Празник Преподобног Симона монаха – Светог краља Стефана Првовенчаног, 7. октобра 2026. године, свечано је прослављен у манастиру Михољска Превлака код Тивта, који је по предању ктитор ове светоархангелске светиње.
Светом литургијом началствовао је архимандрит Рафаило, игуман манастира Подмаине, уз саслужење протојереја ставрофора Момчила Вукша, из парохије у граду Џилону, Аустралија, јеромонаха Венијамина (Црнобрње) и јерођакона Калистрата, сабраће манастира Подмаине, јерођакона Тихика, сабрата манастира Св. Николе у Ободу Цетињском, те протосинђела Василија, настојатеља манастира Михољска Превлака и молитвено учешће вјерног народа.
У литургијској проповједи о. Рафаило је казао да ми, ако смо дјеца Цркве, треба непрестано литургијски да се сјећамо и да чекамо Онога који ће опет доћи, а који, док опет и коначно не дође, тајанствено долази управо на овај литургијски, светотајински начин.
„Дужност нам је, по Светом апостолу Павлу, да се сјећамо и својих старјешина, који су то сјећање у себи имали врло изражено и врло изоштрено, до те мјере да је оно прерасло у вертикалу њиховог живота. Како каже Свети отац Јустин, сав им се живот изоштрио сјећањем, чекањем и очекивањем у стријелу, како он каже, чезнућа. И њихово житије, њихова дјела, њихов примјер, али и њихове задужбине, остављени су нам да се и ми на њих угледамо: на њихово памћење, сјећање и очекивање, да бисмо могли у истом духу да живимо овај кратковремени живот, сјећајући се Онога који је из вјечности сишао у вријеме, да би у времену отворио двери Царства бесмртнога“, бесједио је игуман подмаински.
Један од оних којих заиста треба да се сјећамо, а кога се нажалост слабо сјећамо, јесте и Свети краљ Стефан Првовенчани, син Стефана Немање, великога Симеона, и брат великог и равноапостолног Светог оца нашег Саве:
„Он нам је и ову светињу оставио да бисмо се у њој сабирали; да би се у нама, служећи у њој Богу живоме, чувало то сјећање од којега нам вјечни живот зависи; и да бисмо се у овим бедемима Истине бранили од насртаја лажи, у овим тврђавама сјећања на све што се нашега спасења ради збило бранили од сила мрачног и злог заборава. Ево, слава Богу, и у ово наше вријеме, у овом нашем вијеку масовног отпадања и дубоког заборава, наша Црква нас надахњује да се сјећамо наших старјешина. И ево, данас смо се сабрали у ову светоархангелску, светосавску светињу да се сјетимо нашег Светог краља Стефана, који је на неки тајанствен начин – и то је врло, врло занимљиво у његовом житију и требало би и нама пажњу да скрене – чезнуо за примањем монашке схиме.“
Нагласивши дубоку везаност Светога Саве за Цркву, кроз призму монашког искуства, истакао је да је то јако важно да препознамо у ово наше вријеме, јер је тајна монаштва, која је, нажалост, данас некако потиснута, потцијењена, а од многих и презрена, у оно вријеме била тако узвишена, цијењена од наших Светих отаца и предака, који су имали врло развијена духовна чула и врло развијену духовну, литургијску, благодатну културу:
„Видимо то по Светоме Сави, који је тако дубоко био монах. Како каже Свети отац Јустин у оној бесједи на Савиндан, шездесетих година прошлога вијека: монаштво му је дало све. Света Гора и свети монаси учинили су га и светитељем и просветитељем. Учинили су га Светим Савом. Тако да је тај печат монашке схиме, монашког предања и искуства Свете православне цркве дубоко у темељима нашег народа. Ако хоћете, и наше државности.“
У наставку је истакао да у монашком искуству и предању имамо многе одговоре, и то конкретно пројављене у најузвишенијим личностима историје нашег народа:
„Па видимо Светога Саву, који је монах. Па видимо његовог оца и нашег родоначалника Стефана Немању, који такође прима схиму на Светој Гори, провевши своје посљедње дане као један од светогорских монаха. Па видимо Преподобну мајку Анастасију, мајку Светога Саве, која такође прима схиму. А онда видимо то исто чезнуће и у житију краља Стефана Првовенчаног, који, иако краљ – и то какав краљ, свети краљ – ипак има велику чежњу да прими тајну монашке схиме. И ту такву чежњу – то треба знати – да није била тако дубока, не би Бог дао Светоме Сави да га васкрсне, обзиром да га је смрт затекла још у царској слави, без монашке схиме. А када је пристигао Свети отац Сава, он га је молитвом Богу, али и његовом монахољубивом чежњом – Стефановом чежњом – васкрсао из мртвих, замонашио у свету монашку схиму и тако га предао Царству небескоме као монаха Симона.“
По његовим ријечима до данас у обитељима које су основали, од Жиче, Студенице, Хиландара, па и ове свете превлачке обитељи, монаштво живи и држи то монашко предање, иако у неким другачијим околностима, ипак у истом духу и са истим Божијим благословом.
„И тога треба да будемо свјесни и да будемо бескрајно захвални Господу што нас је удостојио монашкога чина. И да га носимо достојанствено, свјесни и великог благослова, али и велике одговорности коју имамо према Цркви, према оцима нашим, прецима нашим, али и према овим данашњим покољењима. Да бисмо могли својим искреним животом, па и примјером, да надахнемо и ове данашње генерације да приступе светињи Литургије и светињи монашког живота. Имајући за непоколебљиве узоре наше Свете оце: Симеона Мироточивог, Светитеља Саву, Симона Монаха, Преподобну матер Анастасију, која је ових дана боравила и у Краљеву. Да је жив Бог. Да је жив Свети Сава. Свети Симеон. И Свети Стефан Првовенчани, који нас је, како смо чули у једној стихири, данас овдје сабрао – и у Студеници, и у многим нашим храмовима. Па га замолисмо, онако искрено, синовски, да нас овако, у Духу Светоме, сабере и у Небеском Јерусалиму“, поручио је архимандрит Рафаило, игуман манастира Подмаине.
В.Д.
Извор: манастир Михољска Превлака
Фото: Архива
