују и у генијалним, умјетничким сагледањима историје и стваралаштва, која је имао Иво Андрић.

Знам да има људи који не воле да читају, а такви обично воле да замишљају и измишљају. Уосталом сви ми, мање или више, носимо у себи такву слабост и такву духовну љеност. Зато треба да се боримо против тога, и да ову 200. годишњицу Његоша обиљежимо стимулишући себе на читање Његоша, на читање Андрића (заиста, то би била дивна „духовна гозба“!), и на умањење предрасуда које су нам наметнуте, или смо их сами умислили.

У таквом би читању могли да распознамо сву дубину духовног и културног феномена званог „Косовски завјет у Црној Гори“. Тај завјет је данас, између осталог, изложен двијема крајностима, врло опасним и врло негативним – када је ријеч о тумачењу и живљењу те истине. Једна је крајност његова употреба у приземне, политикантске сврхе националистичког ангажовања народних маса. Друга је иста таква, националистичка и идеолошка крајност негирања и омаловажавања овога завјета, опет у сврхе једнократног, политичког ангажовања народа. Дневна политика у сукобу са Његошем и Андрићем!

Овај текст је скромни покушај да се читалац „Вијести“ наговори на један културни ангажман. Тај ангажман и то прегнуће се односи на чување Његоша и Косова, тј. чување Косова у Његошу, Косова у Његошевим читаоцима… али не Косова као територије, или као нечега што би било (или би личило на) политички пројекат, већ као једне идеје, једне духовне стварности, коју препознаје и којој се диви Андрић. За ту идеју можемо рећи да је она овдашња, наша, аутентична, духовна идеја – истовремено и народна идеја, коју је најљепше и најснажније исказао митрополит Петар Други.

Ако је Андрић, поред толиких својих инспирација и фасцинација, овдје у Црној Гори нашао Косово – као духовну тачку ослонца Његошевог стваралаштва, онда је наш цивилизацијски задатак та то и такво Његошево Косово (Косово Светог Петра, владике Василија, Косово ратника са Граховца… Косово народног усменог предања) чувамо као сопствено благо. Сматрам да би омаловажавање тога блага било равно бацању смећа у кањон ријеке Таре, а његово политикантско тумачење налик тежњама да се, зарад неког новца, у тај кањон угради једна „модерна“ хидроцентрала.

Извор: Вијести

Pin It on Pinterest

Share This