Пише: протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин
Не бих овога пута ни о бедуинима, а ни о Имазигенима, које западни освајачи неправедно и понижавајуће назваше „Бербери“ (од речи-варвари), а још како су дубоки утисци од времена проведеног и са једнима и са другима.
Данас ћу да препишем задивљујућу поуку коју недавно, једног касног септембарског поподнева, примих од осмогодишње девојчице – тунижанке – на обали Медитерана, покрај Махдије. Зашто преписујем и од кога преписујем? Од самога себе. Да, баш тако. Јер чим примих ту неочекивану поуку, али и поруку, ја све то одмах записах оловком на папиру. И то каквом папиру! Како тада мој нотес не беше уз мене, али оловка је увек ту, ја узех трећу књигу Сарајевске трилогије Моме Капора – Чувар адресе, коју баш непосредно пред сусрет са том девојчицом прочитах, па на седам-осам празних страница испред и иза текста књиге, да не бих заборавио ни речи, ни погледе, ни изразе лица, ја прибележих цео догађај са обале. Ето шта, и од кога и где преписах.
Шетајући тог поподнева уз обалу и ослушкујући звуке таласа, који се просто утркиваху који ће од њих брже да ми прекрије стопала пенушавим својим ритмом, застадох на трен у окретању бројанице изненађен призором који видех пред собом. Малена девојчица, дуге црне косе, паметног израза лица, мучила се, и то је било очигледно, носећи велику, за њу свакако претешку, кофу пуну неке течности. После сваких десет корака спуштала би кофу на пешчану обалу да мало предахне. Приђох јој, упитавши је да ли јој је лакше да разговарамо на француском или енглеском. Када ми је на више него солидном енглеском дала одговор, ја јој одмах понудих помоћ око ношења кофе. Пристала је, али условно: „Можете да ми помогнете, али само делимично. Ви узмите дршку са једне, а ја ћу са друге стране и тако ћемо однети ову кофу до места које ћу вам показати, ено тамо где је она мрежа за одбојку.“
Успут сам је питао колико година има и рече да је недавно напунила осам година и да ће за који дан кренути у трећи разред. Пре него што стигосмо до „циља“, не могох а да је не упитам каква је то течност у кофи. Весело се насмејала и рекла: „Е сада ћете се ви смејати, а свакако и помислити да баш и нисам нормална, када вам кажем да је у кофи морска вода!“
Када смо стигли до „циља“, заправо до тачке коју је себи одредила као циљ, она ми очима даде знак да је моја помоћ завршена и да ће даље сама. Боже, како ли се изненадих када видех да је она, сакупивши сву своју снагу, узела ту велику белу кофу и цео њен садржај просула у морски плићак. А онда, пар секунди иза тога, заиста не дуже, поново је исту ту кофу напунила „свежом“ морском водом, кренувши да се враћа назад до места где је мало пре и сретох.
„Али, кажи ми“, упитах је радознало,… „зашто на једном месту пуниш кофу водом, мучиш се да је тако тешку однесеш до другог места, а онда воду из кофе изручиш у море, да би је поново напунила и носила назад? И колико пута то тако чиниш?“ Погледала ме је и уз благи, некако сетни, смешак рекла: „Знам ја да ви нећете то разумети, али ето… рећићу вам. Чиним то пет до десет пута на дан, свакога дана током летњег распуста. Узмем воду из мора и њом напуним кофу, па је онда носим, од прилике тридесетак метара, и исту ту воду вратим мору, тамо где та вода и припада. Када мору вратим његову воду из кофе, ја онда, од мора, на кратко „позајмим“ нову количину воде, поново том водом напуним кофу и вратим се до почетног места и онда опет вратим мору оно што је његово!“ Моја знатижеља је, наравно, тада била још већа: „А могу ли да знам зашто то чиниш? Да ли ти је то неко рекао да тако треба да радиш? Ево, обећавам ти да ћу барем покушати да разумем оно што ми будеш рекла.“
Спустила је велику белу кофу покрај себе, озбиљно ме погледала и рекла: „Не, није ми нико рекао то тако да радим. Заправо, нико изван мене! Али јесте, рекао ми је то један глас у мени.“ Одмах сам наставио даље: „А да ли ти је тај глас рекао и зашто то треба да радиш и са којим циљем?“ До тада озбиљно лице је опет вратило на њене образе чаролију детињег осмеха, па ме је широко отворених очију погледала, уз речи: „Ви свакако знате да су сва деца света, па тако и ми у Тунису, веома радознала и да увек питају: – А зашто, а како, а колико, а докле, а када, а куда? Одговорих јој упитним осмехом: „Ииии… какав си одговор добила од тога гласа у теби?“ У исти мах, она је опет на лицу имала онај озбиљни израз и мирно ми је пренела поруку тог унутарњег гласа. „Одговор тог гласа из мене је следећи: – Научи и схвати да си само једна малена кап у огромном мору свих људи који су икада живели на овој планети, оних који сада живе и оних који ће живети када тебе више не буде овде.“
Застала је на трен, па онда наставила: „Ето, то је порука тог гласа из мене и ја сада знам да је ова вода у кофи, која стоји између мене и вас, мој мали, па и не баш тако мали, свет: Моја породица, шира родбина, моја улица, моја школа, мој град, моја држава чак. Али, видите, све то припада целини, све је то део једног великог „мора“, јер ево и ово наше море, као и сва друга мора и океани, то је све део једне веће целине! А над овим и свим другим морима и океанима света сијају и исто сунце и исти месец и светлуцају звезде по ноћи. Зар не?“ Сложих се са њом: „Да, све је тако као што си рекла. Али, зар не би било довољно, и свакако лакше, ако би, рецимо, узела неку мању кофу? Добро, не баш ону кофицу с којом се деца играју у песку, али неку ипак мању од ове велике?“ Тада се на њеном лицу појави не мали израз чуђења: „Како не схватате? Па у томе и јесте задатак! Не само да нешто научим од мора, него да се барем мало и помучим, како бих и сада, а и у будућности, могла да примим на себе све оне таласе које море живота већ сада баца и пљуска на мене, а које ће тек у годинама које долазе то све више и све жешће чинити! А тих таласа ће свакако бити. Зато никада не треба бирати оно што је лакше, већ напротив – оно што је теже. Животне тешкоће су наши учитељи! Зар не мислите и ви тако? А осим тога, ја тако вежбам и моју вољу и моје тело, еда би увек могли да служе вољи Свемогућега Бога!“
„Ти, дакле, верујеш у Бога?“ Опет се врати осмех на њено лице када је мирно и опуштено рекла: “Не, ја више не морам да верујем! Ја погледам у ово море, у овај песак, у ову кофу, загледам се у себе, подигнем главу ка сунцу и месецу и звездама, загрлим погледом љубави маму и тату, браћу и сестре и све које волим, и ја тада знам и осећам да је Бог ту и да постоји! И да ме чува!“
Поћутасмо заједно можда минут, или два, обоје загледани у бескрајно морско плаветнило испред нас. „Ви, видим, носите крстић око врата. Значи, ви сте хришћанин и ви исто верујете у Бога?“ Погледах је уз осмех и рекох: „Да, драга моја девојчице, ја сам хришћанин, који, баш као и ти, покушава не тек само да верује, него и да чудесношћу живота све више постаје уверен и да, како ти кажеш, зна да Бога мора да буде! И ево једног малог изненађења за тебе: ја сам хришћански православни свештеник!“
Признајем, нисам очекивао израз радости, али да, на њеном лицу се уистину појавио одсјај радости:„Стварноооо…? Ви сте свештеник? Е ко ће онда боље да ме разуме, ако не ви?“ А онда застаде на трен… : “Али, ви… ви свакако можете да претпоставите да сам ја муслиманка, као и већина житеља у овој земљи?“ Одговорих јој осмехом: „Знам, знам, и мене радује овај разговор који воде наше две душе, а не тек две наше главе, четири наша ока, четири наша уха, и два наша језика.“ На те речи се баш гласно насмејала: „Ви то стварно тако осећате?“
Сагнувши се испред себе, ја дохватих малену једну шкољку, брзо је опрах од песка у првом долазећем таласићу и ставих јој ту шкољку, без речи, у њену десну руку. Чврсто је затворила длан своје десне руке, и некако ме опуштено погледала: „Е па видите, знала сам ја да ни наш сусрет, а ни овај разговор нису случајни. Ви сте свештеник и то је баш лепо што, ма где да сте, говорите вашим људима да све ово око нас и у нама није случајно настало, и да све има свој извор у Богу, који је творац свега што видимо, а и онога што не видимо… И Створитељ свих нас! И… хвала Вам на вашој помоћи…“
Осетивши да је време да се разговор приведе крају, ја јој пружих руку и док је она стиском своје руке просто ставила „печат“ на наш радосни сусрет, ја јој рекох: „Хвала Богу на овом сусрету, и хвала теби босонога принцезо медитеранске обале! Хвала на мудростима које данас чух од тебе.“
Уз широки осмех поздрава, јер је већ свако кренуо на неку своју страну, она мирно одмахну руком: „ А не! Није то никаква моја мудрост. То сам ја у себи само сабирала неке приче, које сам од малена слушала од мога деде, повезујући их са неким мојим дечијим размишљањима. И ето… тако ја то памтим и чувам, као што и „то“ мене памти и чува. Али никоме не говорим о томе. Не може баш свако то да прими. Ни ово што радим, а ни то како размишљам. Нека мисле да се играм… Али вама сам то поверила, јер сам вас данас видела и први, а можда и последњи пут у животу, и тако ће моја малена тајна о томе како ја себе васпитавам у овоме животу, баш преко мора и његове воде, и даље остати тајна за све око мене. Надам се да ме разумете.“
Не могох, а да је на крају не упитам и за име. И тек ту ме је сачекала истинска поука! „Моје име? Могу да вам кажем, није тајна. Али, ако вам кажем моје име, ви ћете га сигурно већ за који дан заборавити. Моје име уопште није важно. Зато ћу вам рећи ово: Нека моје име за вас буде – Најмања морска кап! Можда ћете ме баш тако, под тим именом, запамтити.“
Поздрависмо се још једном, као другари по таласима, као старији брат и млађа сестра из истога мора, као две капи, свака на своме путу према таласу коме припада. А од ветра зависи да ли је то на путу до пучине, или на путу до обале…
Извор: Портал Кинонија
Фото:Епархија бачка
