Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, администратор Митрополије загребачко-љубљанске, служио је данас, 12. новембра, Свету архијерејску литургију у Манастиру Покрова Пресвете Богородице у Горњим Брчелима, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске.
За пјевницом је одговарало сестринство ове монашке обитељи, на челу са мати игуманијом Георгијом.
У бесједи прије причешћа вјерних, владика Кирило говорио је о крсно-васкрсном путу Цркве кроз историју, светородној лози Немањића и духовном насљеђу које су нам оставили, истичући да је примјер светих предака позив свакоме од нас да своју вјеру потврдимо животом и дјелима.
Подсјетивши на пут Светих апостола Луке и Клеопе за Емаус, када им се јавио васкрсли Христос, владика је казао да се пут Цркве кроз историју одвија у непрестаној заједници са Господом.
„Господ Исус Христос, Који је савршио сав домострој спасења, дошавши од Оца, вратио се Своме Оцу и тако савршио Свој први архијерејски ход и започео, да кажемо, или добро поставио ту небеску литургију. Литургију у коју су сви народи позвани, сви људи, да учествују на тој трпези, да се причесте божанским енергијама, да се сједине са Тијелом Господњим и постану Црква. Дакле, послије Свог Вазнесења Господ је ниспослао Духа Светога на Своје ученике и они су пошли кроз историју, кроз вријеме. И читава историја људског рода одвија се у великом ходу Цркве кроз вријеме и простор, све до Судњега дана када ће Господ одлучити да заврши историју овога свијета и да Своје вјерне прими у Своје небеске обитељи“, казао је владика Кирило.
Говорећи о крсто-васкрсном ходу Цркве кроз вријеме, владика је подсјетио да су, поред владара који су били гонитељи хришћана, постојали и они који су својим животом и дјелима свједочили вјеру, истакавши међу њима владаре из светородне лозе Немањића, а посебно краља Уроша Првог, његову супругу Јелену Анжујску и њихове синове Драгутина и Милутина, чији спомен данас прослављамо.
„Они су заиста били, може се рећи, велики владари, не само помагачи Цркве него и њени чланови дубински и носиоци Христовог предања и предања отачкога, извршиоци тог дјела у своме животу. То је много важно, јер ми много тога знамо, али благо нама ако то извршујемо. Они су нам заиста то показали. Неким људима се то даје. Прије свега, наш задатак је спасење наше душе, а онда и наших ближњих, породице и пријатеља. Али некима се да благодат да воде читав народ, да се брину о широј црквеној заједници, па може се рећи да тиме утичу и на читав ток историје наше цивилизације. Таква је заиста била читава династија Немањића“, истакао је владика.
Као примјер тихе и ненаметљиве побожности издвојио је Свету краљицу Јелену Анжујску, која је, како је рекао, свесрдно примила православну вјеру и постала велика православна свјетиљка на Балкану.
„Није она толико себе истицала у први план. У првом плану били су њен супруг и њени синови, али она је у тајности, у тајности срца, у молитвама, увијек радила на умножењу љубави, прије свега међу браћом, а онда и на старању о другим потребитима, којима је била потребна помоћ, о сиромашнима, на зидању манастира и цркава. Она је подигла и манастир Градац, своју задужбину, али се за њу везују и многи други манастири на нашем приморју“, подсјетио је владика Кирило.
Говорећи о њеном сину, Светом краљу Драгутину, владика је посебно указао на значај покајања. Подсјетио је да је Драгутин, након што је збацио свога оца са престола, осјећао грижу савјести, а пад са коња, приликом којег је сломио ногу, доживио као опомену. Власт је потом препустио млађем брату Милутину, док је сам кренуо путем подвижништва, примивши пред крај живота монашки чин са именом Теоктист.
„Заиста је поука за нас монахе и који се сматрамо подвижницима, и јесмо, али се трудимо колико можемо, да прочитамо о подвизима тог блаженог мужа. Он је носио власеницу при тијелу, од сламе и прућа, коју су једва одвојили од његовог тијела. То су биле посебне кошуље, намијењене да муче тијело, да му не дају покој. Спавао је у гробу, напуњеном оштрим камењем. Заиста, читајући то житије, нико не може да остане равнодушан и да се не запита: Па гдје сам ја ту, колико ја показујем покајања пред Богом и љубави према Богу“, казао је владика.
Подсјетио је и на манастире око Дрне који се везују за ктиторство краља Драгутина и његове супруге Катарине – Троношу, Тавну и Ловницу, мјесту гдје је доживио пад са коња, али и манастир Липље код Бања Луке.
Владика је казао да се за разлику од Драгутина, код којег је нарочито била изражена подвижничка црта, Свети краљ Милутин истицао државничким и дипломатским способностима, али и изузетним ктиторским дјелом. Подсјетио је да је краљ Милутин највећи ктитор у нашем народу и да је подигао и обновио око четрдесет цркава и манастира, међу којима су Бањска, Грачаница и светиње на Светој Гори и у Светој земљи.
Осврнуо се и на Манастир Светих архангела у Јерусалиму, такође задужбину краља Милутина и подсјетио на настојање блаженопочившег Митрополита Амфилохија да се овај манастир врати под омофор Српске православне цркве.
Владика Кирило је рекао да чланови породице краља Уроша Првог нијесу били само градитељи храмова већ и истински пастири свога народа – његовог тијела и душе, те нагласио да њихов примјер треба да буде путоказ и савременим хришћанским породицама.
„Они су се, читава та породица, посветили. То је примјер и за наше породичне људе како треба бити. Не може се можда достићи њихов ниво побожности и градитељства, није свако тако имућан, неће свако добити дар да буде владар, али сви брачници су владари, свим брачницима се постављају круне на вјенчању, на главама, што значи да се вјенчавају на царство, на своје царство. Том царству Немањићи и посебно ова породица нас позива да будемо окренути – Богу и небеским вриједностима, а не земаљским вриједностима“, поручио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило.
Он је говорио и о искушењима кроз која је српски народ пролазио у новијој историји, након златне епохе Немањића. Скренуо је пажњу на комунистичко вријеме, када је Црква била изложена прогону, а народ учен да му не треба Бог и Црква. Подсјетио је да је то било вријеме рушења храмова и убијања свештенства, те да су се тада многи удаљили од вјере и духовног насљеђа својих предака.
Указао је и на страдање Епископа Варнаве Настића – Светог Варнаве Хвостанског Исповједника, који је био прогоњен и мучен у вријеме комунистичких власти, а чији спомен такође данас прослављамо.
„Видите како човјек, уколико дубински не схвати и своју вјеру и дубински не посљедује тим примјерима наших светих, може да се оклизне, без обзира на то какво има насљеђе. Не живи се од старе славе, него се мора и у своме животу оваплотити истина Христова. Богу хвала да се, ето, полако ослобађамо и ослободили смо се тог нововавилонског ропства комунистичког. Надам се да ће се опет појавити, поред тих дивних манастира, ево и ова светиња, како је била запуштена, па ево како је сада обновљена, и друге светиње наше, поред дивних манастира, монаштва и свештенства, да ће се појавити и владари дубоко побожни, који ће ићи путевима наших средњовјековних владара“, казао је владика Кирило.
На крају бесједе, владика је свима пожелио молитвено заступништво светитеља које данас прослављамо, на путу испуњења дјела Господњег.
„Црква све трпи, Црква иде крсно-васкрсним путем, страда, васкрсава, поново страда, све док не изроди пред Богом сва своја чеда која се рађају за Царство небеско и док Господ не одлучи да затрубе трубе Судњега дана. Нека би нам Господ, молитвама Светога краља Милутина, Драгутина, Јелене, апостола Клеопе и данашњега Варнаве Настића, дао да ходимо и ми тим путем спасења и путем Христовим, путем крсно-васкрсним, и да и ми одужимо и извршимо то наше призвање, наше дјело Господње. Амин“, закључио је владика Кирило.
О. Б.
Фото: Иван Рашовић
