Izaberite stranicu

ЦЕТИЊЕ, 06.Април 2009.г. – Није први пут да Живко Андријашевић вријеђа вјерска осјећања канонског православног свештенства, монаштва и вјерног народа у Црној Гори као што му, на жалост, није први пут да позива на насиље над правним системом и канонским православним црквеним устројством у Црној Гори. Данас се то, када су његови иступи у питању, пословично догађа уочи великих хришћанских празника Благовијести, Цвијети и Васкрса као што је то и током претходних година чинио уочи Бадњег дана и Божића.

Андријашевић, поучен и подстакнут примјерима и манирима Новака Аџића и Стева Вучинића, у ове крсноваскрсне дане призива и позива на атаковање на идентитет, достојанство, храмове, манастире, имовину и мисију Митрополије Црногорско-Приморске.

Одавно је познато да Андријашевић, на жалост, нема за циљ утврђивање научне и историјске истине. Управо му таква орјентација служи да се, заогрнут научном титулом, упетљава у сложена црквена и правна питања у која као историчар и није упућен и за које не посједује комплементарна знања.

Андријашевић се, судећи по његовим књигама и јавним иступима, понаша као да не живи у овом времену и садашњној Црној Гори као држави која је ратификовала Европску конвенцију о људским правима и која је чланица Савјета Европе. То се најбоље огледа у његовим нетачним констатацијама о „општеважећим правилима о избору црногорског митрополита“, као и понављању још нетачнијих тврдњи Мијата Шуковића да је „држава власник црквене имовине“. Било би добро да Андријашевић наведе важећи правни пропис у Црној Гори на основу кога би државна или било која друга власт данас у секуларном друштву имала право на избор митрополита црногорско-приморског. Андријашевић се није изјаснио о томе да ли такво право признаје Црној Гори и када је ријеч о избору надбискупа барског и примаса српског, которског бискупа, реиса Исламске заједнице Црне Горе, проповједника Хришћанске адвентистичке цркве или пастора Хришћанске евангелистичке цркве у Подгорици? И како се онда у Андријашевићевој интерпретацији остварује уставно начело одвојености цркава и вјерских заједница од државе? Да не говоримо о томе да Андријашевићу изгледа још није познато да је имовина свих физичких и правних лица, па и цркава и вјерских заједница у Црној Гори правна, уставом и законима заштићена категорија те да држава није власник црквене имовине Митрополије Црногорско-Приморске баш као што није власник ни вакуфске имовине Исламске заједнице или црквене имовине римокатоличких бискупија у Црној Гори. То би Андријашевић уочио да је, прије давања својих нетачних и тенденциозних изјава, прочитао важеће црногорске прописе и схватио суштину система одвојености цркава и вјерских заједница од државе или негдашњег система државне цркве.

Митрополија Црногорско-Приморска је духовна институција са вишевјековним непрекинутим континуитетом, а не нека са стране „увезена“ епископија како је Андријашевић, копирајући Аџићеве и Вучинићеве ставове, намјерно погрешно представља. Вриједно је похвале једино то што је Андријашевић тачно навео да тзв. ЦПЦ нема никаквог црквеног и историјског континуитета у Црној Гори. Оно што је, међутим, зачуђујуће и непојмљиво јесте да он као историчар намјерно превиђа чињеницу да је 1920.г. приликом успостављања јединства Црногорске Митрополије са васпостављеном Пећком Патријаршијом, свеукупни епископат, свештенство и монаштво Црногорске Митрополије прихватило то јединство при чему је Митрополија са црквеним општинама, храмовима и манастирима остала титулар свеукупне имовине, као што је то и до тада била не преносећи власништво ни на кога другога.

Г. Андријашевић, како у овој својој изјави тако и у својој недавној објављеној „историји Црногорске Црке“ темељи своје закључке о „вјековној аутокефалности“ Црногорске Митрополије не на историјским чињеницама него на унапријед постављеном идеолошком програму стављајући документа анти-историјски и уз потпуно игнорисање устројства Православне Цркве и њеног унутарњег канонског поретка, у функцију своје идеологије.

На жалост, није познато да се Андријашевић изјашњава као вјерник Митрополије Црногорско-Приморске као канонске Православне Цркве у Црној Гори. Отуда још гротескније дјелују његова наклапања о избору патријарха и будућности Цркве којој, по својој слободној вољи, не припада. Можда ће му се, ако Бог да дâ постане православни вјерник, отворити духовни видици који помажу да се схвате духовне категорије као што је православна вјера и духовне институције као што је Митрополија Црногорско-Приморска и уопште Православна Црква.

Из Митрополије Црногорско-Приморске

Pin It on Pinterest

Share This