У древном сједишту зетских епископа код Тивта, Манастиру Светих архангела Михаила и Гаврила на Михољској Превлаци, у 21. недјељу по Педесетници, на спомен Светих отаца Седмог васељенског сабора, Светом литургијом началствовао је протосинђел Василије, настојатељ ове светиње, уз саслужење ђакона Лазара Марковића, у молитвеном присуству вјерног народа.
Појале су сестре са скита Чуда Светог Архангела Михаила у Бјелићима.
У литургијској проповједи протосинђел Василије је казао да Христос и након Свога Васкрсења непрекидно у душе наше сије сјеме Божанске науке, које пошто узрасте у трпљењу, доноси многи род љубави и истине Божје:
„И данас, кроз ово Јеванђеље, Господ је бацао сјеме Своје науке у наше душе, кроз сваку ријеч, кроз сваку мисао.
Наше душе јесу њиве Божје, које треба ту Ријеч да приме и да она у нашим душама пусти дубок коријен, да чврсто узрасте и да плодове кроз свој живот донесе. А често душа наша бива као тврда земља, од које се одбија свака Божја ријеч. Ништа не пролази дубоко у њу, као камен, као зид који није способан да у себе прими ништа животно.“
Често пута се и деси неки тренутак да нас погоди нека ријеч бесједе, нека молитва или догађај у нашем животу, па се, како је објаснио, роди у нама чврсто осјећање да има Бога и да треба да кренемо свим срцем, свим бићем за Њим. Али то осјећање, нагласио је, готово увијек у нашим душама не траје дуго.
„Тако наша земља буде и тамо гдје није сасвим тврда, пуна камена, тако да Ријеч Божја не ухвати дубок коријен. И чим дођу мала искушења, кад нам више Ријеч Божја не донесе само утјеху, него тражи од нас и да се одрекнемо своје воље, својих схватања и комфора, брзо се охладимо и вратимо на оно старо“, бесједио је настојатељ Светоархангелске светиње.
Такође, наше свакодневне бриге, свакодневни страхови и трудови за земаљско, као трње гуше све оно лијепо чиме нас Господ свакодневно обасипа. По његовим ријечима због тог трња страсти изгубили смо осјећај да се радујемо малим стварима, да схватимо колико је наш живот велики Божји дар, колико су нам велике ствари припремљене, а до њих долазимо том огромном, непроцењивом жртвом, гдје је сам Бог морао да страда да бисмо ми добили вјечни живот, Он је постао човјек, да бисмо ми људи постали богови.
„И опет Господ на крају каже да род доносимо у трпљењу. И ако видимо да наша земља није баш погодна, нећемо одустати. Добар домаћин ће лијепо повадити камење из своје баште, очистиће трње и коров, прекопаће, прериљаће земљу, пођубрити, залити је сузама, пођубрити молитвама плодоносним, и онда у трпљењу чекати вријеме док све то сазри и плод буде готов за брање“, поучио је сабране о. Василије.
Потом је појаснио да не може све одмах, те да човјек мора да трпи и своје немоћи и своје падове, да не обмањује себе, али и да не одустаје, већ да стрпљиво чека Господа да дође:
„Да нам се смилује, да не престане да сије Своје сјеме, да не одустаје од нас. А Он свакако неће никад одустати.
Он је постао човјек. И Оци Седмог васељенског сабора, које данас прослављамо, своје животе су посветили томе да ту истину изнесу кроз Цркву: да Бог, пошто је постао човјек, може да се изображава и на иконама, да можемо да Га видимо, да можемо да Му се и помолимо као Човејку. На икони се сјећамо Онога Који јесте.“
Подсјетио је протосинђел Василије да је кроз Цркву било разних јереси и лажних учења, па и у вријеме када је Византија била сила и када је, рекли бисмо, православље цвјетало.
„Али управо у то вријеме диже се бура против икона, па су масовно почели из цркава да износе иконе, да их спаљују, да крече фреске, да ваде мозаике, да се гнушају лика Божјег као нечег непожељног. А опет, Господ је и у то вријеме послао хероје истине, који су непоколебиво одбранили иконе, да и ми данас можемо кроз њих да се приближимо Богу. Јер Он је заиста постао човјек, не да би нам остао далек и непознат, већ да бисмо могли да угледамо Његов лик и тјелесним, али и духовним очима. Зато су и Свети Козма Мајумски, који је живео управо у то време иконоборства, чији спомен данас славимо, и Свети Јован Дамаскин толико писали о потреби поштовања икона.“
И ми данас цјеливамо иконе и молимо се, али знамо да не спасава икона сама по себи, већ Онај Коме се на икони молимо.
„Нека би нам Оци Светог седмог васељенског сабора и сви Свети оци, и наши Преподобномученици превлачки, који су, ево, и овдје са нама и својим светим моштима, које су исто иконе благодати Божје која у њима почива, и сви Свети, помогли да земља наше душе омекша и да добар род роди, род за Царство небеско. Да бисмо и ми постали слични њима, сви заједно вјечно боравили у Богу, Господу, Богочовјеку Исусу Христу, јединоме Човјекољупцу, Који је дошао не да би се Вазнесењем од нас одвојио, већ да би Духом Светим вјечно био са нама“, поручио је протосинђел Василије, настојатељ манастира Михољска Превлака.
Весна Девић
Извор: манастир Михољска Превлака
