Празник Воздвижења Часног и животворног крста — Крстовдан молитвено је прослављен у недјељу, 27. септембра 2026. године, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Светом литургијом началствовао је старјешина Саборног храма, протојереј Никола Пејовић.
Саслуживали су протојереји-ставрофори Далибор Милаковић и Игор Балабан, архимандрит Стефан Душковић, клирик Митрополије Нове Јоније, Филаделфије, Ираклиона и Халкидона Јеладске православне цркве, који се ових дана налази у посјети светињама Митрополије црногорско-приморске, протојереји: Миладин Кнежевић и Бранко Вујачић, као и ђакон Ведран Грмуша. Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовао умировљени протојереј-ставрофор Драган Митровић.
Након читања зачала из Апостола и Светог јеванђеља, сабраним вјерницима празничном бесједом обратио се протојереј Никола Пејовић. Указујући на то да Црква овим празником пред вјерне поново поставља Часни и животворни крст Господњи, подсјетио је да се у тајни крста откривају и тајна Цркве и смисао хришћанског живота.
Осврнувши се на јеванђелско свједочанство о Христовом страдању, отац Никола је нагласио да се управо у њему налази одговор на питања која човјек поставља пред страдањем добрих и честитих људи:
„Тајна крста је тајна наше вјере и само онај човјек који заиста урони у ту тајну може да истински почне да живи и да дише пуним плућима вјере православне. У овом јеванђелском читању има много занимљивих детаља, али један од оних који може помоћи и нама да разумијемо и наш живот и животе око нас и свијет који нас окружује јесте она ријеч Пилатова кад каже: ‘Ја не нађох никакву кривицу на овом човјеку. Распните га ви.’ Ево нам одговора на можда најчешће логичко питање: зашто, забога, страдају добри и честити људи, а они које ми видимо као неморалне и нечисте људе, као да се њима ништа тако не дешава и као да уживају у животу.“
Објашњавајући да ходити за Христом подразумијева одрицање од себе и ношење сопственог крста, прота Никола је указао на различите видове страдања са којима се човјек сусреће кроз живот. Неправде, увреде и искушења, казао је, често остају ребус ако се посматрају изван вертикале – тајне крста и нашег односа са Богом:
„Није свако удостојен да мученички пострада и да дâ живот свој за вјеру. Али свакодневно човјек се налази на распећу. Свакодневно трпимо и неправде и увреде и често ствари које нам се дешавају и нашом вољом и нашом кривицом, али и кривицом других људи, које некад не можемо да објаснимо. Некад урадимо све што је до нас, а опет на крају ништа од тога не испадне како треба, као да смо, што каже она народна изрека: ‘Све цркве срушили овога свијета, па ми се ово сад дешава.’ И заиста, ако искључимо Крст из логике нашега свијета и нашега живота, онда ће наш живот да буде заиста бесмислен.“
У наставку бесједе протојереј Никола Пејовић је истакао да људски живот, посматран искључиво кроз земаљску пролазност, страдање и смрт, не открива пуноћу назначења човјековог живота. Христос отвара човјеку вјечну перспективу, у којој све што је Њиме освештано и благословено задобија непролазни смисао. У том свјетлу, нагласио је, човјекова вриједност превазилази све његове земаљске потребе и достигнућа:
„Бог нас не гледа као само неке бројеве који треба да се негдје запосле, који треба негдје да обезбиједе пензију, који треба негдје да направе неку кућицу или да купе неки аутомобил, него нас гледа као вјечно и непролазно биће. Бог нас доживљава као вјечну сабраћу и вјечну браћу. И отуда све оно што се нама дешава у животу и што се дешава и нама као народу, ако хоћете. Све оно што се дешава данас на Косову и Метохији. Све оно што се дешава у Цариграду славном, у Јерусалиму, у свим оним библијским мјестима гдје су огромна и страшна страдања. То има само један смисао: да нам Господ покаже да је све на овој земљи само пролазно и да је све створено за пролазност, да би се вазнијело на небо и да би добило онај вјечни и непролазни печат.“
Завршавајући празнично слово, старјешина Саборног храма, прота Никола, подсјетио је да осјењивање крсним знаком свједочи о човјековом призвању на вјечни живот будући да крст повезује наш однос према ближњима са односом према Богу, дајући и нашим свакодневним борбама и страдањима дубљи смисао:
„Е тако треба да буде и наш живот! Зато се ми осјењујемо крсним знаком, да би наш живот добио не само ону димензију страдања, патње и муке и бола, него и ону вјечну и непролазну димензију, да бисмо постали вјечни људи, да бисмо већ овдје и сада, кад год се прекрстимо, знали да је то хоризонтала нашег односа са другим људима и вертикала нашег односа са Богом. Нека би нам Господ дао да се увијек удубљујемо у ту тајну крста Христовога и у тајну вјечног и непролазног живота. Амин.“
Текст, фото & видео: Борис Мусић
