Протојереј Љубомир Јовановић служио је, у недељу 21. по Духовима, Свету литургију у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Младен Томовић и ђакон Цвјетко Перић. На литургијске возгласе одговарао је хор „Свети Јован Владимир“.
У причама којима је пучавао народ, Господ је обично наводио примјере из свакодневног живота који су слушаоцима били блиски. И данашња прича о сијачу и сјемену коју смо чули, каже отац Слободан на почетку своје бесједе, била је блиска онима који су га слушали. Јер у то вријеме велика већина људи живјела је од плодова земље, од онога што су посијали и што су са те земље пожњали:
„Господ народу који га је окруживао говори како је сијач сијао сјеме, па како га је бацао и како је оно на различно тло падало. Неко је пало покрај пута, па су га птице позобале, неко на каменито мјесто, па је усахнуло јер није било влаге. Друго је пало међу коров и трње, па је било угушено, те није могло донијети плода. А нека сјемена су пала на добру земљу и донијела су велики род.“
Свака прича којом се Господ обраћао ученицима и народу, имала је и свој дубљи, духовни смисао.
„Тако и ова прича коју смо данас чули, исто тако има свој дубљи смисао, који је на молбу својих ученика Господ њима и открио и протумачио. Па им је Господ казао да сијач који сије сјеме, у ствари сије сјемена ријечи Божије. Сијач јесте Господ и Спаситељ наш који је дошао у овај свијет ради нашега спасења. И Господ је сијао ријеч своју, а она је падала на људска срца. А срце људско јесте центар човјековог бића и орган Богопознања. И онда, као што то бива са сјеменом житним, зависно од тога на какву земљу падне, такав ће и род донијети, тако исто и сјеме ријечи Божије које Господ сије у људска срца и у људски ум не пада увијек на плодну и добру земљу“, казао је прота.
Појаснио је о. Слободан да смо видјели, како Господ тумачи, да једни, иако са радошћу чују ријеч Божију, брзо дође ђаво и ту ријеч узме из срца њиховога, да не би повјеровали. И они су слични онима, ономе сјемењу које пало крај пута, које су позобале птице небеске. Па онда каже, има оно сјеме које падне на каменита мјеста, а то су они људи који чувши ријеч Божију, прихвате је и приме, али немајући у себи доброга коријена, вјере и трпљења, као што и сјеме земно, ако нема влаге, брзо усахне, тако и код таквих људи то сјеме ријечи Божије остане без плода.
„Па опет, оно сјеме које је пало међу коров и трње, Господ пореди са онима који чују и приме ријеч, али бриге овога свијета, попут трња и корова, угуше ту ријеч Божију и она опет остане без плода. А они благословени и ријетки јесу попут земље добре и плодне, који приме ријеч Божију и умножавају је и доносе стоструки род. То су они који примају ријеч Божију са радошћу, који се труде по тој ријечи Божијој живе, по њој да граде своје спасење, и који свако у своје врјеме доноси велики и обилати плод.“
Срце је орган богопознања и центар човјековог бића, каже отац Слободан, и зато је јако важно да чувамо своје срце, да га његујемо и обрађујемо као добру земљу.
„Потребно је да га оградимо вјером, да га натопимо молитвом, да га оплијевимо трпљењем, да га додатно нахранимо љубављу и сваком другом јеванђелском врлином, и тако ћемо учинити да и наше срце постане плодна њива на којој ће сјеме ријечи Божије богатога рода донијети, а на концу, онима који се тако буду трудили, вјечну и непролазну радост Царства небескога“, казао је на крају протојереј-ставрофор Слободан Зековић.
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
