Некада смо без већих потешкоћа могли, по нечијем говору, одмах схватити одакле ко долази. Акценат је откривао ширу област, сленг град, а понека фраза и читав кварт. Осим своје основне, комуникативне функције, језик се, дакле, могао читати и као својеврсна мапа припадности, урбаног искуства и локалног темперамента. Тај феномен није нестао — само се преселио у „географију“ друштвених мрежа.
Чак и у ери дигитализације и глобализације, тог згушњавања планете на квадратни милиметар, људи се и даље препознају по језику, али не више по географији, већ — барем на нашем поднебљу — по племену. Али не „племену“ у старинском и племенитом смислу. Ријеч је о нечему другом: о саставном дијелу културе трибализма.
Одређене фразе, поштапалице и кратке формуле постале су, наиме, нека врста лозинки, којима се не исказује мишљење, већ припадност. Није важно шта је речено у значењском смислу; важније је да се препозна сигнал. Свједочимо, тако, својеврсној језичкој редукцији, немуштој комуникацији у којој фразе служе као знак да је „говорник“ — „међу својима“.
Једна од таквих, готово парадигматских формула јесте и оно: „како је добро“. (Ко зна — схватиће.)
На први поглед банална фраза, али у одређеном контексту она постаје знак препознавања. Најчешће се користи онда када треба исмијати неку друштвену, политичку или културну појаву која припада „другој страни“. Она, дакле, не функционише као аргумент, већ као зов — нека врста дигиталног намигивања којим се позивају саплеменици да се окупе око заједничког подсмијеха.
Детаљније испитивање ове појаве вјероватно би само јасније потврдило да „језик“ разоткрива далеко дубље проблеме савременог живота, поготово ако би се испитивао ефекат формула које индукују историјске или националне трауме.
Друштвене мреже не награђују аутентичну мисао, двоумљење или способност нијансирања. „Алгоритмију“ подстиче брзина реакције, препознатљив сигнал и емоција која се лако умножава. Баш зато кратке лозинке имају већу фреквенцију од најпромишљенијих запажања. Оне су идеални нуспроизвод алгоритма: мобилишу и производе тренутну реакцију, макар то био и осјећај заједништва. Укратко — реакција убрзава дистрибуцију. Отуда није необично што је у дигиталном окружењу припадност постала важнија од квалитетног мишљења.
Но, вратимо се фразеологији, чији је само један прототип „како је добро“. Парадокс је у томе што такав позив на колективни подсмијех истовремено поништава сваки стварни смијех. Хумор подразумијева дистанцу, самокритику, па и извјесну интелектуалну ширину и шарм. С друге стране, подсмијех тражи само мету — да би покренуо мрежну хајку која се не завршава безазлено, него идеолошки исплативо, чак и када „хајкачи“ нијесу свјесни ефеката које производе.
Отуда те језичке лозинке нијесу само интернет-фолклор. Оне разоткривају дубоку ерозију јавног простора. Тиме се, готово непримјетно, урушава систем вриједности: свака епистемологија се поједностављује, како би се успоставио оквир у којем је највиша вриједност — припадност чопору. А када језик постане искључиво племенски сленг, тада се мишљење неминовно сужава, све до примитивног облика реакције.
Ова градација може се сагледати и дубље. Анатомија подсмијеха често води до ефекта огледала: у ономе што исмијавамо неријетко се назире и сопствено лице. Тај удес можда је најпрецизније изражен у стиховима Петра ИИ Петровића његоша:
Нико срећан, а нико довољан,
Нико миран, а нико спокојан.
Све се човјек брука са човјеком:
Гледа мајмун себе у зрцало!
У том смислу занимљиво се присјетити и једног старог запажања: да су лица светитеља на иконама увијек озбиљна, јер осмијех лако склизне у подсмијех — у слабост. А подсмијех, када се једном устали као језик, склизне даље: у празнину. У простор без опоравка.
Извор: РТНК
