„А шта ће људи рећи?“ – можда је то питање које нам је тихо управљало животом много више него што желимо да признамо. Због туђег погледа човек уме да сакрије своју слабост, да глуми да је бољи него што јесте, да гради слику о себи какву жели да други виде. А док се трудимо да оставимо добар утисак пред људима, лако заборавимо на Божији поглед – једини поглед пред којим ништа о себи не можемо сакрити.
Много тога у нашем животу одређује једно питање: „А шта ће људи рећи?“ Човек жели да остави добар утисак, да га поштују, да о њему мисле лепо. Понекад се чак и у духовном животу трудимо да изгледамо боље него што јесмо. Страхујемо да ће неко приметити нашу слабост, лошу навику, раздражљивост или неки грех који покушавамо да сакријемо.
Али зашто нам је толико важно шта други мисле о нама? Христос је говорио о људима који „славу која је од људи више заволеше него славу Божију“ (в. Јн. 12, 43). Када нам је туђе мишљење постало важније од Божијег суда, почињемо да живимо тако да бисмо се допали људима, уместо да се трудимо да будемо бољи пред Богом.
При томе, чудна је наша слика о самима себи. Често о себи мислимо боље него што заиста јесмо, а истовремено се плашимо да други о нама не мисле горе него што ми мислимо о себи. Трудимо се да сакријемо оно што нам је непријатно да покажемо, као да ће нас туђе добро мишљење учинити бољима.
Нико не зна шта је у људском срцу
Човек, међутим, не може да види шта се заиста налази у срцу другог човека. Можемо да видимо његове поступке и да чујемо његове речи, али не знамо његове мисли, борбе, слабости и искушења. Само Бог види људско срце до краја.
Зато је опасно и када сами себи постанемо судије које непрестано траже оправдања. Када нешто учинимо погрешно, лако пронађемо објашњење: били смо уморни, други су нас изазвали, околности су биле тешке, нисмо имали избора. Тако човек може годинама да живи, а да никада заиста не погледа у себе.
А духовни живот почиње онда када човек престане да се оправдава пред собом. Митара из Јеванђеља нико није приморавао да се осуди. Он је једноставно стао пред Бога и рекао: „Боже, милостив буди мени грјешноме!“ (Лк. 18, 13). Фарисеј је набрајао своје врлине и захваљивао Богу што није као други људи, док је цариник видео своју грешност и тражио милост.
И управо се ту открива нешто важно: човек који уме да види и призна своју кривицу налази се ближе исцељењу него онај који непрестано доказује да је у праву. Када човек престане да брани слику коју је створио о себи, отвара се простор да заиста почне да се мења.
Зато духовни пут понекад личи на силазак. Што човек искреније упознаје себе, то мање има потребу да другима доказује сопствену вредност. Он све јасније види колико има слабости, колико пута пада и колико му је потребна Божија помоћ.
Уздизање кроз смирење
То није разлог за очајање. Напротив, када човек види своју немоћ, тада први пут почиње да разуме колико му је потребна Божија милост. Докле год себе оправдавамо и покушавамо да изгледамо боље него што јесмо, тешко је да се истински поправимо. Човек не може да лечи оно за шта упорно тврди да не постоји.
Зато није добро ни претерано се бавити тиме шта други мисле о нама. Људско мишљење се мења, а човек који му је стално подређен постаје његов роб. Ако га похвале, радује се; ако га покуде, пада у малодушност. Тако много снаге одлази на одржавање слике о себи пред другима, уместо на стварни труд да постанемо бољи.
Најважније је да се човек труди да буде бољи пред Богом. Ако видимо у себи нешто што је лоше, треба то признати и борити се са тим. Ако паднемо, треба устати. Ако видимо да смо некога повредили, треба тражити опроштај. А када схватимо да сами не можемо да се променимо, треба да се обратимо Богу и затражимо Његову помоћ.
Видети своје грехе није крај пута, већ његов почетак. Човек који више не мора да глуми пред људима и који се не плаши да пред Богом призна своју слабост добија могућност да живи слободније. Тада више не мора непрестано да доказује да је добар, побожан, успешан или достојан поштовања.
Највећа утеха је у томе што Бог зна све о нама и ипак нас не оставља. Он види и оно што људи не виде, али види и нашу жељу да се променимо. Зато човек може да престане да троши снагу на то да пред другима изгледа боље и да ту снагу употреби за оно што је заиста важно – да постане бољи.
И што човек искреније види себе, то дубље може да разуме Божију љубав. Јер када престанемо да се уздамо у сопствену доброту и престанемо да тражимо потврду од људи, почињемо јасније да схватамо да је наша нада у Богу и Његовој милости.
Игуман Нектарије (Морозов)
За Фондацију Пријатељ Божији превео и припремио: Петар Волков
Извор: Газета „Православная вера“, № 15 (562)
Фото: Фондација Пријатељ Божији
