Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије данас, 22. октобра, одржао је у Православној гимназији „Свети Сава“ у Подгорици предавање о Петру Другом Петровићу Његошу – Ловћенском Тајновидцу.
Обраћајући се ученицима и њиховим професорима, Високопреосвећени Митрополит Јоаникије је казао да је Петар II Петровић Његош био и владика и владар, али и геније, пјесник, стваралац. Митрополит је говорио о Његошевим учитељима, као и о његовој поезији, односно о Његошевом доживљају и схватању поезије. Подсјетио је да је Свети Петар Цетињски послије дугог размишљања за свог наследникаа одабрао свог синовца, младога Рада, и у прилог томе испричао анегдоту коју је чуо у Дупилу, у Црмници. Свети Петар је тамо долазио код рођака и једном приликом са собом повео и Рада, који је тада имао 13-14 година. Њих двојица су спавали у једној соби, а када је ујутру Свети Петра Цетињски затекао Рада у својој мантији, рекао му је: „Вала, Раде, лијепо ти стоји, ако Бог да и да је наслиједиш.“
„Али сад се поставља питање: како ће млади Раде да се припреми за ту свету службу, да буде и владика црногорски и владар. Наравно, треба му школа, а школа нема. Тада се код Светог Петра задесио један учен калуђер са Свете Горе Атонске, по својој прилици из манастира Хиландара, који је једно вријеме обучавао младога Рада.Тако је званично његов први учитељ био светогорски калуђер Мисаило“, истакао је Митрополит, додавши да му је други учитељ био владичин секретар Јаков Цек, који је обучавао Рада да помаже свом стрицу у канцеларији.
Потом је Свети Петар послао младог Рада у Топлу, Херцег Нови, код ученог јеромонаха Јосифа Троповића, који је имао и своју школу. То је био веома важан дио његовог школовања, тако да су ови учитељи имали, како је казао Митрополит, веома важну улогу у духовном и умном сазријевању и узрастању владике Рада. Послие Јосифа Троповића, Свети Петар одређује да се Његош, млади Раде, учи од чувеног Сима Милутиновића Сарајлије, који је боравио неколико година код Светог Петра као његов секретар:
„Он је био, за то вријеме, врло образован и писмен човјек. Сакупљао је епске и лирске пјесме као Вук Караџић, наравно није имао толику улогу као Вук, али је био веома значајна и интересантна личност. Волио је поезију, и сам је писао поезију. Интересовао се много за античку философију, књижевност, културу, митологију и у том погледу је много утицао на Његоша. Када нађете у Његошевој поезији да користи неке мотиве из античке митологије или философије и књижевности, ту можете слободно препознати утицај Сима Милутиновића Сарајлије.“
Високопреосвећени Митрополит Јоаникије је нагласио да су многи говорили о томе да је Сима Милутиновић Сарајлија препознао даровитост Његошеву и да је он некако покренуо тај пјеснички дар и многе друге таленте код младога Рада:
„Сима Милутиновић у том раном Његошевом образовању био је можда и најзначајнији његов учитељ, ако бисмо занемарили да је заправо Свети Петар Цетињски био главни Његошев учитељ, што у суштини и јесте. То се често превиђало, јер Свети Петар му званично није био учитељ, него је давао учитеље. Али можете замислити младог, талентованог Рада, који упија све лијепо што чује и памти, има огромна интересовања, многе таленте, за све отворена душа, да он гледа Светога Петра Цетињскога, да слуша његове ријечи, његове поуке… И кад се погледа укупно Његошево дјело, ако говоримо о неким утицајима на човјека током његовог сазријевања, највиши ћемо препознати утицај Светога Петра Цетињскога на Његоша.“
Као изузетно важно, Митрополит је истакао да поред улоге коју имају учитељи у човјековом развоју, има и његово интересовање, трагање, јер знање није механичка ствар, да само нешто од некога примиш, научиш, него је знање динамична ствар те да је немогуће добити право знање ако и сами не испитујете и не размишљате.
У наставку Архиепископ цетињски се осврнуо на утицаје на Његоша као пјесника, подсјетивши да се говорило да је Сима Милутиновић један од оних који је највише утицао на њега, затим енглески пјесник Милтон… а један наш научник је истицао утицај руског пјесника Державина на Његоша као религиозног пјесника. Међутим, може се исто тако говорити да је Његош просто самоуки геније:
„Сви ти утицаји су имали неког значаја и донекле их можемо препознавати, али оно што је најважније, Његош је толико оригиналан мислилац и пјесник и мудрац, да то не може да се сведе само на неке утицаје, него је то његова заслуга, прије свега. А ако бисмо говорили о утицајима, треба да видимо и из каквог насљеђа Његош потиче. Ту је велика улога Светога Петра Цетињскога, јер има нешто што се насљеђује, дјецо, ван књига и ван школе, ван учења – насљеђује се из живота. А оно што је Његош наслиједио из усменог предања, из непосредног преношења предања живота у цркву, то је од Светог Петра Цетињског. Он је наслиједио православну духовност од Светог Петра Цетињскога, а мала је раздаљина између њега и Преподобног Стефана Пиперског и Светог Василија Острошког – све се то искуство светости некако преносило вјековима. И то је предање православно Његош примио и оно је имало веома велики значај, нарочито када гледамо на Његоша као религиозног пјесника.“
Посебно се Владика Јоаникије осврнуо на Његошеву религију кроз његову поезију, истакавши да он пјеснички дар, пјесничко занимање види као дар од Бога, да се пјесник кроз поезију уподобљава своме Творцу.
„Поезија је стварање, а онај који ствара, који једини може да ствара на дјелу, то је Бог творац, Господ Бог свежедржитељ који је творац неба и земље. А Његош каже да је пјесник творац мали најближи божеству. Као што Бог творац ствара свијетове, мирове, мирови су свјетови, космос и галаксије, тако пјесник ствара у идејама, високо летећи. Тако он производи идеје и каже: Званије је свештено поете, глас је његов неба влијаније, луча св‘јетла руководитељ му, дијалект му величество творца – стихови из Луче микрокозма, гдје он велича пјесничко стварање.“
По његовим ријечима Његош је интересантан свима као велики пјесник, и онима који су вјерујући људи и онима који нису вјерујући, али ипак Његош је најинтересантнији као религиозни пјесник, те да је Његошева Луча микрокозма једна од најљепших религиозних поема које су икад настале. Просто не може се говорити о религиозној поезији, нарочито код нас, али и у свјетској књижевности, а да ту нема Његоша, а Луча микрокозма је прије свега доживљај божанске свјетлости. Указао је Митрополит да у новије вријеме има доста трагања откуд код Његоша тај доживљај божанске свјетлости, и подсјетио на покрет духовности који се звао исихазам, који је истицао значај доживљаја божанске, преображењске, таворске свјетлости.
„И код нас, у нашој култури, нашој историји и традицији, имамо доста свједочанстава да је цио наш народ просто био захваћен том духовношћу у XIV, XV, XVI вијеку. У суштини, ту духовност нам је донио Свети Сава са Свете Горе Атонске, који се испунио божанске љубави, божанске силе, божанске мудрости – све се то доживљава заправо у суштини као божанска свјетлост. Његош у Лучи микрокозма заправо пјева о тој борби између свјетлости и таме. И, наравно, то је једна библијска тема, стваралачки процес, Бог ствара свијетове. Стваралачки процес је представљен у Његошевој Лучи тако да је то ширење свјетлости, ширење реда и поретка космоса. Космос значи заправо уређени свијет. Ширење свјетлости на рачун таме, ширење поретка на рачун хаоса. Тако је Његош то представио“, бесједио је Владика, појаснивши да се то не слаже у свему са православном догматиком, али и не одступа, а кад се сагледа у цјелини можемо рећи да је погодио у срж православне духовности и да је то истакао.
Његош је пјесник божанске свјетлости и процес стварања који је он представио у Лучи микрокозма је у знаку те божанске свјетлости, коју он доживљава. Он пјева о тој Лучи, о искри огња бесмртнога која некако прожима и његову душу и покреће га на то пјесничко стварање, покреће га да нам открије тајну духовнога живота.
Потом је Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије говорио и о Горском вијенцу, истакавши да је Његош дубоки религиозни доживљај, врло тајанствени, некако преточио у њега кроз поједине моменте, највише кроз лик игумана Стефана, али и кроз поједине друге дјелове Горскога вијенца гдје говори о рођењу Христовоме, прослави Божића.
„Његош просто захтијева од нас да мало дубље пониремо и у тајне живота и у тајне бића, и у тајне наше душе, па ћемо доћи и до онога што је код Његоша најважније, до тајне поетског стварања. Наравно, ову сам тему тек начео, драга дјецо и драги професори, а ви ћете кроз своје школовање учити, као што смо и ми остали и кроз школовање, али касније и кроз живот се много пута враћали Његошу. Нека буде на здравље, на спасење“, закључио је своје слово о Његошу Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.
Весна Девић
