Izaberite stranicu

протопрезвитер ГОЈКО Перовић парох I Цетињске парохије, Груда бб 81250 Цетиње; тел: 067.229.223; gojkoperovic@t-com.me; (рођен 8.9.1972.г. у Котору; Завршио Богословски факултет у Београду 1999.г.. У чин ђакона рукоположен 28.2.1999.г., a y чин презвитера 17.10.2000.г. Ректор је Цетињске богословије од септембра 2002.г.) Старјешина је храма Влашке цркве Рождества Пресвете Богородице на Цетињу Опслужује парохије: цуцке и чевске.Crkva-na-Rumiji-2.jpgТема се, по обичају, просула на све стране и сад је доста тешко похватати почетак и крај, препознати главне тезе дискусије, и у једној доброј вољи и намјери наћи рјешење које би било…правично, демократско, на задовољство грађана ове, грађанске ако Бог да, државе.

Ко је први почео? Румија траје вјековима, прије свих нас данашњих. У том смислу г. Јован Макуш је негдје прије годину дана објелоданио сасвим довољан број историјских подсјетника на чињеницу да врх Румије није била тек аморфна хрпа камења, него мјесто које чека храм. Можда је било различитих схватања о томе какав храм треба да украси Румију, али је православни храм једна од легитимних опција (православни крст, православно свештенство у литији, предање о некадашњој православној цркви) која ни једног момента не искључује могућност другачијег богослужења од првославног. Ту, одмах поред, пространа је Румија…

Начин изградње (постављања) храма? Хелихоптер, „лимена“ црква, „десант“ на мултиетничност Црне Горе…. Да ли се могло боље и љепше? Предпоставимо да Црква није имала на располагању бољи и љепши начин. Макар не у овом тренутку. Предпоставимо да је тренутно надахнуће (ирационално, мистично…) свештенства и вјерног народа, налагало да се више не чека. Ипак, прописи (урбанистички планови) су, кажу, били против изградње храма. Овај колосални подухват (најава, припрема, хелихоптер, постављање, накнадно освећење) и није био баш брз попут муње. Све је захтјевало неке дане, седмице, па чак и мјесеце посла. Дакле, Црква није марила за папаире и дозволе, али далеко од тога да се радило у тајности и на брзину. Држава је знала, јавност је знала…нико није реаговао забраном и силом. Хоћу да кажем, да смо, у једном периоду, сви били сучесници управо оваквог начина изградње храма на Румији.

Накнадна реакција државе? Није забрањено, напротив – потпуно је логично и очекивано (легитимно), да се одређени друштвени чиниоци, па чак и сама држава (која је испрва дала прећутну сагласност), накнадно досјете да им нешто у цијелој причи не одговара. И ето, донијете су правне мјере против храма на Румији, наложено је уклањање ове цркве. То нас доводи до данашње ситуације. То сијече друштвену збиљу Црне Горе на двије половине које се довикују, грде и …не разумију. Једни траже рушење „објекта на Румији“, други хоће да бране храм који им је Светиња (јер је освештан, јер се у њему већ служила Света Литургија…). Тај неспоразум се може разрјешавати са више становишта:

1.    Онај ко је православни вјерник неће хтјети, ни под разно, да се храм помјери са Румије.

2.    Онај кoји идеолошки не може да схвати Цркву, тај ће брзоплето тражити да се мјере које је држава изрекла изврше одмах, без чекања

Добро, то је јасно. Међутим шта је са онима којима је стало до грађанске, секуларне државе, до функционисања правне државе? Како ће они реаговати? Мислим да ће такви хтјети да чују да правна процедура по овом питању још није окончана. Митрополија Црногорско-приморска је уложила низ жалби и захтјева за ревизијом ове државне одлуке. Неке су одбијене, али неке још нијесу. Пазите, молим вас. Обратите пажњу, поштовани читаоци. Нарочито они који волите Црну Гору и вјерујете у њене институције. Још једном понављам: неке жалбе Митрополије по питању рјешења о уклањању цркве на Румији, нијесу одбијене тј. нема одговора на неке од њих. Другим ријечима ствар још није окончана. Држава Црна Гора (а то за оне политички писмене значи-не само Влада, не само Скупштина, него и судови ове земље) још није рекла све што има по овом питању. У судству ствари иду спорије него у дневној политици.

Е сад, могу се сложити са вама око тога колика је вјероватноћа да црногорски судови, у коначном, питање цркве на Румији процесуирају овако или онако, али овдје се не ради о томе какво ће бити њихово коначно рјешење. Најприје, Бог је дао Стразбур. Омиљени топоним свих правдољубаца Европе, па и ових наших крајева. А послије тога, и без Стразбура, мени је занимљива друга ствар. До данас, док ја пишем овај текст, црногорско судство још није рекло посљедњу ријеч око храма на Румији-а хајка „Побједе“, РТЦГ, „Портала Аналитике“ и сличних…траје ли траје. „Побједа“ је чак објавила чланак о томе како се рушењем цркве на Румији може стићи до правне државе, и тај чланак ставила на насловну страну, а сад је ваљда свима јасно да је у моменту писања тог текста, напад на румијски храм био истовремено напад на правну државу. Острашћеним националистима и атеистима се жури. Они у своме сљепилу не виде да њихова журба подрива темеље правне процедуре. Па ако је држава скуп прописа и правних норми-а јесте него шта је, онда су они против Црне Горе. Чудно, звучи мало необично, звучи као да се шалим, али они који траже моментално уклањање храма са врха Румије, они су најжешћи борци против Црне Горе и њеног правног система.

Клетва? Видјевши како се на Румију устријемио овај „цунами острашћености и безакоња“ (попут неке од сцена из апокалиптичког холивудског спектакла „2012“), митрополит је прибјегао клетви-као посљедњем знаку упозорења онима који не маре ни за земаљску ни за небеску правду. Одмах ћу се сложити са већином, да клетва не звучи лијепо. Напротив, свакоме ко има трунку разума и савјести- клетва мрзне крв у жилама. Клетва је страшна као смрт, као пропаст и погибија. Управо је зато она од првих вјекова присутна у рјечнику Цркве. Црква живи на граници живота и смрти, на граници свјетова, на граници лијепог и ружног, љубави и мржње. Црква води ка животу, ка лијепом, ка љубави. Баш зато она упозорава на то- куда се не иде и скреће пажњу на то-како не треба. Клетва не представља бацање злих чини на некога, него упозорење, путеводитељски знак свима који нешто раде и онима који некуд иду. Зато, када Црква каже: „Не тамо“! или „Немој тако“!, она тиме не призива несрећу на дјелтника и путника, нити изражава мржњу према некоме, већ говори о лошем (слабо асфалтираном, климвом, пуном рупа…) путу, на коме се, врло лако може остати без кола или без здравља. Па када митрополит Амфилохије каже да не треба руштити храм на Румији, он је дужан да дода и да упозори о ономе што зна и што други можда не виде: „Пут рушења цркве-није пут који ће некоме донијети срећу. Напротив.“ Сад опет долазимо на питање: „Па ко постави ту цркву“? Одговор гласи да је поставила Црква (Митрополија) и да у времену те радње нико из државе није рекао. „Немој“!

Рећи ће неко да су постојећи урбанистички планови говорили то „Немој“, али сад већ долазимо на терен гдје ћемо се сви лако разумјети. Да ли су урбанистички планови правна светиња коју у овој држави руши само и једино СПЦ? Наравно да то није тако. Овдје се из неких ван-урбанистичких мотива врши селекција и сецирање права, па самим тим и сецирање државе, свима нам драге Црне Горе: 1) Црква на Румији је више нелегална од других објеката изграђених у барској општини мимо ДУП-а (међу којима, ако се не варам, има и понека џамија). 2) Митрополитива клетва је више страшна од оне коју је прије 15-година изрекао Васељенски патријарх, лишавајући чина г. Дедејића. Јер митрополит руши државу, а патријарх је, „као“ партнер црногорским државницима (актуелни предсједник парламента и министар културе) који му, прошле године, цјеливаше чесну десницу. 3) Данас јако важе закони Црне Горе, и треба их ( по налогу „Побједе“, ПЕН-а, ДАНУ и сл.) извршити до ујутро, прије зоре….а кад је рушена црква Светог Петра Цетињског на Ловћену, тада ти закони, нешто баш и нијесу важили. Најмање један савезни Устав, један савезни закон и један закон СР Црне Горе (онај о „Заштити споменика културе“-на основу кога је рјешењем од 7.јула 1961.г. црква на Ловћену децидно стављена под „заштиту државе“ ) срушени су заједно са црквом Светог Петра.

Ето то све Црква зна и памти, када кроз уста свога архијереја каже грађанима и политичким факторима: „Не рушите храм, тако вам Бог помогао“! Коме је до рушења, тај боље нека гради, Румија је, како рекосмо, пространа…

протопрезвитер-ставрофор ГОЈКО Перовић

Pin It on Pinterest

Share This