Izaberite stranicu

ЦРКВЕНО ЈЕ ЦРКВЕНО!
(Реаговање на текст Драшка Ђурановића ”Наше, а туђе”)

У посљедње вријеме, поједини интернет портали, својом тенденциозношћу, злонамјерношћу и извртањем чињеница, заправо откривају смисао свога постојања. Једностраним текстовима у виду ”анализа и истраживања” они показују да је смисао њиховог постојања, заправо, борба против Митрополије Црногорско-Приморске и осталих православних епархија у Црној Гори, а тиме и против црквеног поретка и Православне Цркве у цјелини. Иако је то и раније више пута виђено текст Драшка Ђурановића под насловом ”Наше, а туђе” на његовом интернет порталу ”Аналитика” такву тврдњу недвосмислено потврђује.

Право је новинара, аналитичара и истраживача да се баве свим друштвеним темама, али то право, ипак, обавезује истином. У овом случају, лично опредељење и идеолошка острашћеност аутора добрано ратују против истине и чињеница. Давно је за такве потребе скована изрека за лажно умиривање савјести: уколико чињенице нису на мојој страни – тим горе по чињенице.

Погрешне тезе: У кратком Ђурановићевом тексту је на површан начин лансирано неколико нетачних теза и то: да је црквена имовина у Кнежевини и Краљевини Црној Гори наводно била државна; да су црногорски митрополити и свештеници у том периоду наводно били најобичнији државни чиновници; да је црквена имовина Митрополије на основу Устава СПЦ од 1931. године прешла у власништво Цркве; да су ратови и распад Југославије, као и транзиција и хаос у погледу правног статуса црквене имовине касније наводно резултирали тајним договором између СПЦ и ДПС; да Митрополија Црногорско-Приморска наводно није правно лице у правном поретку Црне Горе; да је вјерска заједница са сједиштем у другој држави и да, као таква, наводно не може имати имовинска права у Црној Гори; да је црквена имовина наводно незаконито, па још и преко ноћи, уписивана у катастар непокретности. Наравно, ове тезе су наведене уз нетачно приказивање црквене и државне историје на црногорским просторима.

Катастрофално незнање: Ђурановић се у свом тексту показао као више него површни познавалац не само црквене него и државно-правно и политичке историје у Црној Гори. То се најбоље види када погрешно тврди, позивајући се на књигу др Живка Андријашевића, да је ”у вријеме Књаза Данила, на главарској скупштини одржаној марта 1868. године на Цетињу” упућено ”упутство поглаварима Православне Цркве у Црној Гори” о управљању црквеним добрима. Да је Ђурановић, којим случајем, мало боље прочитао неку, макар и најкраћу историју Црне Горе, онда би тамо сазнао и, надам се, научио да је Књаз Данило убијен 1860. године тако да 1868. године није могао да учествује ни на каквој ”главарској скупштини”, а то значи да није ни могао да, заједно са црногорским главарима, упућује било каква упутства ”поглаварима Православне Цркве у Црној Гори”. Није први пут да се овакве историјске неистине пласирају као ”једина историјска истина”. Иако је ријеч о времену Књаза Николе, а не Књаза Данила, Ђурановићу то није сметало да ”ради додатне потврде” својих историјски нетачних навода као илустрацију уз свој текст објави и портрет Књаза Данила!?! Можда му је чињеница звана ”портрет Књаза Данила” само послужила да га прогласи живим и у времену када је пуних осам година почивао, као што и данас почива, у миру уз молитву монаха Цетињског Манастира. То, на жалост, није ни једини, а ни највећи Ђурановићев промашај. Да је Ђурановић прочитао неку, макар и најкраћу црквену историјску читанку, видио би да 1868. године у Црној Гори није било никаквих поглавара него само један црногорски митрополит. А да се још мало потрудио у проширивању и продубљивању својих историјских и општих сазнања онда би сигурно нашао изворни документ о догађају на који се позива. Ријеч је о тексту Јована Сундечића ”Финанцијална реформа у Црној Гори”, који је објављен у цетињском ”Орлићу” 1869. године. Кад се текст не прочита онда је лако да се пише свашта. То је и потврдио Ђурановић, јер у тексту није видио /пошто га није читао/ да је Књаз Никола тражио, а главарска скупштина усвојила да се разлуче, тј. раздвоје три врсте имовине: књажева, црквена и државна. Дакле, јасно је да се, након главарске скупштине на Цвијети 1868. године, није радило ни о једној, а ни само о државној имовини него о три посебне и потпуно различите врсте непокретних и покретних добара која су, свака за себе, имале посебне титуларе – књажева имовина књаза и његов дом, црквена имовина Митрополију и њене духовне институције, а државна имовина Књажевину Црну Гору. Даље, црногорски митрополит, судећи по Сундечићевом тексту, није био неки обичан државни чиновник, како га погрешно ретушира Драшко Ђурановић, нити, пак, ”непосредни одговорник за добра црковна”, како је погрешно и тенденциозно једном приликом из сличних разлога брзопотезно преформулисао др Живко Андријашевић, него ”беспосредни одговорник за добра црковна”. Иако све то слично звучи када се чита или изгорава, сваки правник зна да ”непосредни одговорник” и ”беспосредни одговорник за добра црковна” не означава исту већ потпуно различиту правну природу што само доказује ноторну истину да је Митрополија одувијек била и остала власник цјелокупне покретне и непокретне црквене имовине у Књажевини и Краљевини Црној Гори.

Мора се признати да Ђурановић исправно користи назив ”Православна Црква у Црној Гори”, али, из својих идеолошких разлога, не жели да види да институција под називом ”Црногорска православна црква” никада није постојала у Књажевини и Краљевини Црној Гори тако да је дилетантско свако накнадно довођење у било какву историјску или канонску везу Митрополију Црногорску или Православну Цркву у Књажевини и Краљевини Црној Гори са организацијом која се данас назива ”Црногорска православна црква” у републици Црној Гори, а која је настала удруживањем групе рашчињених свештеника уз озваничење у цетињској станици полиције у јануару 2000. године.

Црквена, а не државна имовина Цркве: Ђурановић, с обзиром да није правник, не схвата шта значи када наводи да је ”имовина Цркве била под државним патронатом”. Ријеч је о ограничењу дијела својинских права, а не о укидању својинских права титулара. Он не види да, иако говори о ”имовини Цркве”, то није државна имовина попут касарне или Владиног дома на Цетињу него црквена имовина, а то је у модерној црногорској државности кроз више законских пројеката много пута потврђено. Да не идемо даље од норми Општег имовинског законика Валтазара Богишића које су регулисале сва имовинска права, па и неспорна имовинска права Митрополије, али и других духовних институција римокатоличке и исламске вјероисповијести. Можда ће Ђурановићу то бити јасније када буде прочитао наредбу Књаза Николе од 29. јуна 1895. године којом је заповиједио да, због изградње Цетиња на манастирском имању ”кроз зла времена која су прелећела изнад српског народа”, сваке године Цетињском Манастиру на име лактарине, тј. ренте уплаћују новчана средства која ће се користити за проширивање манастирског имања како би ”и даље у будућности могао благотворно дјеловати у области Свете Православне Цркве и српскога народа”. Истовремено, Књаз Никола је својом наредбом најсвечаније потврдио да земљиште Цетињског Манастира ”остаје за сва идућа времена у искључивој својини Цетињског Манастира свето и неприкосновено” (”Црногорски законици”, књига II, Подгорица, 1998.г., стр. 346). Да је Ђурановић макар и површно прочитао ову књажеву наредбу или да је, барем, знао да она постоји онда не би могао да тврди да је ”држава власник црквене имовине”.

Селективна ”аналитика”: Ђурановићева ”аналитика” у овом, као и у неким другим случајевима, није само површна него је и недопустиво селективна. Читаоци Ђурановићевог текста су остали ускраћени за истраживачки закључак о носиоцима својинских права над имовином Барске надбискупије, Которске бискупије и Исламске заједнице у Књажевини и Краљевини Црној Гори? Ђурановић се није изјаснио да ли је држава Црна Гора била власник имовине Римокатоличке цркве и Исламске заједнице. Није се потрудио да реису Исламске заједнице у Црној Гори, као и његовим претходницима, очита лекцију поводом преименовања историјске титуле ”муфтије црногорског” (чл. 45. Устава Црне Горе од 1905. године) у титулу реиса Исламске заједнице у Црној Гори? Није се потрудио ни да се запита да ли су, у истој процедури и на основу истих правних прописа, у ”транзиционих и ратних деведесетих година” вакуфска и џамијска добра укњижена на Исламску заједницу са сједиштем у Подгорици и да ли тада, којим случајем, постојао ”тајни договор са ДПС”. Све су то шкакљива питања од којих је Ђурановић побјегао као ђаво од Крста?

Шта је са другима? Ђурановић се није потрудио да буде принципијелан па да се запита и истражи да ли Барска надбискупија, која је непосредно подређена Ватикану, или Которска бискупија, која припада Сплитској метрополији у Хрватској, могу бити титулари имовине у Црној Гори с обзиром да им је сједиште у другој држави. Такође, није се потрудио да истражи организациони однос Мешихата Исламске заједнице Црне Горе са Ријасетом Исламске заједнице у Босни и Херцеговини, али ни да се запита зашто исламски поглавар није у рангу реису-л-улеме попут босанског? Није се запитао како римски папа директно именује и поставља Барског надбискупа и примаса српског у Црној Гори? Да ли се и те чињенице одржавају на Ђурановићеву правно неодрживу тезу о имовинским правима ”вјерских заједница чије је сједиште у другој држави”? Да не идемо даље од онога што сви знају, а то је чињеница да је напријед побројаним духовним институцијама све три вјероисповијести сједиште у Црној Гори. Све то не заокупља пажњу ”аналитичара” и грађанина Ђурановића, али му смета што је сједиште Српске Патријаршије, а не Митрополије Црногорско-Приморске, у Београду и Пећи са којом је Зетска Епископија, потоња и данашња Црногорска Митрополија, у литургијском, канонском и духовном јединству од свога оснивања у вријеме Светога Саве. Тако изгледа објективан приступ и ”правно” тумачење у ауторству Драшка Ђурановића. Не преостаје ми ништа друго него да честитам на демонстрираној логици и ”аналитици”!

Само правно неук човјек може изнијети тврдњу да је ”Српска Црква Уставом СПЦ од 1931. године постала власник некадашње Црногорске православне цркве”.

Црквена имовина у социјализму: Ни у једном документу из времена Социјалистичке Републике Црне Горе не стоји да је држава власник имовине цркава и вјерских заједница. Да је хтио могао је то у своје вријеме да сазна и од свога оца као високог комунистичког функционера у режиму, који је свим црквама и вјерским заједница, као и грађнима, одузео само дио црквене имовине. Ђурановић би, само када би му могло бити, мимо европских стандарда и важећих црногорских закона, данас одузео сву имовину свим црквама и вјерским заједницама, а посебно и најприје имовину Митрополије Црногорско-Приморске.

Зар Ђурановићу није јасно да ”власништво добра Манастира Острог” ни у ком случају не значи да је држава власник православног манастира?

Аналитички ум Драшка Ђурановића не може да схвати да Митрополија Црногорско-Приморска данас није државна црква као што је била у Црној Гори кроз добар дио своје историје. То њему не смета да закључи да је ”СПЦ у Србији, али и Црној Гори добила статус државне цркве”. Ђурановић своје правно погрешне тезе о ”СПЦ као државној цркви” темељи на ”бројним државним давањима: од новца за градњу храмова, цркава, конака СПЦ све до поклањања имовине”. Статус државне цркве, једна црква или вјерска заједница може да стекне само на основу Устава и зато упућујем Ђурановића да прочита члан 14. важећег Устава Црне Горе у коме пише да су ”вјерске заједнице одвојене од државе”. А што се тиче ”државних давања” онда мирне душе, а све на основу бројне документације, могу да кажем да су у том погледу према Цркви били издашнији Ђурановићев отац и његови идеолошки другови и на томе им треба одати признање.

Ђурановићево откриће о ”сувој пререгистрацији својине” представља велики допринос развоју правне мисли у Црној Гори. Да је знао да уочи разлику између пописног катастра и катастра непокретности у Црној Гори, као и да су му његови инсајдери из Управе за некретнине, објаснили да скоро пола Црне Горе у овом моменту нема катастар непокретности те да још увијек траје сложен и захтјеван, а надасве јаван поступак геодетског премјера земљишта и уписа имовинских права онда се не би додатно бламирао тезама о ”сувој пререгистрацији својине”, ”незаконитој промјени власништва”, ”пререгистрацији”, ”принудном рјешењу”.

Шта је са посљедњим рјешењем? Ако је Ђурановић само прије неколико дана преко свога сајта информисао јавност да је Пријестоница тек 2005. године постала власник Цетињског Манастира као светиње из 15. вијека онда ми никако није јасно како је 1996. године манастир остао у црквеном власништву и то послије толиког пустошења од стране Митрополије у наводном, па још и тајном, ”договору СПЦ са ДПС”? Да не говорим да није објавио рјешење Министарства финансија од 15. јануара 2009. године са потписом тадашњег министра, а данашњег премијера др Игора Лукшића којим је поништено незаконито рјешење Управе за некретнине. Све је то намјерно прескочио како би се бавио најобичнијом пропагандом вјерујући да ће неистина, ако се саопшти барем сто пута, постати истина.

Црква као правно лице: Врхунско правничко незнање је демонстрирао и приликом осврта на мишљење Секретатијата за законодавство као органа који тумачи усклађеност свих правних прописа у Црној Гори. Није то једини документ који потврђује правни статус Митрополије. Довољно је да Ђурановића упутимо на најновију пресуду Управног суда Црне Горе бр. 2159 од 2. фебруара ове године која експлицитно негира Ђурановићеве нетачне констатације. Да не помињем на десетине других судских пресуда у Црној Гори, и то све ових из 21. вијека, у којима су одбациване такве нетачне и правно неодрживе тезе које су лансиране од правних заступника бившег свештеника Мираша Дедеића. Надам се да ће се Ђурановић сложити са мном да правне норме, законе и доказе ипак тумаче судови. Ако Митрополија, као што погрешно тврди Ђурановић, нема својство правног лица у правном поретку Црне Горе онда га морамо запитати одакле јој решења о пореском идентификационом броју, разврставању дјелатности, шифри дјелатности и друга статусна документа која су донијета на законит начин од надлежних органа у Црној Гори.

Ђурановић се није потрудио да уочи да исти правни статус имају и Барска надбискупија и Которска бискупија. На то се, очевидно, није одлучио само због тога што му није било корисно да овом приликом потеже и проучава.

Црквено питање је законски ријешено: Ђурановић се, по свему судећи, због бројних пословних обавеза тек однедавно посветио ”правној аналитици”, али се прескочене лекције не могу преко ноћи научити. Из тих разлога је прескочио да се упозна са чињеницом да су сва имовинска питања, као и правна регулатива, ријешени у Црној Гори након доношења Устава, Закона о својинско-правним односима и Закона о државној имовини. Вјерујем да ће Ђурановић те прописе пажљивије читати од Андријашевићеве књиге на коју се погрешно позивао.

У Млетке или у цркву: И на крају, али не као посљедње по значају, користим прилику да обавијестим Ђурановића да је свим православним вјерницима у Црној Гори, без обзира да ли се изјашњавају као Црногорци или као Срби, одувијек омогућено да се, ако желе, моле у црногорским црквама на црногорском тлу. Није касно да Ђурановић у прву наредну недјељу дође у Цркву Светог Ђорђа под Горицом или у било који православни храм у Црној Гори и лично се увјери. Да овом приликом одустанемо од тога да Драшка у Млетке шиљемо, јавно га позивам латинском сентенцом: veni, vidi (дођи и види)! ■

Pin It on Pinterest

Share This