Божански дар
У житију једног од највећих и најславнијих црквених песника, најпознатијег писца кондака и хиљада црквених песама, Преподобног Романа Слаткопојца, осведочавамо се како је Преподобни Роман добио дар црквеног песништва непосредно од саме Царице Небеске, Пресвете Богородице, након што је јавно исмејан и понижен у цркви јер није знао да поје. О томе је, претходно упитан од патријарха цариградског, сам Преподобни посведочио и, не скривајући чудо Пресвете Богородице, описао како му је Пресвета Богородица у сну предала свитак који је он појео и од тада почео чудесно да поје химне и да саставља песме дубоке вере и духовних осећаја. За многе, његове песме су савршенство богослужбене поезије. Богонадахнуте речи у његовим стиховима доживљене су као падање воде са неисцрпног извора, које својом силом уздижу душу слушалаца до највиших висина вере, те је таквом узвишеношћу израза и топлином осећаја, Свети Роман надмашио многе песнике.
Као што је из православне литургике познато, хришћанско црквено песништво потиче из старозаветног јеврејског богослужбеног песништва, старозаветне псалмодије, чије су многе особине, како из оригинала тако и преводом септуагинте, пренете у хришћанско црквено песништво. Међутим, хришћани апостолског времена имали су потребу за новим химнама, јер се црквено појање више није могло свести само на псалме и друге библијске песме. Црква Новога Завета подвизавала се да посведочи Пресвету Тројицу, Бога Оца, Сина и Светога Духа и да прославља Господа јасније него што то чине старозаветне библијске песме. Из тога разлога, Црква из времена Светих Апостола, поред осталих дарова Светога Духа, добија и дар појања и састављања црквених песама које су, по свом садржају, молитве преточене у узвишену, богонадахнуту поезију, писану у част Празника и Светитеља Цркве. Како се тај узвишени дар Светога Духа пројављивао у Цркви, видимо у житијима многих славних црквених песника.
Како у случају Романа Слаткопојца, тако и у случају других песника Свете Цркве, откривамо да су на подвиг молитвено-поетског прослављања Бога и Светих Божијих угодника, махом сви они били покретани силом Духа Божијег, или непосредно или кроз Светитеље које су прославили својим песничким делом. Сећамо се знаменитог догађаја када се Светом Јовану Дамаскину, великом богослову и црквеном песнику, коме је због клевете од стране иконобораца била одсечена десна рука којом је писао, након усрдне молитве, у виђењу јавила Пресвета Богородица са иконе и исцелила му одсечену руку, благосиљајући га да напише песме благодарности Њој и Њеном Сину. Свети Јован је, у знак захвалности, исковао руку од сребра и поставио је на икону која је, због те треће руке, названа Тројеручица.
Такође, опомињемо се и примера Светог Јосифа Химнографа, који је дуго времена чезнуо да напише службу Светом Апостолу Вартоломеју. Међутим, Свети Јосиф, осећајући сопствену недостојност, није се усуђивао да то учини, већ се усрдно молио Богу и Светом Апостолу да га обавесте о томе да ли би његов поетски принос био угодан Господу и Апостолу, и да му подаре небеску мудрост да би могао добро написати песме. Након четрдесет дана молитве и поста, уочи празника Светог Апостола Вартоломеја, он је имао виђење Светог Апостола који се појавио у олтару и положио му на прса Свето Јеванђеље, благословивши га речима: “Нека те десница свемоћног Бога благослови и нека са језика твог потеку реке небеске мудрости! Нека срце твоје буде станиште Светога Духа, и песме твоје нека наслађују васељену!“ Од тога момента, Свети Јосиф почео је да пише црквене песме и каноне, испунивши Свету Цркву песмама, које вечно красе Небо Цркве, у Славу Божију и Светих Његових.
Српски патријарх Свети Пајсије Јањевац, који је саставио службу и житије Светом Цару Урошу, у уводу житија сведочи да му се Цар Урош два пута јавио у сну, са молбом да састави његово житије и службу, да се његово житије и страдање не би избрисали из сећања народа, подјармљеног тешким јармом безбожија и насиља туђинског.
И, заиста, оваквих примера из Предања Свете Цркве је небројено много. Како онда, тако и данас.
Познајем једну савремену химнографкињу која ми је, након не малог убеђивања, посведочила своје чудесно искуство које, по својој суштини, није много другачије од оног из древних времена. Истине ради, ја сам само наглас прочитала познати увод из житија Преподобне Марије Египћанке, у коме се Свети Софроније опомиње да је велика штета за душу уколико ћутке прелази славна дела Божија, те да он своју повест објављује бојећи се да се на њега не сручи претња упућена у Јеванђељу лењом слузи, који од Господа доби талант да ради са њим а он га у земљу закопа. Након овога, она ми исприча своју причу.
Наиме, она је имала једну малу копију иконе Мајке Божије од картона, џепног формата, из које је једнога дана почело да истиче предивно благоуханије, какво никада пре тога нигде није осетила. „Након што сам схватила да се заиста ради о нечему чудесном”, вели она, „пала сам ничице пред иконицу и дуго плакала, обузета снажним осећајем споствене недостојности при сусрету са несхватљивом милошћу Божијом, која ме се неочекивано коснула. Потом сам поставила икону на зид изнад писаћег стола и мирно наставила са животом. Једино што се променило била је молитва… Стојећи пред иконицом која је благоухала рајским миомиром, сваки дан сам бивала озарена ликом Мајке Божије, који је као благо сунце сијао живом радошћу љубави Пресвете Богородице, која је брисала све сузе са мог лица, удаљавала све бриге и одгонила таму…У тим тренуцима, Мајка Божија чинила ме је истински срећном. Када сам, након положеног дипломског испита, добила на поклон од пријатеља књигу Акатиста Пресветој Богородици, била сам не мало узбуђена што ћу коначно моћи да читам и акатист пред мојом иконицом Пресвете Богородице. Али, авај, у књизи, поред небројено акатиста, није било акатиста икони Богородице коју сам ја имала! Тако сам одлучила да покушам да, помоћу Божијом, напишем тај акатист у којем бих своје искуство пред Њеном Чудесном иконом, покушала да преточим у речи. Силно сам желела да на тај начин принесем макар какво уздарје Пресветој Богородици и да јој заблагодарим на предивном дару благоухане иконице, којом ме је претходних година непрестано крепила и тешила. Акатист сам принела на дар Мајци Божијој приликом једног ходочашћа у манастир, који је био посвећен служењу управо овој икони Мајке Божије. Игуман тога манастира одмах је прочитао акатист и рекао ми да га прихвата и да ће га предати надлежном Епископу на рецензију. Иначе, како ми је рекао, они су се у манастиру већ неко време молили за акатист њиховој икони Мајке Божије, те да верује да им је акатист који сам донела, послала управо Мајка Божија. Недуго потом, и сама се обретох у манастиру где су се, захваљујући овом већ објављеном акатисту, милошћу Божијом, низала послушања на пољу химнографије. За мене је то било потпуно неочекивано, јер нисам ни слутила да ће се нешто слично икада дешавати. Иако сам благослове за писање служби и акатиста добијала поглавито од претпостављених духовних лица, осећај страха Божијег, сопствене недостојности и немоћи за таква дела био је толико силан да бих, сваки пут када бих добила ново послушање, имала осећај као да ме је ‘гром из ведра неба ударио’. Но, то стање ублажавале су молитве оних којима је тај принос био намењен а без којих ови приноси не би ни били могући.”. „Како то?”, упитах. „Заиста не знам како бих могла то најбоље да објасним. Ти знаш да ја немам неко теолошко образовање а још мање имам неког монашког подвига, иако сам, можебити, мало и страдала због истих ових приноса, а према речима Светог Симеона Новог Богослова да ‘Бог шаље невоље у помоћ добром делању својих слугу, и тим невољама очишћује и извршава то делање јер човеково сопствено делање није довољно’. Али, мислим да се суштина догађаја стварања једног химнографског приноса може одредити речју: сусрет.“
Благодарно слово: плод сусрета
Ту она мало застаде, а потом настави: „Сетих се управо једног луцидног запажања митрополита Антонија (Блума) који је рекао да је човек, заправо ‘убого биће коме је потребан Бог, али му Бог није потребан зато да би Њиме поунио празнину, већ зато да би се срео са Њим’ (1). И, замисли, ако се, како вели старац Василије (Ивирионски), ‘Рај, као изненађење живота, рађа из сваког човека понаособ’ (2), како нам тек онда један светитељ открива и јавља рајску љубав Цраства Небеског, васкрслом душом својом? Мислиш ли ти да је мени било важно то да ли моја иконица има неко необично и чудесно својство које фасцинира, или то што је на тај начин Пресвета Богородица откривала своје присуство у нашем животу? То присуство Другога, који је жива, рајска и ипостасна љубав, чини у нама да силно желимо да се умањимо до крајњих граница, да би тако направили што више места за тог Другог, којег желимо да буде што присутнији и то, ако може: заувек. Човекова потреба да макар каквим уздарјем заблагодари на тој неизрецивој љубави о којој се осведочио у поменутом сусрету, постаје тада снажна. Ако подвижник исихаста може рећи: ‘у ћутању ума рађа се слово’ (Свети Антоније), онда химнограф може рећи: у благодарењу срца рађа се реч. Химнограф рађа речи благодарења у своме срцу, речи које су плод Христоваскрсне љубави Светитеља коме принос посвећује. Светитељ тако оставља свој вечни траг у срцу химнографа, радујући га светлошћу Васкрсења Христовог и обасјавајући мастило којим пише сјајем незалазног Сунца Правде.
Дакле, можемо рећи да је сам Светитељ мистички аутор своје химне који, на овај благодатни начин, себе открива и опевава, јер немогуће је химнографу да то сам учини без помоћи Неба. Сећаш се предања о Нерукотвореном Образу Господа Исуса Христа по коме је Господ оставио одраз Свога лика на убрусу, који је послао едемском кнезу Авгару којег је исцелио? Претходно је кнез Авгар послао свога живописца да наслика икону Христову, што овај никако није могао да учини јер се, по предању, лик Христов непрекидно мењао. То говори да је човеку немогуће да наслика Христа и зато Господ Сам оставља Свој лик на убрусу а потом и на дасци, папиру, зиду, у нотама, тоновима, бојама, речима, уводећи нас тако у благодатни живот Свој и откривајући нам да се оваплотио, страдао и васкрсао да би нас учинио причасницима Своје Божанске природе. Дакле, све деловање је Његово а ми смо само Његови сараданици и саслужитељи у Његовом делу и у Његовом животу, који Господ жели да нам дарује. Наша је само љубав, односно давање простора у нама Господу да дела и да живи лик Христов и Светих Његових прогледају кроз речи и стихове у које их одевамо по њиховом благовољењу. То се догађа у оној мери у којој смо успели да се ослободимо споствених окова свога стваралачко-подвижничког ‘ја’, своје песничке маште, вођени бесмртним речима Светог Јована Крститеља: ‘Он треба да расте а ја да се умањујем’, које су суштина сваког нашег двига ка Њему, сваке жртве коју Њему приносимо, сваке љубави коју за Њега имамо. Духовно песништво тако добија ‘логосни, односно божански смисао који узводи до познања Бога Логоса као Творца света и Даваоца Живота’ (3). Смирени осећај сопствене немоћи и молитвено предавање себе Богу и Светима Његовим, кључ су за отварање врата кроз која нас Господ надахњује тајнама Свога Царства и улива у наше писаљке мастило боје Сунца.“
За заједницу Цркве
Међутим, овде треба истаћи нешто што је, такође, од суштинског значаја за нашу тему а што нам помаже да откријемо најдубљи смисао богослужбеног поетског приноса. Подсетићу на један значајан одељак из православне агиологије, која вели да „треба да смо свесни да наш (или било чији) опис једног Светитеља није ни из далека тако заносан као сам узор. И то не треба да нас чуди, нити обесхрабри. Напротив, то само показује да познање некога није могуће изван личног односа, без целосног сусрета лицем к лицу (…) Да бисмо их истински тј. егзистенцијално упознали као нашу браћу и сестре у Господу, потребно је да их сусретнемо унутар литургијско-молитвене ‘заједнице светих’, кроз један другачији вид знања и сусрета који се стиче у Цркви као Телу Христовом и заједници Духа Светога…Агиологија се служи методом евхаристијског боговиђења. Посреди је један прагматичко – доживљајни однос човека са Светима кроз јединог Светог, Васкрслог Христа – однос далеко целовитији од обичног мисаоног познања.“ (4) Смисао личног подвига и духовног достигнућа живописца и химнографа је у томе „да он мора да буде успешан како би свака нова икона (одн. химна – прим.а.) једног светитеља била начин да Црква дође у везу са Светитељем. Он дочарава лик Светитеља чинећи га ‘предметом’ литургијског празновања и молитвеног усхићења хришћана.“ (5) Такође се вели и то да је опис једног Светитеља: „снажан излив срца испуњеног Христом и треба га сагледати не као индивидуални спис, него као јединствено достигнуће црквене заједнице, коју изражава њен животописац (одн. химнограф – прим.а.). Он у овој функцији заузима место јеванђелисте, а циљ му је да језиком и књижевним формама пренесе специфични црквени однос Светитеља са Христом. Зато је писац житија (и химне – прим.а.) уверљив за црквену заједницу: кроз овај књижевни подвиг и духовно достигнуће он се труди да заједница Цркве (верни) успешно буде доведена у везу са Светитељем.“ (6)
Као што видимо, када је у питању богонадахнута црквена химна написана у Славу Господњу и Светитеља Божијих, основно њено својство је да она, изражавајући веру Свете Цркве, сведочи Бога и приводи, односно приопштава Богу и заједници Светих, испуњавајући тако свој богомдани смисао, речима благодати све освећујући сјајем незалазног Сунца Царства Небеског. Истинити извор и увир црквених химни јесте литургијска заједница Цркве, изван које је тешко схватити њихов прави смисао. Црквене песме и химне нису само украс богослужења, нити су „обична“ уметност, већ су жива слика Бога Невидљивога, Дивнога у светима Својим и, као такве, оне су заправо, иконе сликане речима, речима Предања и Светих Отаца, речима опита Свете Цркве, чија се лепота не находи у слагању појмова, значења, ритма и мелодије, већ је то лепота Богочовека, дарована свише, од Пресвете Тројице – Бога Љубави.
Дакле, суштина стваралачког, као и сваког другог подвига у Цркви, је у томе да се сјединимо са Господом те да сваки дар који Њему приносимо, приносимо у ту заједницу коју имамо са Господом. Стваралаштво као подвиг није само себи циљ, већ средство које нас води у литургијску заједницу Цркве, у коју приносимо и себе и своје дарове. Дарови које имамо приносимо из жеље да њихове плодове поделимо са другима, јер најдубљи смисао свакога дара спознајемо тек у дељењу тог дара са другима, а који се (смисао) у својој суштини увек своди на учешће у Божанској љубави и радости у Духу Светоме. Из богонадахнутог песничког дела исијава Лик Христов, надахњујући читаоца и слушаоца исто као што је надахњивао и писца Истином и Духом Царства Небеског.
монахиња Олимпијада (Кадић),
о Спомену Преподобног Романа Слаткопојца,
1./14. октобра, 2026. лета Господњег
Фото: Милутин Хиландарац
Напомене:
(1) Митрополит Антоније Блум, Жива молитва. Храброст за молитву, Крагујевац, 1996, 110.
(2) Архимандрит Василије Ивиронски, Светлост од светлости, Призрен, 2015, 251.
(3) Чедомир Ребић, Византијска мисао и умјетност у старој српској књижевности, Приштина, 2004, 87.
(4) Епископ Максим Васиљевић, Светост: божанска и људска, Београд, 2010, 19.
(5) Исто, 83.
(6) Исто, 134.
