Према запажању Душка Новаковића, једног од рецензената најновије књиге песама „Ноје је негдје ту“( УКЦГ и Трг од Ћирилице-Херцег Нови, 2026) Андрије Радуловића ,овај песник из Подгорице је деценијама незаобилазан учесник у модерној поезији, препознатљив, између осталог, и по песничком активизму „а то, у његовом случају, значи вишедеценијска умешаност у послове стварности, у већем или мањем опсегу импулса који зраче из тематских референци његових песама, па и оних које захватају, то јест релацирају и са духовним подручјем чији се атрибути налазе у речнику иреалних појава и промишљања.“.
Као песник изразито модерног сензибилитета, слободног стиха и особене синтаксе песама, Андрија Радуловић је, истовремено и врстан лиричар, тематско – мотивски дубоко окренут и традицији, прецима и прошлости, што чини један занимљив укрштај, видљив и у овој књизи. Као истински посвећеник Поезије, коју глорификује изнад свих људских послова, он највише и пева о поезији, слову, писму, песми па већи број његових песама можемо читати у аутопоетичком кључу. Тако већ на почетку књиге у песми Слова он програмски поставља окосницу читавог рукописа:
Слова
Био сам мали
Сасвим мали
И довољно велики
Да запамтим ријечи
Жишке у мраку
Мајка се плашила
Да ми не дохвате лице
А хтјела је душа
Да се огрије на огњишту
Вјерујући да испод пепела
Умјесто жара
Свијетле слова
И код овог песника је згодно употребити реченицу Гастона Башлара: „Детињство је бунар бића“ јер је он често песничком сликом у том бунару низ који силази до самог прапочела и митских корена, срећући се са оним дечаком чијом је руком потписао облутак И хитнуо га У облаке У ријеку зелену И сад тече и зна Да смо једно Камен Пјесма И ја (Облутак). Отуда је и у овој књизи доста посвета уметницима, сликарима, песницима и људима који у себи носе ватру стварања.
У читању аутопоетичког става код овог песника индикативна је песма Реченица: Све више личим / На ћату / Преписујем једну / Једину реченицу / Данима / Мјесецима / Годинама / Једну једину реченицу / У којој је стао / Цио живот. Доиста, постоје песници коју читавог живота пишу једну реченицу, једну песму, варирајући је у многим облицима, са вером да је то њихова (уклета?) мисија, истовремено и дар и казна од Бога. Такав песник је и Андрија Радуловић који у песми три пута понавља реченицу „То ти је дато“. За њега је „Слово / једини заклон / и штит/ међу нама/ и народима.“ Он се подмлађује поезијом „Као орао високо“ и својом песмом се носи „некако/ Са судбином/ Вировима и окнима/ Наивно вјерујући/ Да је спас/ У поезији (Име). Јер, у свеопштем потопу непоезије из којег вири бршљан што жели све да обухвати и прогута, песник нам ипак поручује „ И Ноје је негдје ту“, ту је негде и корабља поезије у коју се мора укрцати свако ко жели да се речју „огрије и душу спаси“.
Упркос, последњем, ироничном стиху своје књиге у песми:
Биографија
Понудио сам
Снимак своје душе
Ријечима
И оне су то
Узеле у обзир
Ма немој ми рећи
И овом најновијом књигом поезије Андрија Радуловић потврђује своје високо место у савременој српској поезији и уопште међу песницима Балкана.
