Izaberite stranicu
[audio:http://www.svetigora.com/audio/download/8227/Tekst_Jovana_Plamenca_o_Rumiji_29.01.2011.mp3]

Страдање и сјај Румијске цркве

Мухамеданаца и римокатолика нема више у румијској Тројчинданској литији не због цркве на Румији, него због страха од власти.

Клетва је добронамјерна опомена, плод љубави, а проклетство доноси учињено зло дјело.

Црногорска власт не би могла да учини већу услугу Митрополији Црногорско-приморској него да поруши Румијску цркву и пошаље Митрополита Амфилохија на робију.

Улога сервилних новинара и интелектуалаца у насртају црногорске власти на Румијску цркву и Митрополита Амфилохија.

Мало о „другом крају батине“.

Црква Свете Тројице на Румији постала је лакмус папир црногорског друштва. На њој се сваки људски интерес, политички, материјални, удворички, али и етички, показао. Показао се интерес групација људи, али и појединачни. Она је тај снијег који је пао не да покрије бријег него да свака звијерка свој траг покаже.

На Румијску цркву у посљедње вријеме сручила се лавина људске злурадости, али и, по природном закону акције и реакције, и обиље Божије благодати.

Наједном – дакле, не спонтано – Румијска црква постала је централна тема црногорске јавности. Наводно, њеном изградњом прекинут је вишевјековни лијепи обичај да у румијској литији за крстом Светог Јована Владимира иде народ „све три вјере“. Уистину, у тројчинданској румијској литији у посљедње вријеме нема мухамеданаца и римокатолика. Али, ко је томе крив?

Неки политички ангажовани људи у Црној Гори, који се у Цркву и црквени живот разумију колико и Поп Мићо из „Горског вијенца“ у компјутере, свјесни тога или не али неокомунисти, који брижно дух комунизма чувају управо у себи, флоскулу „братства и јединства“ на којој су духовно узрасли, пројектују на наше претке. Ретроактивно, намећу нашим прецима ид(е)ологизирано „братство и јединство“, које је, видјели смо, своју кулминацију доживјело братоубилачким ратом ’91. године. Ови људи, будући да им је доживљај живота ограничен ид(е)ологијом, а слобода тока живота партијском дисциплином, не могу да појме сасвим други дух којим су обитавали наши преци.

Мухамеданци и римокатолици су у румијску литију за православним крстом, на којем је прије безмало хиљаду година погубљен Свети Јован Владимир, ишли не зарад „братства и јединства“, него саборно, из осјећаја заједништва који проистиче из духа Цркве и на којем почива црквени живот. Зашто је успостављена румијска литија, зашто је ишла баш за крстом Светог Јована Владимира, да ли јој је овај крст прикључен или је успостављена са њим, да ли је прво ишла литија па је зато саграђена црква на врху Румије, или је прво саграђена црква па пошла литија…, данас можемо само да претпостављамо. О цркви на врху Румије, коју су 1571. године порушили Турци, пишу Павле Ровињски, Иван Јастербов, Руси, прије једног вијека, а и други аутори. Ове цркве нема на некој карти из доба прије него је порушена, што данас заговорницима њеног рушења служи као крунски доказ да је није ни било. Као да су све цркве биле на тој мапи…

За данашњу цркву на Румији је сасвим је неважно да ли је ту раније била црква. Она је одраз вишевјековне жеље, тежње, чежње народа ширег подручја Бара да се ту изгради црква, они су говорили – врати. Зато су у литији сви износили по камен, не би ли ту црква долетјела када се сакупи довољно камења. О тој легенди пишу многи аутори, па и прије више од сто година. О мотивима људи који су износили камење на Румију остало је писано свједочанство. И, 2005. године, ова легенда се показала, уствари – народним пророштвом. Те године, црква је уистину долетјела на румијски врх.

А када су, током бурне црногорске историје, неки православци, из њима знаних разлога, превјерили, примили римокатолицизам или мухамеданство, они, па потом и њихови потомци, поштујући своје претке, нијесу престали да иду у румијску литију. Култ Светог Јована Владимира и Румијске цркве били су превише јаки да би их чак и превјера избрисала из живота околорумијског народа. Сви су и даље носили по камен на врх Румије, не би ли црква била изграђена, једино што се мухамеданци нијесу крстили.

И онда, након толико вјекова, у ово доба, појављују се неки људи сасвим другог духа, који тумаче вољу, жељу и мотиве оних људи. И што је из те перверзије неокумунистичког духа испало? Мухамеданци и римокатолици више не иду у Тројчинданској литији на врх Румије. Не због цркве, јер за ту цркву и они су на плећима износили камење, него из страха, из страха од власти која на овај народ врши притисак уочи сваких избора, која их уцјењује радним мјестом, која их онемогућава да нађу упослење ако нијесу „њихови“, која га је у појам утукла уочи референдума када је бруталном силом и подмићивањем осиромашених људи одвојила Црну Гору од Србије, која и сада, уочи пописа становништва, који је за њу стратешко, витално питање, а не као у нормалним државама питање статистике, креће у офанзиву на народ којим на тај начин задобијеним мандатом влада.

Муслимани из Микулића, села на обронцима Румије, и данас, сасвим нормално, обилазе монахиње у тамошњем манастиру Светог Сергеја и носе им кромпир, купус, сир, које сами производе. Игуманију Теодору од милоште зову – Теодорка. Том народу не смета црква на Румији, а и како би када је она одраз тежње и труда и њихових предака. То је стварни суживот мухамеданаца и православца на подручју Румије. Црква на Румији смета неким политичарима у Подгорици и Улцињу, који призводе виртуелну стварност и проналазе „своје“ људе, па и у Бару, да би им у њиховим медијима „држали страну“. У медијима које контролишу, изводе „лажне свједоке“, као што су то прије двије хиљаде година урадиле јеврејске старјешине против Исуса Христа, којег су на основу тих свједочанстава разапели на крст.

Као некада Христа, данас разапињу Румијску цркву. Црква Свете Тројице на Румији данас је најпрогоњенији храм Божији у свијету. Тако скромна а тако духовно моћна, као Свети Јован Претеча, Румијска црква вапи – да буде порушена. Као и за хришћанина тако и за храм Божији нема веће благодати, па и веће почасти, од страдања за Христа. Буде ли црква на Румији порушена, или измјештена, свеједно, Румија ће постати једно од највећих ходочасних мјеста на Планети, мјесто плача за Румијском црквом, не само црногорски и општенито српски, него и свеправославни Зид плача. Румија ће бити нови Острог, црква Свете Тројице на Румији нови Свети Василије Острошки.

До бола сервилни, и срамотни за професију, неки новинари оних црногорских медија који су, поред тужилаштва, судства и полиције, једна од главних оперативних полуга ове и овакве власти, ових дана, као копци, надлијећу Румију и њену околину не би ли штогод стрпали у свој кљун. Тако су зграбили и реченицу Митрополита Амфилохија изречену на Бадњи дан у Бару: „Ко срушио цркву на Румији Бог срушио и њега и његово потомство“. Ето када је био Бадњи дан, а још облизују кљунове о њу.

Незнавени, убоги духом, навикли да међународне демократске стандарде у Црној Гори примјењују тендециозно и селективно, у корист егоистичне власти, не би ли им од ње канула која мрвица, сервилни новинари и сервилни црногорски интелектуалци, ову Митрополитову реченицу прогласили су клетвом и „говором мржње“.

Пастир Цркве Божије, по дефиницији, Богу је одговоран за повјерени му народ на подручју, ако је ријеч о свештенику, његове парохије, а ако о епископу (владици), његове епархије (митрополије). На њему је да се труди да подучи људе добру, односно да их одврати од злих дјела. Дужност пастрирâ Цркве, посебно епископâ, је да каже народу: немојте да крадете, немојте да убијате своју дјецу у мајчиним утробама, ни абортусом ни контрацептивним средствима, немојте да лажете, немојте да узимате дрогу, немојте да убијате људе, немојте да силу власти користите за наношење невоље онима којима владате, немојте да рушите цркве… А у Црној Гори, када то каже епископ, кажу: „Држи га, он се бави политиком“. Овдје од владике очекују што и од новинара, да каже: ти си највише украо, благословен био, ти си сјајно изманипулисао референдум, благословен био, прикрили сте убице толико људи, благословени били, срушили сте цркву на Румији, благословени били…

Свети Петар Цетињски, када се нашао у сличној позицији као данас његов насљедник на трону Цетињске митрополије Митрополит Амфолохије, на оне Црногорце који су срљали у неваљала, чак и зла дјела, произносио је клетве. Покушао је прво подукама, упозорењима, као Митрополит данас. А онда, када ништа не би помогло, клео је. Сујевјернима и танушнима у вјери то је угонило страх у кости и не би се усудили да учине зло дјело које су наканили. Тиме је ефекат клетве био постигнут. Људима који су у вјери, који за разлику од оних који не вјерују у Бога – вјерују Богу, труде се да живе по јевађељским истинама, јер оне су путоказ у вјечни живот, није потребна терапија клетве, јер они нијесу склони злим дјелима.

Да ли је Свети Петар Цетињски клео људе, тако често и тако тешким ријечима, зато што их је мрзио? Да јесте, засигурно не би данас, 180 година од свога упокојења, лежао у Цетињском манастиру очуваног, несатрулог тијела, и чудотворио. Клетве је проузносио и Свети Василије Острошки и многи други светитељи.

Клетва није одраз мржње, него – љубави. Не доноси клетва проклетство на човјека који чини зло дјело и на његово потомство, него га доноси зло дјело које је учинио. Зло дјело је проклетство, а клетва је настојање пастира Цркве Божије, које произилази из Свељубави, из љубави коју је на своје створење Човјека излио Бог, да човјек којем је упућена не учини зло дјело и тако на себе и своје потомство навуче зло дјело. Несрећног човјека који је био „руководилац радова“ рушења цркве на Ловћену 1971. године нико није проклео, па су се неколико мјесеци касније у Скадарском језеру удавили и он и његов син, његов потомак.

А „говор мржње“… Опет је Поп Мићо сјео за компјутер… Тај стандард прокламованих демократских начела Запада један број црногорских новинара и интелектуалаца употријебио је тако што је на претпостављени говор мржње Митрополита Амфилохија подигао цунами – говора мржње. Они од којих актуелна црногорска власт очекује да изврше притисак на јавност, ненадлежно, јер нијесу Суд, али веома функционално, једну Митрополитову реченицу прогласили су говором мржње и у овој држави, каква је данас Црна Гора, за то злодјело нема ко да их осуди. Јер, све је то испројектовано у мраку подземља које држи ову власт, пред попис становништва, у циљу застрашивања народа. Ако могу да нападну Митрополију Црногорско-приморску, којој по свим истраживањима јавног мњења, од кад се оно у Црној Гори спроводи, вјерује убједљива већина овдашњег народа, и њеног челника Митрополита Амфилохија, како ли ће тек проћи они који се на попису, који је јавни чин (дакле не као гласање на изборима, или референдуму, тајни, а гдје су такође застрашили народ), како ли ће тек проћи просјечни црногорски житељ, ни од једне државне институције заштићен…

Међутим, батина има два краја. Пошаљу ли на неком уобичајено измонтираном судском процесу Митрополита Амфилохија и затвор, што је искрена жеља сваког православног хришћанина, јер светитеља никада није превише, посебно не у Црној Гори, а мучеништво за Христа пријеки је пут ка Царству Божијем, или га, пак, за опомену народу казне неком новчаном казном, урадиће исто што и ако поруше Румијску цркву – навући ће проклетство, и поред добронамјерне Митрополитове клетве, о коју се оглушују, на себе и своје потомство! Остаће и без власти, а онда ће и њих и оне који им данас тако сервилно служе, они коју умјесто њих дођу на власт питати, надамо се на праведном Суду, што то учинисте од овога народа црногорског толико година. Они вјештији већ сада се ограђују од оних чијој нетранспарентној моћи се неумитно ближи крај, барем и тако што се јавно не експонирају за њихов интерес. А попис је јавно експонирање, што они који су сада на власти користе као средство притиска, али они који дођу послије њих могли би да припитају: „А зашто се ти писа овако када си се прије десет година писао онако“?

Јован Пламенац

(Аутор је свештеник, барски парох, дугогодишњи новинар. Почев од јуна претпрошле године сваког мјесеца служи Литургију у цркви Свете Тројице на Румији, у присутву великог броја вјерног народа.)

Pin It on Pinterest

Share This