Select Page

У Манастиру Светог архангела Михаила на Михољској Превлаци код Тивта данас, 22. новембра 2026. године, у 25. недјељу по Духовима, на празник Светих мученика Онисифора и Порфирија и Светог Нектарија Егинског, Светом литургијом началствовао је протосинђел Василије, настојатељ ове обитељи, уз саслужење јерођакона Тихика са Ријеке Црнојевића и ђакона Лазара Марковића и молитвено учешће вјерног народа.

Протосинђел Василије је у својој бејседи казао да лијепо живети са сазнањем да смрт није крај нашег постојања и да свака невоља, свака мука и болест, свака неизвесност има свој крај, а након тог краја долази нови, вјечни почетак.

„И како је лијепо знати и осјетити да смо под заштитом моћне руке Божје, под заштитом крила Светог Архангела Михаила и свег оног облака Светитеља који су, натопљени Духом Светим, проживјели овај живот и преселили се у живот вјечни, одакле нам се јављају и храбре, помажу нас и тјеше. И ми, некад, осјетивши се скроз изранављени, немоћни, без снаге да се помакнемо, видимо оне од којих бисмо највише очекивали да нам се нађу како пролазе крај нас, незаинтересовани за нашу муку и бол, па ни за нашу радост коју бисмо жељели с неким да подијелимо“, бесједио је отац Василје и додао:

„А Онај који нам је Самарјанин, који је у овом свијету постао туђинац и Онај који смета да овај свијет иде својим прогресом у таму и бесмисао, Он је постао непотребан, одбачен, а Он управо нас обасипа Својом љубављу. И то не само тренутак, већ је до самога краја ту за нас. Као у оној причи о човјеку који је, када је дошао пред врата Царства небеског, видио како му његов Анђео чувар показује доле сав његов животни пут у виду два пара корака, гдје је један пар био тог човјека, а други Анђела чувара. А у неким од најтежих тренутака живота овога човјека, на том пешчаном путу видио се само један пар корака. И овај човјек, помало разочарано, обрати се Анђелу: Зашто си ме остављао у оним најтежим тренуцима, када нисам видио излаза и када се сав живот ломио? А Анђео му рече: Нисам те остављао. То су моји кораци. У тим тренуцима ја сам те узимао у своје наручје и носио кроз живот.“

Тако и сваког од нас, казао је протосинђел Василије, када нам се чини да нема никога да нас подигне, да нас утјеши, ту је сила Господња, која нас никад не оставља. Али она је тиха, ненаметљива, као онај мали поветарац у коме је Свети пророк Илија видио Господа. Није Га видио ни у вихору, ни у снажном олујном ветру, већ у тихом поветарцу:

„И ту би Господ. А ми, од хуке, од оркана, олује помисли и дешавања данашњег времена, од многих бучних гласова који стално запљускују наше уши, духовне уши, не можемо чути тај тихи глас који нас позива да кренемо за Њим. А на овом мјесту, у овој Светој литургији, кроз Свето јеванђеље, кроз молитвене химне, ми добро можемо чути тај глас. И да се охрабримо, јер овдје је управо то наше исцјељење. Овдје се видају наше ране. Овдје се сједињујемо са Господом неба и земље. Овдје примамо Његово свето богочовјечанско Тијело и Његову бесмртну богочовјечанску Крв, која исцјељује све наше болести, патње.“

Не само да тренутно исцјељује, да се осјетимо да смо здрави, и то се дешава по Божјем промислу када је вријеме, када смо спремни за то, већ, како је нагласио, духовно се исцјељујемо: наше страсти се умањују, добијамо снагу, вјера се јача, крећемо ка Господу чвршћим ногама:

„И онда, и ми да се не разочарамо када видимо да не добијамо помоћ од људи, већ да будемо храбри, као што је и Свети Нектарије Егински био храбар, њега кога данас Света црква прославља. Он је за живота много тога претрпио: много неправде, много клевета, много страдања. Али није изгубио вјеру у Бога, вјеру у љубав. Знао је да воли до самога краја свога живота, не да се свети, не да завиди, не да осуђује, већ да се, одбачен од људи, још ближе окрене Богу.“

У наставку протосинђел Василије подсјетио је да је тијело Светог Нектарија Егинског и након његовог упокојења, наставило да шири ту исту божанску љубав и да исцјељује многе духовне и тјелесне болести, зато ријеке људи долазе сада код њега, док је за живота био одбачен и заборављен:

„Па и ми, кренувши његовим путем, када видимо некога исто тако као ми, изранављеног и одбаченог, да не прођемо поред њега, попут овог левита или свештеника, већ да приђемо и помогнемо човјеку. Без обзира да ли је он исте националне, политичке или статусне припадности, да видимо у њему човјека, да видимо у њему лик Божји. И да будемо истрајни. Да, ако му једном кажемо утјешну ријеч, па не иде то одмах, да се човјек промијени, будемо мало истрајни, па понесемо мало крста. Па ће Господ помоћи да понесемо и свој крст и да помогнемо и другом да понесе свој крст. Све уз велико уздање у наду Божју, у милост Божју. Не да ми својим снагама можемо некоме било шта помоћи, али Он је тај који помаже и кроз нас.“

По његовим ријечима многи људи који нису још упознали вјеру и Бога кроз нас управо гледају и тај однос са Богом. И видјећи нас натмурене и завидне и спремне да осуђујемо, и сами ће се одвратити од Цркве, јер ће мислити да смо ми мјерило Цркве.

„А када виде радост, када виде осмјех, када виде саосјећање, то ће их привући да кроз нас крену и ка Богу. Па да будемо на том путу истрајни, спремни, јер нам је много дано, много ће се од нас и тражити. Да будемо, по милости Божјој, и свијетила у овоме свијету, да не будемо тама ми којима је Господ показао Свијетлост истиниту. Молитвама Светога Нектарија и Светих преподобномученика превлачких, и свих Светих, да нам Господ даје снаге да Га славимо и у овоме свијету, а и у будућем, да будемо вјечно са Његовом љубављу“, поручио је протосинђел Василије, настојатељ манастира Михољска Превлака.

Фотографије

Извор/фото: Михољска Превлака

Обрада: Весна Девић


Warning: Undefined array key "query" in /home/mitropol/public_html/wp-content/plugins/istaknutivideo/istaknutivideo.php on line 22

Warning: Undefined array key "v" in /home/mitropol/public_html/wp-content/plugins/istaknutivideo/istaknutivideo.php on line 24

Pin It on Pinterest

Share This