Празник Вазнесења Господњег — Спасовдан, свечано је и молитвено прослављен као храмовна слава Цркве вазнесења Господњег, при Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици.
Овај велики Господњи празник сабрао је бројни вјерни народ, који је у радости празника и литургијском заједништву прославио дан када се Господ, испунивши домострој спасења, вазнио на небо и људску природу узвео у славу Царства небеског.
Светом службом предстојао је протојереј Никола Пејовић, старјешина Саборног храма Христовог васкрсења, уз саслужење протојереја-ставрофора Далибора Милаковића, протојереја: Миладина Кнежевића, Предрага Шћепановића, Бранка Вујачића, јереја Павла Божовића и Велимира Бугарина, као и ђакона Ведрана Грмуше.
Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, сабраном вјерном народу пастирским, празничним словом обратио се јереј Павле Божовић, који је указао на дубоки смисао Христовог вазнесења као празника наде, утјехе и преображаја сваке људске ране и патње.
„Свака наша рана наставља да живи и добија свој пуни смисао и право истинско значење управо Христовим вазнесењем. И кад смо рањени, и кад смо повријеђени, и када нас мори болест, па чак и сама смрт”, казао је отац Павле, наглашавајући да људска страдања не остају без одговора у тајни Христовог домостроја спасења.
Он је истакао да се Господ вазноси на небо, не као неко ко је оставио човјека и свијет, већ као Онај који и у слави вазнесења носи ране крста, показујући да је свака човјекова патња примљена у тајну Божије љубави.
„Све то постоји и наставља да добија свој смисао управо у томе што Господ са својим ранама узноси се на небо и тамо, у небескоме храму, небескоме жртвенику, наставља да учествује у његовим ранама свака наша патња. Ту је наша нада”, поручио је отац Павле.
Говорећи о Спасовдану као празнику који човјеку открива да ниједна жртва, бол и страдање нису узалудни ако су принесени Богу, он је нагласио да је вазнесење Господње „празник наше истинске и једине праве наде”.
„Зато је празник Христовог вазнесења празник наше истинске и једине праве наде — да ово што живимо на земљи, да све ове патње које свако од нас пролази, а свако их пролази, све то добија свој смисао и наду да није било узалудно”, казао је јереј Павле Божевић.
У наставку бесједе он је подсјетио да се управо на Светој литургији човјеку открива пуноћа ове наде, јер се у евхаристијској заједници Цркве вјерни причешћују тијелом и крвљу Господа који је распет, васкрсао и вазнио се у слави.
„На Светој литургији та жртва је наша највећа и заправо једина истинска нада, нада за наше спасење, које нам долази у том заиста величанственом домостроју спасења Господа нашега Исуса Христа, чији је један од најзначајнијих степеника и најзначајнија станица управо данашњи празник, празник вазнесења Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа”, закључио је отац Павле, поздрављајући сабране радосним празничним поздравом: „Христос се вазнесе!”
У наставку литургијског сабрања, свештенство и вјерни народ кренули су у свечани трократни славски опход око Цркве вазнесења Господњег. У молитвеној литији, уз појање и славске барјаке, прослављен је Господњи празник и храмовна слава ове светиње. Након опхода, свештенство је пререзало и освештало славски колач и славско жито, уз молитве да Господ који се вазнио у слави благослови све присутне, њихове домове и сав вјерни народ.
По завршетку славског чина, сабранима се обратио архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски протојереј Предраг Шћепановић, који је празнично слово започео исповиједањем радости Вазнесења Господњег.
„Ваистину се вазнесе Господ, показавши да је наша истинита отаџбина небо и Царство небеско”, казао је прота Предраг, истичући да се у празнику Спасовдана открива коначни одговор на човјекову тугу за изгубљеним рајем.
Он је подсјетио да се у овом „небоземном догађају” чује и „плач Адамов”, онај плач човјека који је изгубио рај, а у који су, како је казао, стале све туге, болести, депресије и муке савременог човјека.
„На овај празник, ево Господа који нам враћа тај рај. Ево Господа који као Богочовјек спаја небо и земљу. У његовој личности спојени су и небо и земља и у срцу човјечијем”, поручио је отац Предраг.
Говорећи о светињи која прославља своју славу, прота Предраг је надахнуто указао на духовну и историјску везу мале Цркве вазнесења Господњег и великог Саборног храма Христовог васкрсења, који се уздигао поред ње.
„Ево поред себе гледамо овај Храм вазнесења Господњег, који је родио овај други Храм васкрсења Христовог”, казао је он, подсјећајући и на древност овог простора, на старо гробље и остатке храма из периода од седмог до деветог вијека, као и на трагање за темељима Цркве Светих апостола Петра и Павла.
Посебно се осврнуо на значај лика и дјела блаженопочившег Митрополита Амфилохија, који је, пролазећи овим простором шездесетих година, видио духовну пустош и запуштеност старог храма, али и препознао мјесто будућег великог катедралног Храма, будући да је Подгорица била једини главни град у Европи без свог Саборног храма.
„Хвала Богу, небо и провиђење, које у обичном животу називамо случајем, послало је блаженопочившег Митрополита Амфилохија да управо поред овога дивнога Храма вазнесења, који данас слави своју славу, подигне овај Храм васкрсења Христовог”, казао је прота Предраг.
Он је са благодарношћу подсјетио и на труд оца Драгана Митровића, који је, како је навео, 1988. године обновио овај храм, као и на подизање припрате прије двадесет пет година. Са радошћу је истакао да је велики број сабраног народа најљепше свједочанство да је сав тај труд имао дубоки смисао.
„Хвала Богу, све је то имало смисла, а наша су срца данас пуна — нас свештеника, нашег црквењака Славке Лакетић — што нас је оволико данас, у оволиком броју, да прославимо вазнесење Господње”, поручио је он.
На крају празничног обраћања, прота Предраг је призвао благослов Господњи на све сабране, њихове домове и породице, подсјећајући да је човјек биће призвано ка небу и Царству небеском.
„Нека Господ који се вазноси благослови ваше домове, чељад, све људе овога свијета, од истока до запада, од сјевера до југа, и да нас Господ увијек води путевима спасења, и да никад не заборавимо да је човјек деведесет и девет посто са неба, само један посто са земље”, казао је прота Предраг, додајући ријечи Светог Јустина Ћелијског да је човјекова непрестана дужност да „ходи, пузи и лети ка небу”.
„Нека то Царство небеско буде циљ и план нашег живота. Нека сте сви благословени; свако добро, здравље, радост, милост и мир даровао свима вама. Амин, Боже дај”, закључио је протојереј Предраг Шћепановић.
Текст, фото и видео: Борис Мусић
