На Оданије празника воздвижења часног крста Светом литургијом у манастиру Михољска Превлака Светом литургијом началствовао је игуман, јеромонах Василије.
Саслуживали су отац Мијајло Бацковић, парох тиватски и отац Димитрије из Кемерова у Русији, секретар владике Аристарха.
Након Литургијске беседе и отац Димитрије се кратко обратио сабранима.
Отац Василије је тумачио Јеванђеље о богатом риболову, када су се апостоли трудили цијелу ноћ и употријебили сво своје знање, али без успјеха и онда на Господњу ријеч поново бацили мреже и имали такав улов, да им је требала помоћ других рибара-Јакова и Јована, будућих апостола.
„И како ова прича управо осликава и живот свакога од нас!
Колико се ми некад у животу трудимо да нешто стекнемо, да нешто уловимо, да негде успемо, да се неком свидимо, да некога негде повучемо, да му нешто објаснимо.
Трудимо се за свој живот, трудимо се за животе ближњих, па нам се чини да је све узалуд, да ништа не бива онако како ми мислимо да треба.
И стално се враћамо празних руку, па се онда запитамо како је то могуће, да нам није неко нешто урадио, да ли стварно само нама срећа не окреће своје лице.
А онда, кад већ изгубимо поверење у себе, у наш живот долази Господ.
Силно, искрено, достојанствено. Срећемо се с Њим и почињемо да верујемо више Њему него себи. Његове живототворне речи делују на нашу душу и, иако несвесно, осећамо у дубини да ту постоји нешто много више него што свет прича о Њему.
И онда се деси чудо. Онда постајемо богати, богати Богом. Благодат Божја долази у душу и доноси то највеће богатство које човек може да има. И онда настаје спокој, настаје мир, ситуација се из корена мења.
Постајемо другачији, постајемо Христови ученици.
Али зато је потребно да изађемо из овог плићака живота у коме проводимо своје време, плашећи се да уђемо на дубину. Господ нас позива управо на дубину, као што је данас позвао Петра: „Хајде на дубину и баци мреже.“
У тој дубини једино се можемо срести с Господом. Не у плићаку, у мутној води, у ларми и галами, већ у дубокој тишини молитве, тишини срца, када помисли престају да узнемиравају, када се светлост Божја јавља и препорађа човека.
И на ту дубину смо и ми сви позвани.
Да се ту сретнемо са Христом и да ту нађемо оно своје највеће богатство живота.
А онда, онда видимо шта се десило са Апостолима. Огроман улов рибе, који су очекивали толико дуго, десио им се, а они, каже, оставише све и пођоше за Њим. Јер су схватили да постоји нешто много вредније од саме рибе, од самог оног добитка, од испуњења оне молитве коју смо молили. Јер нису добили само оно што су молили, него су добили Самога Извора сваког добитка, Самога Спаситеља света. И више им добитак није био важан.“
Јеромонах Василије је потом појаснио даје тако и у срцу људском, да када упознамо Господа, све ствари за које се молимо постају мање битне, јер душа креће силовито за Господом.
Извор: Манастир Михољска Превлака
