У манастиру Светих архангела на Михољској Превлаци, Свету литургију у 14. недељу по Духовима, служио је јеромонах Василије.
Тумачећи Јеванђелски одјељак отац Всилије је на почетку истакао да нам Господ говори непрестано, али тихо и ненаметљиво, да Његове ријечи не присиљавају, него буде и радују, али даје потребно да човјек створи тишину у својој души.
„Данас нам Црква предлаже ове моћне, охрабрујуће и благословене, али и упозоравајуће речи Господње о човеку цару, који је уготовио свадбу сина свога, и каже да је управо то царство небеско.
Видимо да царство небеско није нека тмурна и страшна, нама недостижна граница, коју треба да пређемо кроз муку и патњу, већ је то свадба. То је један радостан догађај, где смо сви заједно са Домаћином, који штедро даје све оно што је на нашу корист и радост. И позвао је многе на ту свадбу, али нису се сви одазвали. Рекло би се чудно: цар зове, велика почаст, али мало њих долази.
А и ми често бивамо управо као ове званице. И нас зове цар свих светова, Цар небески, који је уготовио трпезу, уготовио свадбу, весеље за нас, а ми често, незаинтересовани, обузети својим бригама, својим пословима, све неким неодложним и важним обавезама, а Царев позив негде у страну.
И то је свакодневица већине од нас. И кад се одазовемо, не одазовемо се са оном радошћу којом идемо, ето, посебно и на свадбу, кад нас позове нека драга и важна особа, па се онда и сами сматрамо важнима јер смо позвани.
А овде нас Сам Бог зове, а ми нехajни и преко воље.“
Отац Василије је појаснио да Господ никога не присиљава и да они који не желе радост са Господом, сами бивају узрочници своје туге и празине.
„Нешто су друго сматрали радошћу, за нечим другим јурили, нешто друго стизали, и на крају нису стигли нигде. А Господ позва оне друге по раскршћима, оне богаље, слепе, хроме, да Му се напуни трпеза, да радост буде велика.
И нас Господ призива несавршене, не безгрешне, не достојне, већ управо такве — хроме, слепе, изранављене од греха, од страсти. А опет Господ није дигао руке од нас, већ нас призива на Своју радост, у царство Своје љубави. Призива нас да обучемо одећу весеља, коју нам је Он Сам изаткао. Не морамо је плаћати, трудити се да купимо нешто за шта никад нећемо имати довољно новца, већ је она дата бесплатно, само ако заиста желимо да је обучемо. И да више нисмо просјаци, већ царски синови, овде присутни, где је и Он кроз Своје тело и крв, Он овде Духом Светим, који се даје кроз заједницу верних.
А видимо, нису сви хтели да обуку то свадбено рухо, па један дође, али онако, исто одрпан и са својим пређашњим изгледом и начином живота. А пита га цар: „Зашто не обуче свадбено рухо кад долазиш на овакву велику свечаност?“ А он оћута, јер шта би имао да каже. Да није имао новца? Али та одећа је дар. Само је потребно имати вере и воље, и кренути, обући је и наћи се за трпезом са Царем.
Тако и ми, када долазимо на овако велики догађај, треба да схватимо колико је овај догађај на коме смо овде велики догађај — вечни, непролазни. Онај који ће једини трајати у вечности.
Вечна Света литургија, вечна Евхаристија, вечно благодарење Богу, који ће увек бити присутан, где ћемо сви бити сабрани око Њега, који јесте и Цар, и царство, и Дародавaц вечности, и вечност, и Дародавaц живота, и сам Живот.
А и данас је трпеза постављена и сви смо позвани да окусимо од ње, јер је речено: „Једите, ово је тело Моје“, и: „Пијте из ње сви, ово је крв Моја.“
И после је речено да је то спасоносна заповест коју нам је дао: да једемо, да пијемо, да се нахранимо вечношћу. Али да пазимо да смо обучени у то свадбено рухо, да се трудимо да сперемо са себе нечистоту страсти и греха, да се трудимо да опраштамо, да се трудимо да не мрзимо, да се трудимо да не идемо за неправедним добитком, да не живимо у лажи“- бесједио је отац Василије.
Потом је јеромонах Василије поучио да и када паднемо, требада кроз свету тајну исповијести устанемо и очистимо нечистоћу душе од гријеха како би миогли обући то свадбено рухо које ћже нам омогућити да будемо гости на свадби Царевога Сина.
Извор: Манастир Михољска Превлака
