Select Page

ВАЉАЊЕ И ОМАШКА ЂУРАНОВИЋ ДРАШКА

(одговор на текст ”Вељање Велибора Џомића)

Прије свега, морам да се захвалим Драшку Ђурановићу што је мој текст објавио на ћириличном писму и тиме на велика врата увео древно писмо Црне Горе на његов латинични интернет портал. Захваљујем и на томе што се, иако му није било лако, одлучио да настави полемику на једну интересантну тему и тако ми омогући сјајну прилику да изнесем ставове из историје Цркве и државе. Не радујем се што Ђурановић и прије завршетка полемике одсјечно тврди ”нема наде да ћемо се сусрести у мишљењима”. Чини ми се да је заборавио да нада посљедња умире.

Морам да нагласим да нисам полемисао са Драшком Ђурановићем као главним и одговорним уредником портала ”Аналитика” него са Драшком Ђурановићем као аутором текста ”Наше, а туђе”. Иако је ријеч о истој особи у двије различите улоге, евидентно је да мој текст од шест страница представља реаговање на Ђурановићев текст од пет страница. Прије свега, да бисмо окончали расправу ред је да Ђурановић објави и ово реаговање, а не да испадне да бјежи са терена желећи да, брже боље, оконча расправу само због тога што смо се ”изједначили у репликама”, али не и у коначном броју наступа по теми о којој дискутујемо.

Ниво културе дијалога: Није добро што је Ђурановић у једном дијелу оптеретио полемику неприкладним изразима. Претпостављам да је то учинио како би, спуштањем нивоа дискусије, значајно допринио да се оствари његов жељени циљ који се огледа у ”брдско-брзинском” окончању расправе. На његову жалост, то овом приликом не може да прође. Читаоцима полемике остављам да сами донесу закључак о култури дијалога и уважавању саговорника који није истомишљеник.

Неће бити да је ”сам Свети Синод вијећао, думао и одлучивао” о томе ко ће и када да одговори на Ђурановићев текст о црквеној имовини и правном статусу Митрополије Црногорско-Приморске. Драшко Ђурановић је исувише далеко од те и такве врсте почасти. Иако се не познајемо, вјерујем да је Ђурановић до сада дошао до сазнања да своје текстове и реаговања пишем сам и да већ годинама своје текстове објављујем у бројним медијима у Црној Гори, Србији, а и шире. Из тих разлога, није примјерена Ђурановићева констатација на почетку његовог текста. Поред исправке, остаје ми да га подсјетим на правну максиму Валтазара Богишића: ”што се грбо роди – вријеме не исправи”, а то у овом случају значи да је Ђурановић свој текст наопако насадио и, сасвим природно, погрешно га завршио. Али, ту и нема велике помоћи, јер се пропагандистички и идеолошки текстови, попут два текста Драшка Ђурановића, и не пишу са циљем да се дође до истине него да се постигну одређени ефекти и остваре одређени интереси. Ако Драшко Ђурановић не жели да вјерује ономе што сам написао о правном статусу и имовинским правима Митрополије Црногорско-Приморске некад и сад, онда би требало да вјерује пресудама црногорских судова и актима државних органа.

Чињенице или пропаганда: И даље тврдим да Ђурановић, с обзиром да није правник, не разликује природу својинских права на једној и ограничења својинских права на другој страни ни у негдашњем, али ни у садашњем правном систему Црне Горе. То, на жалост, још увијек није јасно ни неким правницима у Црној Гори, али не због тога што је то тешка лекција из области грађанског права него због тога што се то не уклапа у њихове тезе, интересе и идеолошке закључке.

Није лако полемисати са човјеком који је намјерно кривотворио годину смрти Књаза Данила. Ако је, из чиста мира, био спреман да се послужи фалсификатом ради доказивања својих теза онда је јасно да њега не интересују чињенице и докази него само медијски ефекти фалсификата историјских чињеница. Још је страшније што је Ђурановић, кад сам га ухватио у фалсификату, преко тога прешао чак и без извињења читаоцима. Морална рефлексија фалсификата се јасно види кроз читав Ђурановићев текст. Треба заиста храбрости да се, ради остваривања одређених ефеката у јавности, приступи шверцовању године смрти и то још црногорског владара какав је био Књаз Данило.

Замјена теза умјесто одговора: Ђурановић је покушао да, користећи добро познату методу замјене теза, окрене причу на другу страну. Прије свега, уопште нисмо расправљали о ”самосталности попова у Црној Гори” него о конкретном догађају – главарској скупштини на Цвијети 1868. године и разлучивању, тј. раздвајању државне, владареве и црквене имовине у Цетињу која је предата, тј. враћена под управу канонског митрополита црногорског. Дакле, није било ријечи ”о самосталности попова”, осим ако Ђурановић под ”поповима” не подразумијева црногорске митрополите, који су одувијек имали посебно мјесто у Црној Гори.

Ђурановић је и главарску скупштину приказао погрешно, али није имао храбрости да и то призна. На исти начин на који је приступио шверцовању године смрти Књаза Данила, покушао је да прошверцује и конкретан повод због чега је главарска скупштина сазвана, а при том није видио ни другу важну ствар. Ђурановић није видио да је главарска скупштина на Цвијети 1868. године рјешавала само о имовинским правима Цетињског Манастира, а не и о имовини свих цркава и манастира у Црној Гори. Искрен да будем, управо сам ту и чекао Драшка Ђурановића. Само се након шверцовања историјских чињеница може закључити ”да прије тога није постојало црквене имовине”.

Појединачни, а не општи правни акт: Ђурановић не жели да призна да одлука главарске скупштине на Цетињу 1868. године не представља општи правни акт /закон/ него појединачни правни акт који се, како у њему пише, тицао само дијела имовине Цетињског Манастира. Разлике између општег и појединачног правног акта се уче на првој години Правног факултета, али то, као што је познато, не представља Ђурановићев фах. Не би ту ни био проблем да се Ђурановић као марксистички политиколог није ухватио у думање о сложеним и веома нијансираним правним питањима ваљајући се у виртуелној историјској слици Црне Гору коју је, само за ову прилику, створио.

Да је Ђурановић некада, било када, прочитао макар једну оснивачку или даровну повељу Цркви онда не би ни могао да тврди да до 1868. године ”није постојало црквене имовине”. Да је аналитички прочитао повељу Ивана Црнојевића Цетињском Манастиру онда би знао да је црквена имовина одувијек била црквена, а не својина Пријестонице. Не би било лоше да Ђурановић за почетак прочита тротомни зборник ”Паштровске повеље”, који је приредио др Божидар Шекуларац /кад већ није разумио научне расправе Живка Андријашевића биће му лакше да схвати повеље које је преводио Шекуларац/.

Да ли је Црква била власник државне имовине? Када бих се, не дај Боже, водио ”правном и политичком логиком” Драшка Ђурановића онда бих могао да питам: да ли се може закључити да је сва државна имовина у Црној Гори до 1851. године била црквена, јер су црногорски митрополити били и свјетовни владари? Да ли је турска држава, рецимо, била власник Цркве Светог Ђорђа у Подгорици све до краја 19. вијека /када је Подгорица ослобођена од Турака/ и да ли је та иста турска држава била власник црквене имовине, као и имовине Исламске заједнице, у највећем дијелу Црне Горе који се налазио под дуговоременом османском окупацијом? Да ли се то може рећи и за православну и за римокатоличку црквену имовину у Боки и Приморју за вријеме млетачке или аустро-угарске окупације?

Књазу књажево, Богу Божије: Ђурановић жели да прескочи причу о томе шта се догађало у Црној Гори од како је Данило Петровић, након Његошеве смрти 1851. године, одлучио да постане свјетовни владар. Ђурановић прескаче да каже да на Цетињу није било митрополита од Његошеве смрти 1851. године, па све до 1858. године, те да је Књаз Данило као свјетовни владар пуних осам година без митрополита управљао и државом и Црквом. Ваљда није спорна чињеница да је Књаз Данило тек 1852. године потврђен за свјетовног владара. Ђурановић прикрива да је ријеч о првим годинама преласка са теократске на свјетовну владавину у Црној Гори, али и о држави у којој, осим Митрополије, готово да није ни било других институција државне администрације. Да ли напријед изречено значи да Митрополија са својим институцијама није постојала од 1851. до 1858. године као што то поједини Ђурановићеви истомишљеници тврде за Пећку Патријаршију и њене духовне институције?

Ђурановић прикрива и одлуку Сената и црногорских главара од 19. марта 1852. године о проглашењу Данила Станкова Петровића за насљедног књаза и Црне Горе за свјетовну /мирску/ државу. У члану 3. поменуте одлуке стоји да ће ”Владика, боље Епископ или Архиепископ Црне Горе, имати ограничену власт на црквене ствари, и да ће бити изабран са посредством високе Владе, међу членове сијатељног племена Петровича Његоша или од осталије најблагородније црногорске фамилије” (”Црногорски законици”, књига I, стр. 156). Дакле, црногорски митрополит је, након пуне власти над црквеним и свјетовним стварима за вријеме теократије, овим разграничењем на почетку модерне државности Црне Горе добио власт која је била ограничена само на црквене, а не и на државне ствари како је до тада био случај.

Књаз Никола и црквена имовина: Ђурановић крије и то да је Књаз Данило у времену када није било митрополита на Цетињу продао имања Цетињског Манастира која су тој Светињи била завјештана од Ивана Црнојевића. Књаз Никола је та имања откупио из државних и својих средстава и вратио их у својину Цетињског Манастира. Књаз Никола зато и наводи да су 1868. године ”имовини споменуте Цркве, по признању Скупштине, припале све земље, горе и васколик метох куд хрисовуља Иван-бегова пише, изузумајући оно што су коме даровали досадањи поглавари реченог храма”. Ко послије ових ријечи може да тврди да је ”држава била власник црквене имовине”? Књаз Никола је ту стару, од њега откупљену и Цетињском Манастиру враћену имовину предао на управу новом црногорском Митрополиту Илариону (Рогановићу). То и јесте разлог за сазивање главарске скупштине на Цвијети 1868. године. Имовина Цетињског Манастира је враћена у границе које су, након краћег периода отуђења продајом, одређене повељом Ивана Црнојевића. Књаз Никола је неприкосновеност својинских права Цетињског Манастира потврдио још једним својим, али општим правним актом 1895. године.

Ко је скупљао надокнаде за свештенике? Надам се да ми Ђурановић овом приликом неће замјерити на обимности текста, па користим прилику да га обавијестим да је, пишући селективно о поступцима Књаза Данила, поменуо само дјелић црквених функција које је на себе преузео, иако му то није припадало, у деликатном периоду црногорске историје. Не знам да ли Ђурановић зна да је Књаз Данило 15. јануара 1854. године издао наредбу капетанима и нахијским старјешинама да прикупљају надокнаде за свештенике на име вршења вјерских обреда. Вјерујем да су и Ђурановићеви часни преци ову наредбу Књаза Данила савјесно испуњавали.

Ђурановић не види да сам себе заскаче када цитира Књаза Николу приликом растанка са Митрополитом Никанором (Ивановићем) 1860. године. Књаз му је, како наводи Ђурановић, забранио да понесе са собом ”ма какав предмет који је својина цетињске цркве”. Чуди ме да Ђурановић, који и цитира ове ријечи, не види да Књаз Никола није рекао Митрополиту Никанору да му забрањује да понесе ”државну имовину цетињске цркве”!?!

Да не помињем колико је ”правно утемељено” Ђурановићево тумачење црквене имовине кроз положај и права црногорског митрополита у вријеме Књаза Данила или Краља Николе.

Како је Књаз Никола кажњавао црквоборце? Ђурановић не жели да каже да је, иако се позива на Устав од 1905. године, била ”забрањена свака радња уперена против државне вјере”. Та норма се, прије свега, односила на агресивну вјерску пропаганду припадника других вјера, али, богме, и на оне који су, на било који начин, па и овако као што то чини Ђурановић, атаковали на православну вјеру и Цркву. Кад већ мене упућује на министра просвете онда би било добро да прочита како је Књаз Никола кажњавао црквоборце.

Да је оштрица Ђурановићевог полемичког мача отупила закључио сам не само по томе што не разликује правне појмове, јер му то и није струка, него по томе што не разликује ни политичке појмове. На жалост, није уочио разлику у надлежностима Министарства просвете и црквених послова у Књажевини и Краљевини Црној Гори и Министарства просвете и науке у данашњој Црној Гори. Кад то није уочио на црногорском онда је сасвим разумљиво што му то није пошло за руком ни на србијанском примјеру.

Од расправе о статусу имовине других цркава и вјерских заједница у ондашњој и садашњој Црној Гори је одустао правећи се да та питања нису ни покренута.

Јуче владар, данас закон: Надам се да ће се Ђурановић сложити са мном да у данашњој Црној Гори питање својинских права није питање апсолутне и ничим ограничене воље владара него Устава, закона и ратификованих међународних конвенција. Зато ме чуди његово ниподаштавање правоснажних судских пресуда по питању титулара, Цркве као правног лица и имовинских права, а многе су донијете ових дана, а не ”средином ратних деведесетих година” које Ђурановић стално помиње. Из тих разлога је узалудан Ђурановићев труд да нађе Митрополију у Централном регистру Привредног суда Црне Горе!?! Ако се одлучи да наставимо полемику онда ћу портал ”Аналитику” почаствовати објављивањем факсимила рјешења о разврставању са шифром дјелатности ”вјерска заједница” и решења о додјељивању пореског идентификационог броја у правном систему независне Црне Горе.

Атаци на медије и Цркву: Када би све било овако како пише Драшко Ђурановић, онда он не би имао разлога за бригу, нервозу и грубе ријечи које је демонстрирао. Једно је сигурно. Питање имовине цркава и вјерских заједница у данашњој Црној Гори се не може рјешавати онако како је предузеће ”Бега-прес” решавало питање дијела имовине ”Дана”, ”Вијести”, ”Монитора”, ”Октоиха” и других издавача по црногорским трафикама.

Стандард је демократског друшта да се не јуриша на медије и Цркву. Надам се да се Ђурановић поучио на примјеру јуриша на медије. Има времена да се поучи и за остало.

Отворен позив на молитву: И даље остаје на снази мој јавни позив Драшку Ђурановићу да дође у Цркву Светог Ђорђа и види како се православни вјерници, и Срби и Црногорци, без подјела и тензија заједно моле Богу. И није им тешко, јер у Бога вјерују. А до тада, као прилог уз овај текст, достављам и неколико рјешења о упису у регистар споменика културе Цетињског Манастира, Влашке Цркве и Цркве на Ћипуру. У њима јасно пише ко је њихов власник. Наравно, датирају из шездесетих, а не из деведесетих година ХХ вијека.■

Pin It on Pinterest

Share This