У недјељу, 20. септембра, у 16. недјељу по Педесетници и претпразништво Рођења Пресвете Богородице, у манастиру Рођења Пресвете Богородице у Долењим Лакницама код Новог Места у Словенији прослављена је манастирска слава.
Свету архијерејску литургију служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички др Кирило, администратор Епархије загребачко-љубљанске, уз саслужење протојереја-ставрофора Александра Обрадовића, пароха љубљанског, и загребачког ђакона Миладина Андрића.
Бесједећи о празнику и јеванђелској причи о талантима, Епископ Кирило је истакао да човјек многе важне ствари у животу прима као дар, али да дар није довољно само примити – потребно је за њега благодарити и умножавати га.
Подсјетивши на прародитеље у рају, казао је да су они примили велики дар заједнице са Богом, али су га непослушношћу изгубили. Човјечанство је потом дуго тражило пут ка небу, често на погрешан начин, што је владика повезао са библијском сликом Вавилонске куле.
Говорећи о савременом човјеку и његовим великим технолошким достигнућима, указао је да ни освајање свемира само по себи не даје одговор на најдубље питање човјековог постојања.
„Чему то све? Свакако, нешто се сазнало ново, али да ли нам то знање користи за онај суштински циљ?“, упитао је владика.
Насупрот спољашњем трагању за небом, подсјетио је на вјеру Аврама и изабраног народа, који је кроз вијекове чувао „бисер“ вјере. Управо тај пут, преко Аврама, Исака, Јакова, Давида, пророка и праведних Јоакима и Ане, води до Дјеве Марије.
Епископ Кирило је посебно говорио о скривеном животу Пресвете Богородице. У мјерилима савременог свијета, казао је, она није била позната, није имала никакву спољашњу славу нити средства којима се данас стиче популарност, али је управо њену чистоту и унутрашњи живот видио Бог: „Дјева Марија, дјевојчица скривеног духовног живота – ко је њу запазио? Управо такву Марију чисте душе запазио је Господ.“
Кроз њу је, нагласио је, човјечанству отворен пут ка истинском небу – не видљивом небу и свемирским пространствима, него ка заједници са Богом, „са плавим небом, небом изнад небеса, изнад свега створенога”. Пресвета Богородица постала је она кроз коју је људска природа примљена у тајну Оваплоћења Сина Божијег.
Посебан дио бесједе посветио је унутрашњој борби са помислима. Према светоотачком искуству, подсјетио је, свако зло дјело најприје почиње као мисао коју човјек или одбацује или прихвата.
„Прво нам долази лоша помисао коју ми одбацујемо или прихватамо. Ако је прихватимо, она у нама може да изазове такво расположење да почнемо да урадимо нешто што је лоше“, рекао је, подсјетивши и на учење старца Тадеја о значају човјекових мисли. У том контексту владика се осврнуо и на вријеме које млади проводе на друштвеним мрежама и уз садржаје који им, како је казао, могу кварити расуђивање и унутрашњи живот. Родитеље је позвао да нарочито у осјетљивом периоду одрастања помогну дјеци да науче да разликују добро од зла и да не допусте да им живот обликују искључиво виртуелни садржаји.
Празник Рођења Пресвете Богородице, наставио је, враћа хришћане и значају породице. Подсјетио је на праведне Јоакима и Ану, који ни у дугогодишњој бездјетности и понижењу нису пали у очајање, него су оно што их је снашло прихватили са вјером и покајањем: „Бог је видио то покајање Јоакима и Ане и даровао им дијете које славе сви родови до краја свијета.“
Сабранима се обратио и протојереј-ставрофор Александар Обрадовић, честитајући славу сестри Касијани, сестринству и свима окупљенима, говорећи о манастиру као светињи која још увијек расте и изграђује се. Осврнуо се и на изградњу малог параклиса у манастиру и захвалио свима који помажу сестринству и светињи, како својим радом тако и материјалном подршком.
Повезујући то са јеванђелском причом о Марти и Марији, подсјетио је да је Марија изабрала „бољи дио“, слушајући Господа и хранећи се духовном храном, али да је за живот Цркве потребан и Мартин труд – конкретно служење, гостопримство и старање о ономе што је неопходно.
Захвалио је овогодишњим кумовима славе Далибору и Браниславу, као и свима који су учествовали у припреми славског сабрања, а благословио је и преузимање кумства за наредну годину.
Епископ Кирило богослужио у манастиру Лепавина
Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички др Кирило, администратор Епархије загребачко-љубљанске, у суботу, 19. септембра, служио је Свету архијерејску литургију манастиру Лепавина.Саслуживали су протојереј Радован Димитрић, парох копривнички, загребачки ђакон Миладин Андрић и братство манастира Лепавине.
Бесједећи након Светог јеванђеља, Епископ Кирило подсјетио је на Христов позив на будност: „Бдите, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи“, истичући да је човјек позван да непрестано бди над својом душом и спасењем.
Говорећи о природи човјека, владика је казао да човјек у себи сједињује видљиви и невидљиви свијет, али да је након грехопада тијело постало терет души када се преда страстима и неумјерености. Зато је, нагласио је, потребно да човјек већ у овом животу обликује своју душу за заједницу са Богом. Посебно је говорио о навикама и страстима које човјек стиче током земаљског живота. Као једноставан примјер навео је човјека који је везан за неку страст и који, чак и када би се нашао у рају, не би могао да се радује том животу ако је његова душа остала везана за оно што је од рајског живота одваја. „Људи ће се сами по стању своје душе опредијелити гдје припадају“, рекао је Епископ Кирило.
Зато је, додао је, потребно да човјек већ овдје стиче „рајски предукус“ – да живи по заповијестима Старог и Новог завјета, да се труди да буде угодан Богу и да у себи изграђује „рајско расположење душе“: „Морамо овдје да живимо да бисмо стекли већ тај рајски предукус, да се трудимо да овдје живимо тако да смо угодни Богу.“
У том контексту говорио је и о монашком постригу као „анђелском постригу“, односно настојању да човјек већ у овом животу, колико може, подражава анђелски живот. Међутим, нагласио је да тај позив није упућен само монасима, него и сваком благочестивом хришћанину.
Подсјетио је на јеванђелску слику земље која доноси стоструки, шездесетоструки или тридесетоструки плод, наглашавајући да нису сви на истом духовном ступњу, али да је најважније да човјек не остане „неплодна земља која не даје плодове покајања“: „Да се упражњавамо у молитви, посту и другим добродјетељима, у љубави према Богу и ближњему, како је Он заповиједио.“
Говорећи на дан када Црква прославља Чудо Светог архангела Михаила у Хони, епископ Кирило подсјетио је да сваки хришћанин на крштењу добија анђела чувара и говорио о Архангелу Михаилу као примјеру вјерности Богу у тренутку отпадништва и гордости. Према његовим ријечима, Архангел Михаило је препознао да живот извире од Бога и није прихватио гордост и отпадништво. Управо у томе владика је видио поуку и за човјека: да не помисли да може живјети без Бога, јер све што живи добија живот од Њега.
На крају бесједе пожелио је вјернима да, молитвама Пресвете Богородице, Светог архангела Михаила и анђела чувара, стекну духовно расуђивање, самокритику и трезвеност, да старање о тијелу не претворе у похоту и неумјереност и да својим животом свједоче вјеру у Бога и послушност Његовим заповијестима.
По завршетку Литургије служен је и помен поводом четрдесет дана од упокојења лепавинског искушеника Владимира Боснића.
Обраћајући се сабранима након помена, протојереј Радован Димитрић подсјетио је на ријечи из Јовановог јеванђеља: „Бог тако завоље свијет да је Сина Свога Јединороднога дао, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни.“
„Управо у овим ријечима оснажени и утјешени, данас смо, по благослову нашег владике, одслужили Свету заупокојену литургију и помен поводом четрдесет дана од упокојења нашег брата, лепавинског искушеника Владимира“, рекао је отац Радован.
Подсјетио је да је Владимир велики дио живота посветио служењу Богу и манастиру Лепавини, гдје је провео младост и остао до посљедњег дана свога земаљског живота:„Својим срцем, душом и тијелом служио је овој великој богородичној светињи, братству свете обитељи и свим поклоницима који овдје долазе тражећи благослов Божији и благослов Пресвете Богородице. Само Бог зна колико је добрих дјела учинио и колику је жртву поднио ради ове светиње.“
Говорећи о хришћанском односу према смрти, отац Радован нагласио је да се вјерни од својих упокојених не опраштају без наде, него у вјери у Васкрслог Христа и васкрсење мртвих.
„Ми хришћани не смијемо туговати као они који немају наде“, рекао је, додајући да је, иако је физички растанак тежак, утјеха хришћана у вјери да живот не престаје смрћу и да Господ има власт над живима и мртвима.
На крају је узнио молитву да Господ опрости душу Владимира Боснића, подари му вјечни покој и настани га у Своме непролазном Царству.
Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
