У двадесет прву недјељу по Педесетници, када наша Света црква молитвено прославља Свете оце Седмог васељенског сабора, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици служена је Света литургија, којом је началствовао протојереј Раде Деспотовић, клирик Митрополије загребачко-љубљанске.
Саслуживали су му протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, протојереј Саво Шмигић, архијерејски намјесник новопазарски Епархије рашко-призренске, протојереј Александар Стојановски, клирик Тетовско-гостиварске епархије Македонске православне цркве, протојереји Бранко Вујачић и Никола Пејовић, протојереј Јордан Марков, клирик Епархије будимљанско-никшићке, као и ђакони Ведран Грмуша и Ненад Ковачевић.
Након читања Апостола и Светог јеванђеља, сабраном вјерном народу обратио се началствујући протојереј Раде Деспотовић, који је у својој бесједи говорио о благодарности Богу, недјељном литургијском сабрању и човјековом призвању да кроз богољубље и човјекољубље узраста у заједници са Господом.
Заблагодаривши Богу на сабрању у храму, отац Раде је подсјетио да Господ свакодневно укрепљује човјекове кораке, храни душу, освештава ум и срце и оснажује вољу за живот у свјетлости Његовог лица. Посебно је истакао значај недјељног дана – Христовог Васкрсења, у којем се кроз литургијско заједничарење открива јединство неба и земље и изграђује Црква као Тијело Христово.
Указујући на пролазност земаљског живота и на вјечност коју је Господ припремио онима који Га љубе, нагласио је да се човјек за ту заједницу припрема учећи се љубави:
„Зато наш живот на земљи није ништа друго него једна школа љубави, гдје се учимо да, прије свега, љубимо Господа Бога свим својим бићем — умом, срцем и душом својом — и да љубимо ближњега као себе самога.“
Осврћући се на прочитану јеванђелску причу о сијачу и сјемену, протојереј Раде Деспотовић је поучио да човјекова душа треба да буде плодно тло за ријеч Божју. Разумијевање Јеванђеља, како је истакао, свој пуни смисао добија онда када човјек јеванђелску истину прихвати и преточи у свакодневни живот.
Говорећи о опасности од окамењености срца, које постаје неспособно да прими ближњега, подсјетио је на поуку светих отаца о љубави која никога не искључује:
„Не треба душа наша да буде ни камена, скамењена, да не можеш да примиш брата свога и сестру своју у срце своје. А кажу мудри оци да човјек на земљи треба да живи тако да је његово срце увијек отворено и да срце његово има само улаз, а нема излаз.“
У наставку бесједе указао је на потребу да човјек преиспитује своје срце и препознаје страсти које га удаљавају од ближњих. Мржња, упозорио је, изгони другога из човјековог срца, док нас Господ позива да чувамо љубав и трудимо се да наша душа донесе добре плодове. Тај труд неодвојив је од спремности да човјек препозна и понесе сопствени крст, слиједећи Господа Христа цијелим својим бићем. Подсјећајући на поуку Аве Јустина Ћелијског о човјеку као живом, ходајућем крсту и живом Јеванђељу, отац Раде је нагласио:
„Шта, браћо и сестре, значи то да узмемо свој крст? То значи да узмемо цијелога себе, безрезервно, и по вертикали и по хоризонтали. Јер уписан је крст у свакога човјека. Дакле, човјек је оно биће које треба да благовијести и богољубље и човјекољубље, и све те врлине, сву ту љубав треба да смјести у срце своје.“
Објашњавајући да се душа испуњена божанским Духом препорађа и већ овдје окуша пуноћу живота у Богу, бесједник је истакао да Царство Божје почиње на земљи, у човјековом заједничарењу са Господом. Управо се у Светој литургији открива тај дар и започиње наше благодарење које је усмјерено ка вјечности:
„Царство Божје, драги моји, почиње овдје на земљи и то је врло битно да разумијемо. Свака Света литургија коју служимо није ништа друго него почетак тог Царства Божјег, почетак нашег славословља, нашег благодарења.“
Протојереј Раде Деспотовић завршио је бесједу позивајући сабрани вјерни народ да кроз љубав према Богу и ближњима, отвореност срца и ношење свога крста живе истину Јеванђеља и радост литургијске заједнице.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
